Прочитај ми чланакЦрква манастира Жупа Никшићка у Црној Гори чува честице моштију Светог Луке, а у манастиру Косијерево чува се стопало, за које се верује да припада управо овом светитељу.
Након што су увидели да је помоћ Угарске недовољна да се спасу турске плиме, деспот Ђурађ и свештенство одлучили су да спас потраже од давно почившег апостола…
Освануо је дванаести јануар 1453. године. За окрњену српску државу која броји своје последње дане, а нарочито за житеље њеног престоног града Смедерева, био је то све само не обичан дан. Улице су закрчене мноштвом људи, а међу њима је и деспот Ђурађ Бранковић са породицом: супругом Ирином, синовима Гргуром, Стефаном и Лазаром те кћерима Јеленом и Маром. Осим њих, бележи непознати очевидац, ту су и „сви епископи српски, часни игумани и ђакони у чистим одеждама и са часним крстовима као и сво племство српско”. Сви су испуњени радошћу док као једним устима говоре: „Господе, помилуј и спаси нас молитвама свог апостола”.
Шта се дешава у Смедереву и откуд сва та ведра осећања када историјско окружење у којем се описани догађај одвија није нимало повољно за оне који у њему учествују. Напротив. Османлијска држава у свом страховитом ширењу на запад прво је угрозила православне државе на југоистоку Европе. Ричућа звер са истока, како је освајача назвао Константин Филозоф, писац биографије деспота Стефана Лазаревића, срушила је Бугарско царство, а византијско свела на Цариград са околином. У северном делу некада моћне државе Немањића створена је српска деспотовина са центром у Београду, а од 1427. године у Смедереву.
Осамостаљени обласни господари, додатно исцрпљени међусобним сукобима, нису били у стању да пруже озбиљнији отпор. Тако се већ 1439. године десио пад Смедерева, оно што историографија назива првим падом Деспотовине. Деспот Ђурађ био је принуђен да напусти земљу и ко зна колико би трајало мучно избеглиштво да снажни напад хришћанских добровољаца из разних земаља предвођених угарским краљем Владиславом није натерао Турке на потписивање мира који је садржао и тачку о обнови српске државе. Мир је закључен 1444. године, а уз обнову државности ишла је и обнова вазалног односа према султану.
У журби и тајности
Ови догађаји показали су да војно слаба српска држава не може да обезбеди опстанак својих снага, те да у остварењу тог циља умногоме зависи од планова великих сила, у првом реду Угарске коју су историјске околности наметнуле као најближег савезника. Након што се увидело да је помоћ северног суседа недовољна, одлучено је да се потражи јачи и бољи заштитник. И нађен је. Не само јачи од Угарске већ, веровали су у Деспотовини, јачи од сваке силе земаљске.
У епирском граду Рогосу у то време почивале су мошти Светог апостола Луке које су тамо доспеле после пада Цариграда под крсташе 1204. године. Чврсто верујући да је чудо избављења српске државе могуће, српски владар је одлучио да ову вредну светињу пренесе у свој стони град Смедерево. Онај метеж, описан на почетку текста, није ништа друго него свечани пренос и дочек моштију. Само, пут од идеје да се заштита потражи од неземаљске силе па до добијања моштију светитеља преко којих би се заштита обавила био је веома дуг и надасве скуп. Становници града Рогоса учинили су све да светињу задрже, мада су је добили сасвим случајно. Наиме, када су крсташи заузели Цариград у Четвртом походу 1204. године, свети предмети којима је град обиловао постали су тражена роба у западној Европи.
Мошти Светог апостола и јеванђелисте Луке почивале су у цркви Светих апостола све док их није узео и својом лађом ка западу повезао латински племић којег извори називају Фругом. Овај, само по имену познат великаш доживео је бродолом у близини епирске обале па је, оставши без пловила, био принуђен да се ослободи кабастих делова пртљага које није прогутало море. Међу њима је био и ковчег са светитељевим моштима. Иако расположиви извори с околишањем говоре да је господар Рогоса измолио мошти од Фруга и да га је, тек када је овај великодушно изашао у сусрет молбама, даровао због учињеног милосрђа, јасно је да је овом приликом обављена врло уносна трговина. Сума коју је Фруг добио „на дар” износила је 600 дуката.
Већ по искрцавању моштију на епирску обалу почела су да се дешавају чуда и убрзо је култ Светог Луке пустио снажне корене у овој грчкој области. Знајући ово, није нам тешко да закључимо какав су став имали Рогошани када је, скоро два и по века касније, један страни владар изразио жељу да њиховог заштитника учини својим. Стога је овај подухват изискивао много труда и новца. Прво је од светогорских монаха затражена потврда о аутентичности светиње, а када је стигао потврдан одговор, приступило се остваривању наума. Пошто је у то време Грчка била под влашћу Османлија, било је потребно да се преко пажљиво одабраног посланства ступи у везу са султановим намесником за област у којој се налазио предмет српских жеља.
Посланство су предводили призренски митрополит Михаило, лештјански игуман Венедикт и високи дворски званичник Стефан за којег један савременик каже да је био „муж благодаран и богољубив”. Користећи дипломатске вештине чији неизбежан део је било подмићивање, они су успели да добију наклоност турског намесника. Ове делатности однеле су из државне касе чак тридесет хиљада дуката. Ипак, посао није био завршен јер је остала још једна велика препрека – локално становништво које ни по коју цену није хтело да се растане од моштију светога. Зато су српски изасланици учинили нешто што се човеку са савременим погледима на свет може учинити непоштеним или, чак, нехришћанским. Прибегло се лукавству па је план остварен тако што су Срби, уз помоћ турског заповедника Рогоса, кроз тајни пролаз доспели до куле у којој су мошти чуване, те су их у највећој журби и тајности однели. Ваља истаћи да овакве крађе у средњем веку нису представљале ништа неуобичајено нити нешто на шта би се гледало с прекором.
Чуда за чудима
Из овог периода сачувана су два извора у облику рукописа и оба говоре о преносу моштију као о испуњавању воље самог апостола Луке. И у једном и у другом рукопису стоји да је непознати човек испричао деспоту Ђурђу причу о моштима у Рогоси и апостоловој жељи да оне промене место боравка. Рукопис који се данас чува у Патријаршијској библиотеци у Београду иде и даље, извештавајући да је човек из приче био прерушени апостол лично.
Други рукопис, који се од 1881. године налази у власништву Народне библиотеке у Паризу, сачувао је причу по којој се апостол обратио управнику града речима „Што ме држиш”, када се овај колебао да услиши молбе српског посланства. Дакле, оба извора сагласна су и сложна у намери да мотиве преноса објасне натприродним.
Пут којим су мошти стигле у Србију није познат. Забележено је само то да је једно коначење учињено у манастиру Грачаници када се, извештава париски рукопис, десило и једно чудо које у основи представља делић новозаветне приче о неверном Томи. Главни јунак приче је грачанички проигуман Јаков који је испрва сумњао у веродостојност моштију, али се ипак, гоњен страшним боловима у оку, молитвом обратио светитељу чији су остаци почивали пред њим. Убрзо је чуо глас: „Зашто ме молиш кад не верујеш да сам то ја?” Пошто се проигуман покајао, на крају је милошћу светитеља био излечен. Ово, наравно, није било једино чудо, већ су се она, сведоче извори, једнако дешавала и на путу до Смедерева, као и у самом Смедереву након полагања.
Међутим, сва чуда сама за себе нису толико важна творцима рукописа већ она, уз подсећање на раније примере Божје милости, бивају изнета само као припрема за највеће чудо које тек предстоји – спас града, државе и народа. О овоме најречитије говоре похвалне химне и посебне службе (параклиси) написане у част преноса моштију. Све их прожима иста мисаона нит – нада у чудесно спасење. Ово објашњава зашто је силни верујући народ с духовним и политичким врхом државе у онаквом расположењу дочекао свог избавитеља.
Литија у којој је ковчег са моштима ношен прошла је не само улицема главног града, него и око његових зидина у намери да их утврди и учини неосвојивим. Коначно, ковчег је положен у градску цркву посвећену празнику Благовештења, а датум преноса, 12. јануар (у то време на снази је рачунање времена по старом календару) установљен је као празник преноса моштију. Тако је „богохраними” (богочувани) град Смедерево добио новог заштитника чији ће култ у наредним годинама изаћи из оквира градских зидина и постати најзначајнији култ у Србији.
Остаци остатака
Као што је познато, српска држава, када је средњи век у питању, доживела је крај предајом главног града 20. јуна 1459. године. Ђурaђева унука Мара, три месеца пред овај тешки догађај, удала се за босанског кнеза и каснијег краља Стефана Томашевића поневши мошти Светог Луке у мираз. Како је и Босну 1463. године задесила иста судбина, група римокатоличких монаха из реда фрањеваца однела је мошти у Дубровник, а одатле у Венецију. Место чувања прво је била црква Светог Николе на мору, а касније црква Светог Јова, место где мошти и данас почивају.
У храму у Жупи Никшићкој посвећеном управо апостолу Луки чувају се честице његових моштију.
У 12. веку на гробљу цркве Свете Јустине у Падови нађен је ковчег са моштима за које се такође тврди да припадају Светом Луки. Смештене су у цркву поред које су пронађене, после чега никада нису мењале место почивања, осим што је 1354. године цару Карлу IV дарована глава светитеља коју је владар похранио у цркву Светог Вита у Прагу, где је и данас верници поштују као свети предмет од највећег значаја.
Што се наших простора тиче, црква манастира Жупа Никшићка у Црној Гори чува честице моштију Светог Луке, а у манастиру Косијерево, такође на тлу Црне Горе, чува се стопало за које се верује да припада управо овом светитељу.
