Прочитај ми чланакНајконтроверзније питање у вези с Туђмановима јесте погибија његовог оца Стјепана и маћехе Олге...
Владимир Павлинић (88), новинар, сликар, графички дизајнер и преводилац, који од 1974. живи и ради у Лондону, а његова породица је једно време била блиска са родитељима Фрање Туђмана и знао је многе његове тајне.
У једном од ретких интервјуа хрватским медијима Павлинић је открио невероватну причу о смрти Туђмановог оца.
Павлинић је рођен и одрастао у Туђманову крају. А са бившим хрватским председником га веже и много више од завичаја. О томе, први пут, отворено је причао за хрватски лист Експрес. Он тврди и да је Туђманову деведесетих причао о томе али да је овај тврдио да је то лаж и да „зна кога је убио“.
– Туђманови су били угледна породица у оном крају. У Великом Трговишћу имали су две гостионице и радњу са мешовитом робом. Ишао сам у исту лучку школу као и Фрањо Туђман пре мене и посећивао исту цркву. Добро се сећам Стјепана Туђмана, Фрањиног оца, који је био начелник општине Трговишће, такође дугогодишњи вођа месног огранка Хрватске сељачке странке. Мој отац, кројач и мали дућанџија у четири километара удаљеном селу Дубровчану, био је одушевљени мачековац и активан Туђманов сарадник у ХСС-у.
– Тако је моја породица била на неки начин повезана са Туђмановом. Кад је млади Фрањо усред рата искочио као водећи пропагандиста партизанскога покрета у Загорју, у том је смеру преокренуо је и оца. Мој отац, који је одмах 1941. проценио да усташе воде Хрватску у зло, прекинуо је и с Туђманом. Није то више била његова Хрватска сељачка странка. Сва радићевштина коју су ови бучно извикивали била је само варљива маска за придобивање незадовољних, лаковерних сељака.
Њима се није говорило о некаквој новој Југославији, не, биће то права радићевска Република Хрватска, у којој ће власт бити у рукама народа и, што је најважније, неће бити пореза. Мој отац је увидео да сељаци проповедану „народноослободилачку борбу“ спремно прихватају као безвлашће, у ком можеш некажњено мрском комшији „у име народа“ да направиш сваку пакост.
Не треба више трошити новце на тужбе и судове због „међаша“ и узајамних псовачких увреда, свако може свој спор да пресуди сам.
Најконтроверзније питање у вези с Туђмановима јесте погибија његовог оца Стјепана и маћехе Олге… Био сам у школи у Загребу када се то догодило, у априлу 1946. године. Када сам дошао за празнике, сазнао сам да се стари Туђман убио. Шапутало се да је прво устрелио своју жену, затим себе. Много касније чуо сам ширу причу.
Године 1971. отишао сам из Загреба у Дубровчан да за Кану интервјуишем пензионисаног лекара Јурја Хренчевића, о искуствима његовог дугогодишњег рада у загорским селима. У годинама рата и после службовао је у Великом Трговишћу. Веома га се сећам из 1943., кад сам га срео на путу у Трговишћу с великом дрводељском тестером у руци. Враћао се кући са железничкоге станице, где је у чекаоници одсекао неколико ногу и руку овамо допремљених сељака и сељанки.
Јутарњим су возом кренули у Загреб на пијацу са својим производима, воз је наишао на мину. Видео сам чекаоницу пуну наслаганих мртвих тела. Након смрти брачног пара Туђман комшије су прво позвале доктора Хренчевића на увиђај. Испричао ми је, наравно не за објаву, да је у кући нашао мртве Стјепана и Олгу Туђман у крви. Стјепан је у руци држао неки папир, и он је то узео и ставио у џеп. Било је то Туђманово опроштајно писмо. Написао је да не жели више да живи због терора и отимачине коју је ова држава донела народу; дубоко је разочаран, то није оно за шта су се борили.
