Pročitaj mi članak

Sveštenik Pavle Seržantov: Kult nečiste sile

0

Poslednjih godina nam se nameće kult nečiste sile, on se naširoko propagira, postaje moderan i obilato se finansira

Nije problem samo u Helouinu („Noći veštica“ – prim. Stanja stvari). Naravno, naširoko reklamirani Helouin predstavlja praznik nečiste sile. Ljudi oduševljeno isprobavaju maske zle sile, polufantastičnih likova s prljavom reputacijom i ponašaju se izazovno. Posebno se ističu pubertetlije i odrasli koji nikako ne mogu da izađu iz puberteta. Ali to je jednom godišnje, s jeseni. Prolaznici se mršte i teška srca govore: „Isteraće svoje bube, pa će se opametiti! Pa dobra su to deca. To su godine, hormoni im ne daju mira.“

Ne, problem je dublji. Formulisao bih ga na sledeći način: u toku poslednjih godina nam se nameće kult nečiste sile, on se naširoko propagira, postaje moderan i obilato se finansira. Uđite u bilo koju dečju prodavnicu i pogledajte igračke, odeću – s prikazima monstruma, veštica i vukodlaka… Preplavila nas je takva roba. Petogodišnja deca se navikavaju da žive u miru sa „simpatičnom nečistom silom“. Mališan moli roditelje da mu kupe Hagi Vagija – strašnog i šarmantnog.

Nemojte moje reči smatrati staračkim gunđanjem: „Nekad toga nije bilo…“ Današnji kult ima svoju predistoriju. U poznom srednjem veku i u novo doba došlo je do preporoda nezdravog interesovanja za grčke bogove i mitske junake. Ko su ovi bogovi? U Psaltiru se jasno kaže: „Jer su svi bogovi neznabožaca – demoni, a Gospod je stvorio nebo“ (Ps. 95, 5).

Hrišćanskim apologetama iz II veka bilo je jasno da se iza paganskih bogova kriju demoni. Apologete su obraćale pažnju na nemoralno poreklo takozvanih „bogova“ i pozivale su da se slava uznosi Jedinom istinitom i savršenom Bogu. Prošli su vekovi. U XIX veku je objavljen „Faust“, glavni junak ovog dela je počeo od nehrišćanskog tumačenja Jevanđelja po Jovanu i odmah je sklopio dogovor s Mefistofelom. Pritom je demon prevario učenog čoveka tvrdeći za sebe: „deo snage sam koja vazda želi da stvori zlo, a uvek dobro tvori“ („Faust“ u prevodu B. Pasternaka, na srpski: u prevodu Branimira Živojinovića, prim. prev.). Satana poprima obličje anđela svetlosti (2 Kor. 11, 14). To je umalo upropastilo Fausta i njegovu voljenu Margaritu.

Sto godina posle „Fausta“ demoni su prevarili pisca u romanu „Majstor i Margarita“. Majstor je stvorio izvrnuti lik Hrista. Isprva je demon Voland sa svitom pomagao Majstoru i Margariti, a kad je uzbudljivo bezumlje nestalo, kad su se izgirali koliko su hteli, odveli su ove ljude u pogibelj.

Otprilike iste igre sa zlom vidimo i na slikarskim platnima. Na primer, Vrubeljovi anđeli se u suštini ne razlikuju od demona, silama zla se pridaje romantično obličje, a silama dobra – nekakva teška i zloslutna zamišljenost. „Nešto anđeli poju vrlo zlim glasovima,“ – pevao je Vladimir Visocki, kao da govori o Vrubljevljevim slikama.

Dakle, u situaciji odricanja od hrišćanstva dolazi do mešanja dobra i zla i do duhovne dezorijentacije. Istovremeno, hrišćanski autori i dalje imaju adekvatan doživljaj zlih duhova kao naših neprijatelja. Na primer, u romanu Dostojevskog „Zli dusi“ iza figure preduzimljivog Petra Verhovenskog opipljivo stoje zile zla. Eto zbog čega pored sve napredne kulture, oštroumlja i umeća da blesne u društvu Petar od samog početka izaziva odvratnost. Petar živi po strastima, za njega je raspojasanost đavoimanosti – poželjna stvar. Istovremeno Verhovenskog-starijeg koji posmatra ispade svog sina Petruše obuzima užas od njegovih antihrišćanskih ideja i od sopstvenog pseudohrišćanskog života. Starac se kaje, s mesom se čupa iz grehovnog sveta na koji se navikao, oslobađa se demona i ponovo stiče veru u Jevanđelje.

U romanu „Zli dusi“ je takođe prikazano kako intelektualac Nikolaj Stavrogin sablažnjava i upropašćava ljude i kako njegovim postupcima rukovodi satana. Kad Stavrogin razgovara s arhijerejem i kad ima mogućnost da se pokaje pred njim, gordi duh navodi grešnika na ciničnu priču o sopstvenim porocima i zločinima. Nije čudo što se Nikolaj posle antipokajanja obesio kao Juda. On se nije izvukao iz ćorsokaka u koji ga je odveo satana, nije uspeo da savlada gordost…

Ovo je predistorija kulta nečiste sile. Ona je važna, zbog toga što je u drugoj polovini HH veka nastupila virtuelna epoha, kad se svako veroučenje i religiozna praksa iz prethodnih vekova reprodukuje u blažim, prerađenim varijantama i kad se proizvoljno meša.

†††
Sad se može kombinovati sve i svašta: uzimamo nečistu silu i shvatamo je u pozitivnom ključu. I to se smatra stvaralačkim pristupom i kreativnim tumačenjem režisera. Na primer, junak popularnog crtanog filma „Šrek“ je dobrodušni grmalj ogr. Pritom su se ogrima tradicionalni nazivali ljudožderi koji su se odlikovali visokim rastom i ogromnom silom, koji su živeli u močvarama i šumama i voleli da se zalade ponekim detetom.

Ogr iz crtanog filma se pred nama pojavljuje skoro bez ljudožderstva (premda Šrek usput pominje da je otac hteo da ga pojede). Pritom močvara i odvratna proždrljivost i dalje karakterišu Šreka. Umesto ljudožderstva ogru Šreku se pripisuje nekomunikativnost. Pritom se ispostavlja da je Šrek, pripadnik nečiste sile ugledan drug i muž. Žena mu je poluogr, takođe simpatičan lik. U crtanom filmu nema dobra i zla, postoje različite nijanse dobro-zlog sveta. Sve je relativno. Postoji relativno dobro i relativno zlo. Za apsolutno dobrog Boga ovde nema mesta.

Virtuelno doba voli da pogrešno citira genije, voli da istaknutom folklornom liku prida drugo značenje. Nečista sila se može prikazivati romantičarski, s njom se može koketirati i u nju se može strasno zaljubljivati. Pritom ovo ne postoji samo u masovnoj, već i u elitnoj kulturi. Tim pre što je granica između elitne i masovne kulture ponekad uslovna. Neko rok-muziku smatra elitnom, a neko masovnom kulturom, treći među velikim mnoštvom rokera izdvajaju elitu i ljubitelje masa. Za nas je važna druga stvar: u teškim stilovima muzike nailazimo na izvođače u obličju „monstruma roka“, demona. I scenska imena su im odgovarajuća, i tekstovi pesama sa svetogrđem i pozivanjem zlih duhova, nailazimo i na „Litanije satani“. Za njih je to samo medijski lik, proizvod za prodaju. A drugi se zaista klanjaju palim duhovima, ulaguju im se i traže njihovo pokroviteljstvo.

Nedavno je sveopštu pažnju privukao pokret gotike, zasićen demonskom romantikom. Mračni zamkovi, crna krila, veštice, vampiri… prikazuju se kao heroji i doživljavaju se kao nerazumljiva, polubesmrtna bića koja poseduju moćnu magiju. Ponekad pozitivni junak po svojoj volji „prelazi na mračnu stranu“ kako bi mu sile zla pomogle da odbrani čast i život u borbi protiv neprijatelja.

Pogledajmo ovaj prelaz, ne u subkulturi, već u istoriji likova sa ekrana. Dizni je 1959. godine prikazao lik Melefisente iz „Uspavane lepotice“, kao što piše u Peroovoj bajci – to je zla veštica čije se čini savladavaju ljubavlju. Dve hiljade četrnaeste godine pojavio se diznijevski film „Malefisenta“ („Grdana“ u srpskom prevodu – prim. Stanja stvari) u kojem je glavna junakinja demonica s rogovima. Međutim, prvobitno je bila dobra vila, postradala je zbog ljubavi, postala je ozlojeđena, ali pritom nije izgubila privlačnost, samo što je postala manje ranjiva.

Vratimo se muzici… U dinamičnoj pop-muzici čuju se isti romantičarski motivi: „Ti si pali anđeo moj, ali ja volim drugu.“ Ovo mladić peva svojoj devojci, „prvoj ljubavi“ nakon što su zaljubljeni pali u blud, a zatim je napušta zamenivši je drugom. Reči „pali anđeo“ su uzete iz hrišćanstva, ali su ispunjene „posthrišćanskim“ smislom. Ovakvim „palim anđelima“ se minijaturni rogovi kače na devojačku glavu i tako se vrši pokušaj da se sačuva privlačnost lika.

†††
Ne radi se samo o Helouinu, danas se ljudima preko masovne i elitne kulture često nameće tolerantnost prema nečistoj sili. Demoni postaju „kul“, ne tako strašni i gadni i ne naročito neprijateljski. Nečista sila se pretvara u zanimljivog junaka. I ovakav junak se ni počemu ne razlikuje od uticajnog gmizavca, njegov dobar postupak se ne razlikuje posebno od podlosti i od ispoljavanja surovog egoizma.

Crkva na osnovu iskustva zna da se igre s demonima loše završavaju. U asketici postoji pojam „igralište demona“. Tako se naziva čovek s kojim demoni krišom uspostavljaju odnose, „pomažu“, mu i povlađuju; a zatim, kad se dobro izigraju, počinju da ga „satiru“. Igra dobra predstavlja pripremu za zločine. Tužni kraj ovakve igre utkan je od samog početka, premda se ne otkriva do izvesnog vremena. Šta će postati čovek koji je uvučen u kult nečiste sile, čak i ako je siguran u to da se radi o nevinoj igri? Da li će možda postati igralište demona?…

Evo zbog čega aktuelno postaje asketsko uzdržanje od virtualizacije demona i od kulta dobre-zle nečiste sile, od čijeg upada neka bi nas Gospod sačuvao!