Сечење бадњака се врши зато што су витлејемски пастири, након што им се обратио анђео и са њим "мноштво војске небеске", насекли грање и однели га у пећину у којој их је Јосиф заложио како би се угрејали. Али, зашто се слама баца по поду и на које нас хришћанске вредности то подсећа?

Широм хришћанског света, готово по правилу, Црква је под паролом да је суштина важнија од форме прихватала и покрштавала бројне паганске обичаје, и давала им нови смисао, не би ли приволела потенцијалне вернике „чије душе треба спасити“ те истовремено искоренила стару многобожачку религију.

Тако је било и међу Србима, тако је и са Бадњим даном. Обичаји везани за овај празник имају своје дубоке балканске претхришћанске корене, неки би рекли и претсловенске, али су прихватањем хришћанства они добили један потпуно други смисао и значење, па и објашњење. О паганским коренима ћемо неки други пут, када буде био адекватнији тренутак. Сада ћемо се позабавити хришћанским суштинама. И то таксативно, ради прегледности.

Сечење бадњака се врши зато што су витлејемски пастири, након што им се обратио анђео и са њим „мноштво војске небеске“, насекли грање и однели га у пећину у којој их је Јосиф заложио како би се угрејали. Ово је легенда без упоришта у Новом завету, али се сматра наговештајем дрвета од којег је направљен крст на којем је Христ разапет. Не треба сметнути ни са ума то, што се махом сече млади и прави цер за бадњак; у питању је дрво из рода храстова, везано за пагански култ громовника, а ова преференција можда је опстала због лингвистичке сличности речи „Христ“ и „храст“ (које иначе немају никакве етимолошке везе једна са другом).

Посипање житом на Бадњи дан и на Божић, реминисценција је на жито које је Пресвете Богородица бацала стоци у штали (која се налазила у пећини) након што се Исус родио, како животиње не би јеле сламу у јаслама у којима је дете лежало.

Слама која се посипа по поду — у данашње време све ређе, посебно у урбаним срединама — симболише сламу у витлејемској пећини, подсећа нас на то да се Исус родио у штали, подсећа нас на важност скромности и смерности, на важност тога да се не гордимо пред другима јер ето — Бог се утеловио на једном тако неугледном месту. Другим речима: то што је неко рођен у обиљу не значи да је изнад других.

Кађење дома симболише злато, тамјан и смирну: дарове које су мудраци са Истока донели најважнијем новорођенчету у историји људске врсте. Ораси који се бацају у углове дома пак представљају Божију власт на све четири стране света: такво је, барем, тумачење.

Погача симболише тело Христово, вино — крв. Дакле, домаћа причест у малом. Риба је најстарији симбол хришћанства, и симбол самог Сина Божијег, со се држи за симбол божанске силе, а мед за — симбол слаткоће вечног живота у Богу. Свећа представља светлост Божију: „Ја сам светлост свету“, каже Исус. Коначно, паљење бадњака од чега такође настаје светлост, означава завршетак Бадњег дана и почетак Божића, а ту се враћамо на оно што је Јосиф учинио у пећини.

Треба поменути и пар важних обичаја везаних за овај дан. Наиме, Србин када одабере дрво које ће сећи, окрене се ка истоку, прекрсти се три пута, сазове Бога, своју крсну славу и Божић, па тек онда секиром сече бадњак. Након што се бадњак унесе у дом а пре седања за трпезу на Бадње вече, пева се тропар „Рождество твоје“, укућани се потом помоле Богу, изговоре молитве које знају и честитају једни другима.

Божићни тропар гласи:
„Рођење Твоје, Христе, Боже наш,
засија свету светлост разума,
јер у њему они који звездама служаху
од звезде се научише
да се клањају Теби,
Сунцу Правде,
и Тебе да познају са висине Истока,
Господе, слава Теби“.

 

Ознаке: Бадњи дан, Исус Христ, обичаји, СПЦ, хришћанство