Прочитај ми чланакКњига "Тајне краљевског блага" баца ново светло на нестанак злата 1941. године (2): Усташе заплениле 4.000 килограма злата и претапале га у златнике. У скривању опљачканог злата је учествовао и хрватски надбискуп.
Архимандрит Леонтије Митровић и гестаповци са новцем и златним полугама
Књига „Тајне краљевског блага“ баца ново светло на нестанак злата 1941. године (2): Усташе заплениле 4.000 килограма злата и претапале га у златнике. У скривању опљачканог злата је учествовао и хрватски надбискуп.
Годинама су се испредале теорије завере о злату Краљевине Југославије, које је наводно Петар Други Карађорђевић понео када је напустио земљу. Публициста Душан Бабац и историчар војне авијације Александар Огњевић у књизи „Тајне краљевског блага“ откивају дуго скривану тајну да су злато украли Немци, Италијани, четници, усташе, па и Озна, а да је Југославији после рата враћено највише злата од свих европских земаља.
– Није било потребе да се толико дуго велом тајне прекрива истина о томе да млади краљ није опљачкао свој народ – каже нам Душан Бабац. – Истина је била доступна у документима које смо господин Огњевић и ја пронашли у архиву Народне банке Србије. Нема ту, дакле, никакве мистерије, нити било каквих канала, нити смо тражили помоћ некаквих војних или полицијских „шкриња“. Једноставно, било је довољна наша решеност и упорност, а путоказ смо знали. Народна банка има извештаје о кретању новца и злата, непосредно пред почетак рата, током и после њега.
Увиђајући опасност по земљу, државни врх је још 1939. године одлучио да се један део златних полуга Народне банке пренесе на чување у иностранство. Сматрали су да ће тамо бити сигурније. Већ у мају исте године већи део златних резерви пребачен је у Енглеску, одакле је један део после почетка рата пребачен у САД. Народна банка организовала је још два транспорта – из Швајцарске, преко Атине, у Њујорк је упућено још 14.168,16, тако да је Народна банка код Федералних резерви у САД, уочи шестоаприлског бомбардовања Београда, имала 47.851,67 килограма чистог злата. У трезорима у земљи остало је 10.701,11 килограма злата.
– Према плану Генералштаба Југословенске краљевске војске, направљен је и план повлачења Народне банке, са новцем, златном резервом и осталим драгоценостима – објашњава Бабац. – Неколико дана пре напада издата је наредба да се златне резерве и друге драгоцености пошаљу филијалама у Ужицу и Сарајеву. Злато које је било у Сарајеву, 1.174 килограма, заплениле су усташе, које су стигле пре службеника Народне банке. Усташе су приграбиле и злато из загребачке филијале, око 3.000 килограма у шипкама и остале драгоцености.
Анте Павелић и Алојзије Степинац
Међу тим драгоценостима били су разни предмети од злата, накит, прибор за јело, украси, које су Немци и њихови помагачи запленили од Јевреја и осталих грађана. Део тих драгоцености је истопљен и од тако добијеног злата израђени су златници са ликом Анте Павелића. Не зна се колико је таквих златника урађено, али је познато да је један вредео 500 златних куна!
ОВАЈДИЛА СЕ И ОЗНА
– У манастир Острог стигле су дворске драгоцености, десет сандука злата и 15 врећа са новчаницама од по хиљаду динара. Све је то предато архимандриту Митровићу да их склони у магацин, али он је део поверених драгоцености сакрио. И поред тога, Немци су пронашли четири сандука са 188,45 килограма. Четници су узели један, а Озна пет сандука и пренела их у Београд – каже Бабац.
Осећајући да ће НДХ пропасти, усташке власти су заплењено злато и предмете пребацили преко границе – пишу аутори „Тајни краљевског блага“. – Непосредно после ослобођења, Комисија за утврђивање ратне штете, на основу сачуваних књига Хрватске народне банке, направила је попис златног новца који су усташе однеле, међутим, према ономе што смо пронашли у материјалима о њиховом бекству, морало га је бити више него што је званично установљено.
Приликом бекства, усташе су, наводе аутори, однеле све што су и колико су могли. О судбини тог злата и новца колала су различита нагађања, па и да је завршило у Ватикану. Међутим, пребацивање злата у Аустрију и његова расподела изазвала је сумњичења и сукобе међу учесницима тог подухвата, што је омогућило да се расветли стварна судбина „хрватског злата“.
– Архивска грађа је омогућила поуздану реконструкцију бурних догађаја око злата НДХ изнесеног у избеглиштво – објашњава Огњевић. – Утврђено је да ништа није остављено у Ватиканској банци. Злато, драгуљи и новац, закопани у Аустрији, доспели су у руке неколицине усташких емиграната, који су их трошили како су хтели. Једино је вредна филателистичка збирка Равнатељства пошта у Загребу, завршила у рукама странаца.
Аутори „Тајни краљевског блага“ тврде да су Алојзије Степинац и други католички свештеници, као и фрањевци, учествовали у скривању опљачканог злата. Убрзо по уласку ослободилачке војске у Загреб, почеле су да пристижу прве информације шта је остало од драгоцености иза усташа и где се оне налазе. Сазнало се да се на Капитолу налазе разне ствари интересантне за нову власт, а да оне нису могле бити ту без знања Алојзија Степинца.
– Тамо су били сакривени и лични предмети жртава усташких злочина. Овакви докази о поступању Алојзија Степинца, али и великог дела врха Католичке цркве отварају данас многа питања – каже Бабац. – Посебно оно о оправданости његове рехабилитације.
