Прочитај ми чланак

Стеван Гајић: Од фактора Блиски исток зависи да ли Вучић уводи санкције Русији!

0

Главно спољнополитичко питање на дневном реду нове Владе Србије остаје да ли да се придружи антируским санкцијама или не. На унутрашњем плану, обновљени кабинет министара под руководством Ане Брнабић суочио се са новим заоштравањем ситуације у јужној српској покрајини Косово и Метохија.

Који геополитички процеси могу утицати на будуће одлуке руководства Србије и зашто садашња ситуација на Косову и Метохији може кренути путем ескалације, говори Стеван Гајић, српски политиколог са Института за европске студије (Београд) у интервјуу новинару Регнума Татјани Стојановић.

Регнум: Србија је недавно добила нову владу. Да ли ће један од почетних задатака новог кабинета бити прикључење Србије антируским санкцијама, како су о томе писали медији, док је влада била у процесу формирања?

Стеван Гајић: Председник Србије Александар Вучић доноси спољнополитичке одлуке у зависности од „равнотеже страхова и претњи” са којима се суочава од иностраних актера. Раније је на једној страни стајао колективни Запад, који је у односу на Србију наступао као јединствен фронт. Могао је да настане неки сукоб интереса на нивоу да ли ће Влада Србије поверити изградњу метроа француским компанијама и која ће немачка компанија купити овај или онај индустријски погон у Србији. На другој страни су биле Русија и Кина. Али постојао је и трећи играч – земље Персијског залива (Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија). Када је Вучић дошао на власт, услуге његовог страног саветника Тонија Блера није плаћала Србија из свог буџета, већ компанија регистрована у УАЕ. Био је то „поклон“ за Блерове „непроцењиве“ услуге Србији. Овако је функционисало до одређене тачке.

Сада када је постало јасно да се земље Персијског залива – Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати – окрећу ка Русији, ситуација се мења. Конкретно, то се манифестује у понашању ОПЕК+ – та организација је први пут у својој историји стала на страну Русије. Притисак Запада нико није елиминисао, напротив, притисак само јача, али суштина је да су те земље промениле своју политику. Да подсетим, недавно је Русију посетио емир Абу Дабија и председник УАЕ Мухамед бин Зајед ал Нахјан. Пре тога је накратко свратио у Београд и састао се са председником Србије Александром Вучићем. Нико не зна какву ће одлуку Вучић на крају донети о санкцијама, али ако постоји фактор који би могао да утиче на њега, онда је највероватније реч о великој промени на Блиском истоку, чији је Србија, према неким класификацијама, најзападнији део.

Регнум: Молимо вас да детаљније објасните везу између блискоисточне политике и српске спољне политике.

СГ: Хајде да замислимо да је Србија Александра Вучића акционарско друштво, а њена спољна политика зависи од правила тог друштва. И да претпоставимо да 40 одсто акција у тој компанији припада Западу, 40 процената – Русији и Кини. А земље Персијског залива – Емирати и Саудијска Арабија – поседују контролни пакет од 20 одсто акција. Уколико власник контролног пакета мења страну, онда и Србија мења страну. Сачуван је однос 60 према 40, само што је сада 60 одсто на страни Евроазије.

Регнум: Дали сте веома јасно поређење. Али, колико оно одговара стварном стању ствари, ако знамо да се Србија определила за европске интеграције? У овом случају, Европска унија, заједно са САД као ментором, поставља услове.

СГ: Процес европских интеграција Србије заправо је закован 2008. године. Сада овај „европски пут Србије“ не представља ништа више од јапанског кабуки театра: ЕУ се претвара да намерава да интегрише Србију, а српске власти се претварају да су жељне уласка у ЕУ. ЕУ неће опстати у садашњем облику, а можда ће и потпуно нестати. Осим тога, огроман део становништва Србије противи се чланству у ЕУ, чак и ако би се то придруживање десило сутра. С друге стране, ту је евроазијски континент који се уједињује. Посматрамо процесе који су раније изгледали немогући и видимо приметно смањење неповерења на линији Ријад-Техеран. Недавно је Саудијска Арабија чак изразила интересовање за улазак у БРИКС.

Западна Европа данас је скуп земаља у процесу деградације, у којима животни стандард нагло опада. Тај стандард је раније одржаван јефтином енергијом из Русије. Сада ће земље ЕУ постати поприште политичких сукоба.

Запад користи све своје ресурсе како би сломио Србију, натерао је да уведе санкције Русији и тако се самоуништи. За Србију би придруживање антируским санкцијама било и неморално и неразумно. Неморално, јер су и сами Срби били жртве западних санкција. Неразумно – јер би Србија изгубила уносне енергетске уговоре са Русијом и сопствену конкурентност од које зависе и толико хваљене западне инвестиције. Западне компаније би тада напустиле Србију – не због Руса, већ због наглог поскупљења производног процеса. Такође треба напоменути да би Србија, уколико би се придружила антируским санкцијама, изгубила Русију, можда и Кину, као савезнике у Савету безбедности УН. Санкције Русији биле би за Србију безусловна капитулација, а њихово увођење од нас траже земље које не признају Србију као државу, пошто не признају Косово и Метохију као њен саставни део.

Регнум: Поменули сте Косово и Метохију. На северу покрајине у току је још једно заоштравање ситуације. Колико је овај пут вероватан сценарио оружаног сукоба?

СГ: До фебруара ове године вероватноћа ескалације сукоба на Косову и Метохији била је веома мала. Посебно у периоду када је Хашим Тачи предводио сепаратистичке власти. Тада су САД режирале спектакл „Сукоби“ у којем су учествовали Тачи, Александар Вучић и албански премијер Еди Рама. Али иза кулиса, спровођење Бриселског споразума било је у пуном јеку.

Сада је ситуација промењена. Јавност и у Србији и у њеној јужној покрајини већ је изгубила интересовање за вести о новим жариштима напетости. Људи се тиме већ спрдају, говорећи: „Ево Србија већ десети пут подиже ниво борбене готовости војске“. Ипак, баш сада сукоб може да ескалира, јер је неопходно сагледати стање ствари на Косову и Метохији у ширем геополитичком контексту. Води се рат између Запада и Русије, тачније између Запада и земаља Евроазије. Не би ме изненадило да Британци, а не Американци, буду ти који би започели сукоб на Косову. Чини ми се да САД сада нису заинтересоване за ескалацију, док су Британци тренутно најагресивнија земља Запада. Британија, која је прва обучавала украјинску војску и послала модерно оружје режиму у Кијеву, могла би да запали међуетнички сукоб на Косову. Уз то, Велика Британија доследно води антисрпску политику – сетимо се 2015. године и нацрта британске резолуције о Сребреници, где су Срби названи „геноцидним народом“. Управо овог месеца, у Републици Српској, Британци су били укључени у организовање неуспелог Мајдана против лидера Срба у Босни и Херцеговини Милорада Додика, о чему је он више пута говорио.

С друге стране, Курти се у последње време понаша прилично агресивно. Он нема шта да понуди сопственим бирачима. Не може им понудити економски просперитет. Косовски Албанци схватају да време ради против њих, да њихово становништво непрестано емигрира и да ће се тај процес додатно убрзати ако ЕУ пристане на визну либерализацију. Курти не може да обећа грађанима да ће Косово бити примљено у УН. Једино што може да понуди је ново етничко чишћење Срба. Може да искористи чињеницу да је Запад усредсређен на Русију и да покуша да Србе представи као агресивну страну, као савезнике Русије на Балкану. У ствари, под овим изговором, Курти може да почини нови погром над Србима. Када су на Балкану раније говорили о руско-српским односима, то је увек био сигнал да се још један део територије бивше СФРЈ спрема за улазак у НАТО.

Регнум: Рекли сте да су Британци први обучавали борце Оружаних снага Украјине. Хрватска је недавно објавила планове за обуку 100.000 украјинских бораца у својој земљи. У Загребу је одржан и први парламентарни самит тзв. Кримске платформе, на који је дошла чак и председница Представничког дома Конгреса САД Ненси Пелоси. Зашто је Хрватска била домаћин тог самита?

СГ: То је класичан догађај који Американци приређују сваки пут када започну војну интервенцију у некој страној земљи. Већ смо чули за „пријатеље Либије“, „пријатеље Сирије“. Свака земља која чује да је међу „пријатељима“ САД треба да буде озбиљно забринута.

„Кримска платформа“ као таква је изазов, она је сама по себи усмерена против Русије, с обзиром да је Русија интегрисала Крим у свој уставни и правни оквир. Овај догађај треба схватити као облик притиска и на Русију и на Србију, јер се одиграо у земљи која је суседна Србији и зато што САД увек перципирају Србе као потенцијални руски фактор на Балкану.

Био је то политички самит који је требало да демонстрира јединство атлантског блока против Русије. У том контексту је занимљиво понашање хрватског председника Зорана Милановића, који је одбио да се појави на том догађају и да се састане са Ненси Пелоси.