Pročitaj mi članakZašto je vladika kruševački David prećutao da se Patrijarh Pavle izvinio studentima i poručio da je bio obmanut, izmanipulisan i zloupotrebljen
„Страшна питања са још страшнијим одговорима“ покреће текст владике крушевачког Давида.
Једно од њих је зашто, рецимо, није спречио „људе који су носили сиве мантиле“ да одведу у „непознатом правцу брата Драгана“ и још „понеког колегу“ са Богословског факултета?
Што си пустио пријатеља да ти убију и одведу удбаши, човече?
Ту врсту памети препоручујете данашњим студентима?
Страшније од тог питања: зашто у свом тексту „Рапсодија у сивом“ прећуткује шта се догодило дан након што је предлог Патријарха Павла да се студенти разиђу са Теразијске чесме одбијен уз звиждуке?
Зар верује да је заборављено да се сутрадан Патријарх Павле извинио студентима, а извињење је пренео декан Богословског факултета, светле успомене епископ захумско-херцеговачки Атанасије?
Патријарха су тада аплаузима поздравили они који су му претходног дана звиждали.
Атанасије Јевтић је појаснио да је Патријарх позвао студенте да се разиђу „плашећи се налета са Ушћа“, да је Патријарх „био обманут, изманипулисан“ од оних који су га обавестили да ће митингаши са Ушћа кренути да се обрачунају са студентима и да је Патријарх био злоупотребљен.
То се никад није догодило, за оне који верују „Рапсодији у сивом“, синоћ демонстративно окаченој на сајт СПЦ управо у тренуцима када су крагујевачки студенти пристизали на плато пред Храмом Светог Саве.
Пред нем и закључан Храм Светог Саве.
Страшнија од страшнијег су питања:
– зашто је владика крушевачки Давид прећутао да се Патријарх Павле сутрадан извинио студентима и поручио да је био обманут, изманипулисан и злоупотребљен?
– зашто звона нису дочекала крагујевачке студенте који су трчали до Београда да позову колеге и грађане за Сретење у Крагујевац?
– зашто су врата Храма Светог Сава била закључана у тако изузетним околностима и ако је то због тога што Храм има радно време – када је пауза, Преосвећени?
И, има ли је?
Мислите ли дати овом народу паузу од оптужби ничим, ничим и – да не буде монотоно – ничим поткрепљених да „иза свих народних маса као штитова, опозиционари; иза опозиционара опет, стручњаци за обојене револуције и Мајдане, док иза њих стране службе за разбијање Србије“?!
Јер они који направили Мајдан у Украјини, у Србији здушно подржавају власт.
Можда су ту да наштете протестима и разбију их одзада?
То разбијање одзада популарно је не само у обавештајним круговима, али не бих ја баш јавно о томе.
То Вам је, верујем, добро познато и верујем да Вам је било добро познато далеко пре него јавности у Србији.
Најпосле, зар заиста верујете да сте употребом глагола „запосести“ у „српски народ излази на улице градова и проводи време на њима; штавише, он их запоседа; баш као и установе: школе, универзитете, клиничке центре, политичке и страначке институције и просторије“ и тако стокановићевски суптилном паралелом између поседнутости (каква ли поседнутост може бити до ли демонска?) и „за-поседнутости“ импресионирали икога доли Ану Брнабић и Марјана Ристичевића?
Или ће запитаност како то студенти могу запосести свој факултет, а лекари клиничке центре и мене квалификовати за једно од „разуларене духовне деце“?
Ако је полуистина готова лаж – зашто сте, Преосвећени, изнели пола истине о Теразијама 1991. године и о Патријарху Павлу?
Који је, да Вас подсетим, пробио и полицијску блокаду Коларчеве 1996/97. године.
Који, да Вас подсетим, речи једне није рекао монахињама Ћелија што су дошле међу десетине хиљада људи на Видовдански сабор 1992. године са ког је затражено повлачење Слободана Милошевића.
А што би им и рекао ишта, јер…
„На почетку Сабора, скупу се обратио велики број угледних говорника, међу којима су били и ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ, принц Александар Карађорђевић, књижевник Матија Бећковић, сликар Младен Србиновић, политичари Вук Драшковић, Војислав Коштуница и Никола Милошевић и студентски лидер Драган Ђилас.
Конферансије скупа био је глумац Милош Жутић.
Каснијих дана, скупу су се обраћале и многе друге угледне личности.“
Оставку Милошевића је Патријарх Павле и сам затражио 15. јуна 1999. године.
Пардон, није сам.
Сви (или скоро сви?) епископи су.
Нисте тада били епископ, али мора бити да се сећате тога свега.
Да не буде да сам малициозан, закључићу свој текст Вашим речима из текста којем је требало необјашњивих седам дана до сајта СПЦ:
„И ми ето пред родом својим, пред Богом и Светим Савом нашим рекосмо и душу своју спасосмо.“
