Pročitaj mi članak

Šta mi je rekla ministarka o litijumu: Lični stav Miroslava Parovića

Dr Miroslav Parović
0

Krajem juna meseca sam imao prilike da budem učesnik jednog međunarodnog stručnog savetovanja o energetici. Na istom su se okupili manje-više svi značajni regionalni akteri iz oblasti energetike i to iz realnog sektora i sveta nauke, što znači da su teme obrađivane iz više različitih uglova.

Закључна порука скупа је да се сва важна питања енергетике не решавају преко ноћи, већ најпре јавном, стручном расправом, по могућству консензусом, а ако консензус није могућ, онда демократским прегласавањима. Ово се превасходно односило на питања експлоатације литијума и увођења нуклеарне енергије у енергетски микс Републике Србије.

На самом скупу, у завршном делу, присутнима се обратила и министарка рударства и енергетике, Дубравка Ђедовић Хандановић. Она је у свом говору изнела планове које држава има у сектору за који је надлежна, а који се мање-више своде на два кључна корака – литијум и нуклеарне електране.

Доста детаљно је министарка образлагала све користи које бисмо имали уколико бисмо кренули правцем за који се власт залаже уз позив нама из струке да дамо свој допринос.

Како је посебно нагласила, држава не планира да уради ништа на своју руку, већ ће о свему консултовати доказане стручњаке и тек онда ће се стратешки пројекти реализовати. На ово излагање госпође Ђедовић Хандановић сам реаговао и пред стотинак присутних сам јој рекао да власт не тражи мишљење струке већ да нас све као друштво доводи пред свршен чин тиме што су већ постигли политичке договоре и потписали бројне уговоре и за литијум и за нуклеарну енергију.

Указао сам јој да свако ко се јавно успротиви наметнутој агенди власти бива стигматизован, што многе људе који би имали шта да кажу обесхрабрује. И коначно, захтевао сам од ње да се о тако важним темама мора питати народ на референдуму, а да пре тога мора постојати озбиљна јавна дебата у којој ће се на рационалан начин причати о будућности српске енергетике. Указао сам на пример Словеније у којој се тренутно води озбиљна јавна дебата о томе да ли да граде још једну нуклеарну електрану, а након тога ће бити спроведен референдум на државном нивоу.

О сличном питању је својевремено у Бугарској био спроведен референдум по народној иницијативи, што ће рећи да у непосредном окружењу имамо јасне моделе како друштво мора да поступи везано за тако крупна питања која стартешки опредељују кретање неке државе у наредних барем педесет година. Иначе, према међународно преузетим обавезама Србија мора да спроводи енергетску транзицију по тзв. 4Д матрици, а што подразумева декарбонизацију, децентрализацију, дигитализацију и демократизацију енергетског сектора.

Ово последње значи да се у одлучивање директно мора укључити локална заједница на местима где се реализују пројекти и најшира јавност везано за стратешка питања. При томе, поновићу да је то међународна обавеза коју је предвидела ЕУ, а коју смо као држава прихватили и верификовали кроз Народну скупштину.

Елем, на ово моје излагање ми је министарка одговорила поруком да не говорим истину и да није тачно да је друштво доведено пред свршен чин. У том погледу је експлицитно рекла да све што је до сада потписано везано за литијум и нуклеарну енергију није правно обавезујуће.

Дакле, пред барем стотину сведока је надлежна министарка за област рударства и енергетике рекла да ми као друштво и држава немамо никакве обавезе према било коме, што опет даље значи да баш и не морамо да идемо у правцу за који власт толико лобира. Иначе, из личног искуства знам да Александар Вучић и његови сарадници не претерују у томе да говоре истину, али везано за литијум и нуклеарну енергију за сада стоји да Србија нема никакве правне обавезе и да је све у домену политичког обавезивања актуелног режима.

О томе сведочи и недавни долазак немачког канцелара Олафа Шолца и потписивање меморандума о разумевању између Србије и ЕУ везано за критичне сировине. Сама форма потписаног документа није правно обавезујућа и не спада у међународне обавезе Републике Србије већ у политички договор тренутних гарнитура на власти код нас и у Немачкој.

Тако да се променом власти у суштини без било каквих последица могу променити и политички договори. Невоља ће бити уколико Вучић буде успео да кроз форму међународних уговора верификованих у Народној скупштини буде запечатио политичке дилове које има тренутно, а за то му је потребно још неко време.

То је таман простор да се ми као опозиција договоримо и направимо једну широку политичку платформу на коју би могло да стане оних 55% људи који су против отварања рудника литијума. Међу тим људима су особе различитих политичких уверења.

Има их који су за Путина има их који су за ЕУ, има их за краља има их за Тита. Тих 55% су довољни да Вучић више не буде власт, али њих морамо окупити под један шатор, што данас мало нас покушава. Ако се питате зашто? Одговор је да Вучић преко својих домаћих и међународних канала тренутно контролише добар део тзв. лидера опозиције који уместо неопходног договора заговарају поделе.

Izvor: danas

Oznake: , ,