СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ: О награђивању праведника

07:00 11.08.2019.

Видео сам душе које су трпеле неправду, и то су чиниле са добрим помислима, па се благодат изливала на њих и у овом животу. Пре много година посетио ме је један побожан хришћанин, прост и добродушан.

Тражио је од мене да се помолим да Христос просвети његову децу да када одрасту не узропћу на своје рођаке због велике неправде коју су им нанели.

Изнео ми је шта је било по среди, на основу чега сам схватио, да је овај човек заиста човек Божији. Био је најстарији брат од њих петоро деце у породици, а након изненадне смрти њиховог оца помагао је браћу као неки добри отац. Радио је тешко, стекао је још имања, и удомио две сестре. Када су се женила и његова млађа браћа, узела су за себе најбоље делове имања, пашњака, оставивши њему најгоре, неплодне, песковите њиве. На крају се оженио и он, и добио троје дечице. Пошто је већ био стар, прибојавао се да његова деца једном не увиде ову неправду и не узропћу када одрасту. Рекао ми је:

– Не бринем због неправде, јер читам Псалтир. Једну катизму после подне, и две катизме пре но што сване. Готово да сам научио Псалтир напамет. Ни један псалм не каже да су неправедни напредовали, већ да Бог брине о праведнима. Ја се, оче мој, не жалостим због имања које сам изгубио, већ због своје браће која губе душе своје.

После је овај благословени човек отишао. Посетио ме је, отприлике, након десет година, и то веома радостан, па ме упита:

– Сећаш ли ме се, оче, сећаш ли се?

– Да – рекох му, и упитах га како је.

– Постао сам богат – одговорио ми је.

– А како си се обогатио, брате?

– Ето, оне неплодне, песковите њиве добиле су високу цену, јер су биле крај мора. Овај пут сам дошао да ми кажеш шта да чиним са оволиким новцем?

– Обезбеди своју децу са по једном кућицом, и задржи нешто новца за њихово школовање, док се не среде.

– Имам и за своју децу, али опет га је превише.

– Подај прво својим сиромашним рођацима, а после и другим сиромасима.

– Дао сам им, оче, али опет га је много.

– Дај онда да се поправи црква у твом селу, и околне цркве.

– Дао сам, али га је опет много.

Тада му рекох:

– Молићу се да те Христос просвети да учиниш добро тамо где је највише потребно.

После сам га упитао:

– А шта би са твојом браћом? Где су она?

Заплакао је, и кроз јецаје ми одговорио:

– Не знам, оче мој, изгубио им се сваки траг. Продали су имања, маслињаке и њиве, и сада не знам где се налазе. Отишли су прво у Немачку, потом у Аустралију, а сада немам никаквих вести о њима.

Покајао сам се што сам га питао за браћу, јер нисам знао да ће се тако ожалостити. После сам га утешио, па је отишао миран. Рекох му да се обојица молимо да и од њих добијемо радосне вести. Сетио сам се псалма који каже: Видех безбожника страшна који се рашириваше као гранато дрво; али прође, и ево нема га; тражим га и не находим (Пс.36, 35-36 ) Управо тако се збило и са његовом браћом.