Свети отац Јустин Ћелијски, наш савременик

0

Да ли је дошло време Светог оца Јустина Ћелијског? Историја му је дала за право. Он је наш савременик. Његово дело је најсигурнији путовођа за нашу будућност

Свети отац Јустин Ћелијски појавио се у историји српског народа на једној од судбоносних раскрсница, у првим деценијама 20. века. Он је, као какав старозаветни пророк, понављао и својим животом сведочио да је друм који су Срби одабрали био странпутица. Зато је, у свом времену, био прогоњен и затваран. Сваки велики човек и свака велика идеја, међутим, имају своје време. Да ли је данас дошло време Светог оца Јустина Ћелијског? Историја му је дала за право. Он је наш савременик. Његово дело је најсигурнији путовођа за нашу будућност.

На претходној раскрсници, у 18. веку, Срби су на тај друм били натерани. Дијалог који су већ дуго водили са Западом, и у коме је, у име Срба, Свети Сава рекао прву и последњу реч, после рата и Велике сеобе из 1690, претворио се у западни монолог. Ратни саборци Аустријанаца, ишчупани из корена, из Пећке патријаршије, Срби су на тлу Аустрије дочекани као гости и избеглице. Да би се сачували, морали су да се прилагођавају. Од западњачког унијаћења бранили су се руским језиком, учитељима и књигама, преко којих су изнова излагани барокним, протестантским и католичким утицајима.

Преобликовање свести српског народа, из заједнице вере, завета и светости, у заједницу језика и порекла, у духу европског просветитељства и романтизма, у добу Доситеја и Вука, било је само наставак ових кретања. Племенита идеја мира и сарадње људи различитих вера, али истог језика и порекла, у 19. веку још није значила самопоништавање и напуштање српског имена. Нису били заборављени ни Свети Сава ни Свети Кнез Лазар. На место православног Светосавског и Косовског завета је, међутим, постављена западњачка „цивилизација“, култура, наука, уметност. Српски историчари тога доба, на трагу својих западноевропских учитеља, престали су да на српску историју гледају као на повест о давању, чувању, кршењу и обнављању Христовог, Светосавског, Косовског Завета. То је сада била прича о продору „Генија Запада“ у варварски Оријент, како је то писао Леополд Ранке у Српској револуцији. Сам Ранке у Србима је видео носиоце „Генија Запада“; српски историчари су међутим, знали да нас је Свети Сава окренуо ка Истоку и да нас је краљ Стефан Првовенчани, пред крсташима, рушиоцима Србије и Византије, само оденуо у западно рухо.

Временом је, међутим, отпочело и позападњачење српске душе. Требало је личити на некога, а не открити ко си, и остати то што јеси. Заветни народ почео је да своја сећања преобликује и прилагођава захтевима западних народа, другачијих традиција и судбина.

Свети отац Јустин Ћелијски, млади Благоје, потом Јустин Поповић, родио се и сазревао у таквом времену. Његово Врање, али и остали крајеви ослобођени 1878, у поређењу са Београдом или Шапцем, били су дубље укорењени у традицијској, балканској, православној култури. Сећао се пресудног утиска који су 1911. године на њега и остале београдске богослове оставиле беседе младог Николаја Велимировића, који се тада вратио са усавршавања у Швајцарској, Британији и Русији. „Ми смо осетили да под његовим крилима можемо долетети далеко у висине“. То је, како је касније говорио, био почетак српског препорода, „духовног устанка“ који ће, слично Карађорђу, предводити Свети Владика Николај, кроз целу прву половину 20. века.

Право отрежњење за самог Николаја и многе друге, донеће, међутим, зло које је са Запада стигло у Србију у Првом и Другом светском рату. Није случајно Јустин примио монашки постриг у Скадру, у новој Великој сеоби из 1915. године. У тих неколико месеци по ко зна који пут одиграла се сва српска трагедија. Те године, у ратним епидемијама и најездама Бугара и „Шваба“, како су Срби називали Немце, Аустријанце, Мађаре, Хрвате, Словенце, Чехе, Словаке, по неким проценама живот је изгубило преко милион Срба. Наши „савезници“, Британци, Французи и Руси су нам помоћ обећали, спречили нас да превентивно нападнемо Бугаре, да би нас оставили на милост и немилост непријатеља. Верни Завету, Срби су одбили предају, да би пошли на Голготу и, само три године касније, на Добром Пољу, васкрсли у победи и слави.

Јустин је тада кренуо на пут у Петроград, Оксфорд и Атину. Видео је свет и научио његове језике. Оно што је написао за владику Николаја, може се применити и на њега: „Сву Европу знао је наизуст и зато позива Српски народ ка преображењу, али правом преображењу“. Без ових странствовања и подстицаја, не би, међутим, било ни Јустина, ни Николаја. Свети Јустин Ћелијски коначно је сазрео у међуратном добу трагања за обновом предања и препородом, заснованом на угледању на Христа, на Светог Саву, Немањиће и Лазара, а не на „европску културу“, или на совјетски комунизам. Све што је касније дошло, његово страдање под комунистима и стварање громадног дела овде, у Манастиру Ћелије, било је испуњавање Завета, сведочење вере и слање порука нама, који смо се овде данас окупили. Николај је прогнан, али је Јустин остао. Он је одбранио темеље наше Цркве и одгајио оне на којима она и данас почива.

Је ли, дакле, Свети Јустин Ћелијски наш савременик и путовођа наше будућности? Шта пише у тим његовим порукама? Ко смо, најпре, данас, ми? Шта смо видели и преживели од дана упокојења Светог Јустина Ћелијског? Видели смо пропаст комунизма, разбијање Југославије, данашње разбијање Србије, трећи геноцид над српским народом у 20. веку, нашу издају Крајине, издају Сарајева, издају Косова и Косовског завета која се одиграва управо сада, овога тренутка. И све то урадили су нам Европа, Запад, Америка, Немачка, Британија, Француска, Италија. Напали су нас, тукли радиоактивним бомбама, нахушкали на нас муџахедине и усташе, купили и охрабрили наше издајнике, побили нас, протерали, опљачкали, живима вадили органе и продавали их, и пред целим светом нас прогласили народом злочинаца и убица. И данас, док нам ЕУ, САД и НАТО отимају нашу Свету Земљу Косово и Метохију, са нашим светињама, браћом и сестрама које су оградили жицом и затворили у гета, да би то све предали Великој Албанији, наши властодршци, наше политичке, пословне, медијске, универзитетске антиелите, куну се у „европску културу“, „европске вредности“ и на коленима моле Немце, Британце, Французе и остале да нас приме у Европску унију, на брод који тоне. Наши издајници убеђују нас да морамо да се одрекнемо Завета и Косова, да ратним злочинцима предамо децу из Ораховца, Велике Хоче, Гораждевца, Грачанице, Митровице, Штрпца, Новог Брда, Пасјана, да бисмо ми и наша деца имали будућност. Не позивају нас да се покајемо због наше издаје Царства Небеског и Светога Саве, него због отпадања од „европских вредности“. Ми њима своју децу и своје претке, смисао наше историје, своју Свету Земљу, државу коју су градили наши дедови, наше најбоље официре да умиру по њиховим хашким казаматима, а они нама истополне бракове, Бибиси, Сиенен, Холивуд, Парове и Фарме.

Да ли је Свети отац Јустин Ћелијски, у својим беседама овде, у празној цркви Светог арханђела Михаила, дозивао баш нас, данашње? Отворимо било коју књигу његових Сабраних дела, која објављују овај манастир и ово сестринство. Ево беседе из 1966: „Ми, крпељи, данашњи Срби крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста Сунце, а очима га не видимо.“ Али зато, шест година касније, он каже: „Ниси ти мољац Србине, ниси ти комарац! Ко си? Жива икона Божија, слика Божија жива. Погледај на свој оригинал, на Господа Христа. Такав треба да будеш, и ја и ти и сваки човек уопште.“

Послушајте како нас Свети Јустин Ћелијски описује у истој беседи, из 1972: „Јер када је било у Српском роду таквих издајица Христа, када је било у Српском роду таквих продаваца црквене слободе, када је било у Српском роду таквог безбожничког отпада, као што је данас? Гле, мртво море европско запљускује све обале српских душа, Срби, шта су постали? Чучавци поред телевизора, кукавице које раскидају своје душе и убијају своје душе по биоскопима и позориштима. Шта је то – европска култура, знате; сви ми Срби хоћемо да будемо културни! Свети Сава је ли ту културу имао? Је ли то тражи од тебе Бог Који је тебе створио живом сликом Својом, зар то од тебе тражи? Погледајте, данашња Србија је роб луде и безумне европске културе. Луде и безумне. Шта је особина европске културе, шта је то чиме се ви културни хвалите, шта је то? Среброљубље Јудино. На чему стоји европска култура, америчка, руска, све културе овога света на чему стоје данас? На Јудином среброљубљу. Јер су људи прогласили одједанпут да је њихов главни циљ у овоме животу: што више пара, што више уживања… …Погледајте, Европа је успела да прода Господа Христа! Успела је за свој дранг, како би рекли Немци, за свој налет по свима континентима. Успела је Европа да затрује сав свет тим јудинским среброљубљем. А знате: Јуда не може не завршити самоубиством. Јуда мора да изврши самоубиство, и Европа мора да изврши самоубиство. Она ће извршити преко својих унука, преко својих синова, које она данас трује на свим континентима својом лудом, антихристовском, безбожном културом.“

Шта нам је чинити? Чему нас учи наше, како он каже, „Еванђеље Немањића“? Ево беседе из 1972: „Учи нас да је човек створен да буде слуга Божји, да буде жива икона Божја у овом свету, створен по слици Божјој. Учи нас да породица треба да буде света… …Учи нас да школа треба да буде света. Учи нас да народ треба да буде свет. Учи нас да држава треба да буде света.“ „Свети Немањићи“ „стварали су свету српску породицу, стварали су свету српску школу, стварали су свети Српски народ, стварали су свету српску државу.“

Шта је то Свети Сава пронашао у Христу и у Царству Небеском, коме се приволеше потоњи Немањићи, Свети Кнез Лазар, које и ми данас тражимо? Ево како Свети Јустин Ћелијски на то питање одговара, и то под немачком, нацистичком окупацијом: „Све саме непролазне и вечне вредности: вечну божанску Истину, вечну божанску Љубав, вечну божанску Правду, вечну божанску Доброту, вечну божанску Мудрост, а сврх свега: божанску бесмртност своју и живот вечни“. На истом месту он ће речи да „све светосавске вредности, од прве до последње, изводе се из Христа, и своде се на Христа“, као и да „Косовско Еванђеље није ништа друго до светосавско Еванђеље продужено кроз векове.“

И коначно, какви треба да будемо и шта значи бити Србин: “То значи: Богочовека Христа сматрати за највишу вредност и волети га више од свега; увек се при дилеми приволети Царству Небеском а не земаљском; и све решавати „по правди Бога истинога“, па макар све демонске силе удариле на те, но и у том страшном случају: Боље ти је изгубити главу/ Него своју огрешити душу“!

Ето зашто је Свети Јустин Ћелијски наш савременик. Његово време, у ствари, тек долази.

Свети Јустине Ћелијски, моли Бога за нас, за свој јуначки и мученички, грешни српски народ! Нека би Твоје молитве помогле да се не осрамотимо пред прецима и потомцима! Да сачувамо нашу Цркву, наш Светосавски и Косовски Завет, да не издамо Косово и Метохију, да сачувамо наш народ и наше светиње у Црној Гори! Да из овог пепела опет васкрсне наша Света Србија! Амин Боже дај!

Беседа на Јустинданској светковини у Манастиру Ћелије 2020.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!