Kodža Sinan-paša poticao je iz albanske katoličke porodice, a dužnost velikog vezira Osmanskog carstva vršio je u pet navrata. Izvojevao je nekoliko velikih pobeda, ali ga istorija pamti po strašnim porazima. Za vreme njegovog trećeg mandata Srbi su digli veliki ustanak u Banatu i na zastavu stavili lik Svetog Save. Odgovorio im je na Vračaru

Мехмед-паша Соколовић — велики заштитник Српске цркве и њених верника те идејни творац обнове Пећке патријаршије, чија се јурисдикција у то време протезала од Загреба до Скопља те од Будима до Скадра — убијен је од стране полуделог дервиша 11. октобра 1579. године, највероватније по налогу новог султана Мурата III.

На положају великог везира наследио га је Шемси Ахмед-паша, човек албанског порекла. Њега, пак, Лала Кара Мустафа-паша — Србин. Затим је дошао Коџа Синан-паша, Албанац, којег је наследио Канијели Сијавуш-паша, потурчени Хрват или Мађар из Кањиже. Уследио је Уздемироглу Осман-паша, мамелук черкеског порекла.

Затим је дошао Хадим Месих-паша, још један босански Србин, да би се потом поново на положај великог везира успео Канијели Сијавуш-паша. Затим се по други пут завластио Коџа Синан-паша, па онда Сердар Ферхат-паша, још један Албанац. После њега, по трећи пут засео је на овај највиши османлијски положај под султаном Канијели Сијавуш-паша. Коначно, 28. јануара 1593. године по трећи пут се завеликовезирио Коџа Синан-паша.

У питању је крупна и кобна личност у историји Срба. Родио се 1506. године уз селу Топољане, у данашњој области Кукеш, на североистоку Албаније; крај у којем се налази то место зове се Љума, а у оно време помиње се као нахија Пећког санџака Османског царства.

Један оновремени дубровачки документ помиње да Синан потиче из католичке породице, али није јасно да ли се он први потурчио па онда повукао остале (то је урадио Мехмед-паша Соколовић, којег је у ислам испратио добар део шире фамилије, мада је добар део остао у православљу), или се цела породица заједно потурчила, или је пак његов отац прешао у ислам из католичке вере па се овај дубровачки навод односи само на његово изворно верско порекло.

Извесно је, међутим, да му се отац звао Али-бег и да је Синан имао неке породичне везе са млетачком кућом Љубица (итал. Глиубизза), јер га Алесандро Љубица назива прворођаком своје мајке; у питању је стара будванска кућа, дакле српска, која се била поиталијанила а можда делом и поарбанашила, будући да су били јаки у Улцињу.

Синан-паша, који је од стране својих турских савременика критикован због гурања албанских сународника на високе положаје у отоманској администрацији (добра стара балканска пракса коју су примењивали и сви српски велики везири), релативно је споро напредовао па је високу политичку каријеру почео 1567. као беглербег Египта, на ком је положају остао две године. Потом се 1571. вратио на исто место, и предводио успешно освајања Јемена, због чега је прозван Фатих-и Јемен, односно „јеменским победником“.

Поново се само две године задржао у том беглербеглуку (занимљиво, наследио га је Хусеин-паша Бољанић, рођен у селу Бољанић код Пљеваља; он је био син потурчењака Бајрам-аге који се изгледа раније презивао Газдић; брат Синан био је ожењен сестром Мехмед-паше Соколовића, који је много учинио за Хусеин-пашино образовање и његов успон уз османлијску лествицу).

Коџа Синан-паша је наредну битну улогу имао 1580. године када се примио заповедништва над османском армијом која је ударила на Персију, којом је у то доба владала Сафевидска династија. Заправо, тада је по први пут постао велики везир, али је због пораза свог заменика код Горија у данашњој Грузији (Стаљиновог родног места), смењен са положаја крајем 1582. и прогнан.

Нешто касније именован је за намесника у Дамаску, а после велике побуне јаничарских трупа у Стамболу 1589. године по други пут постаје велики везир. Остаће на тој дужности до августа 1591; током свог другог мандата, умешаће се у борбу око кнежевског престола Влашке, која се водила између Михње ИИ Турчина и Петра ИИ Минђуше, и која се после Синанове интервенције завршила Петровим погубљењем.

Поново је смењен, и то због нове побуне јаничара који су га и били вратили у великовезирску „фотељу“. Али, као што сте могли видети на почетку текста, то није био крај јер је по трећи пут именован на тај положај крајем јануара 1593. године, након чега је повео војску у поход на Хабзбуршку монархију, чиме је почео Дуги рат (који ће се окончати тек 1606). Његове снаге тешко су поражене у Бици код Сиска 22. јуна, ком приликом му је погинуо најбитнији војвода, босански беглербег Хасан-паша Предојевић.

На све то, Срби су наредне године дигли устанак у Банату, тада у саставу Темишварског ејалета, и запалили Панонску низију буктињом наде и слободе. Био је то највећи српски устанак пре Првог српског устанка, и то са средиштем у Вршцу; устаници су за свог краља прогласили ердељског кнеза Жигмунда Баторија а на заставе ставили лик — Светог Саве.

Због тога је Коџа Синан-паша 10. маја (по грегоријанском календару, 27. априла по јулијанском) наредио да се на Врачару, тако да то може да се види из Баната, спале мошти нашег највећег светитеља које су претходно донесене из манастира Милешева (можда се велики везир плашио да се устанак не прошири и на срце окупираних српских земаља): циљ је био да се убије борбени и сваки други дух српских устаника, али је дугорочна последица овога била само веће укорењивање светосавског култа у свести Срба — на неки начин, док је ветар разносио пепео моштију Растка Немањића, пепео је удахнуо читав српски народ.

Устанак је брзо угушен, а маса српских избеглица је прешла у Ердељ. Банат је опустео, али је већ фебруара 1595. године Синан-паша опет смењен са дужности, тачно месец дана након засултањења Мехмеда ИИИ, и прогнан у Малкару, град на европској обали Мраморног мора. Тако смо се вратили на крај оног списка великих везира са почетка приче. Али не и на крај Синан-пашине приче, јер је већ у јулу поново постао велики везир, по четврти пут.

Сада је владао још краће него иначе, само до 19. новембра те године, тек толико да поведе поход против новог влашког кнеза Михаја Храброг, који је Турке насамарио и онда се од њихове превласти одметнуо (Влашка им је била вазална држава). Био је то катастрофалан поход. Славни румунски војсковођа и јунак потукао је Синана до ногу у Бици код Калугаренија дана 23. августа 1595. године; Румуни су 1970. снимили епски спектакл „Михај Храбри“, и свако ко је тај филм гледао не може заборавити призор Синан-паше који до паса у води бежи кроз мочвару и скрива се у трсци, док му се зелени барјак вуче по блату.

Као да то није било довољно понижење, тукле су га и хабзбуршке војске у пар одвојених наврата; зато је након страшног пораза и губитка града Острогона, опет смењен. Међутим, његов наследник Текели Лала Мехмед-паша умро је само девет дана касније, па је већ 1. децембра Синан поново постао велики везир, по пети и последњи пут. Ни овога пута није дуго владао, али ако је султан и намеравао да га се заувек ратосиља, овај га је 3. априла 1596. године претекао смрћу, и био сахрањен у Цариграду недалеко од Великог базара.

Иза себе је оставио огромно богатство, које је згртао током дугих деценија своје политичке каријере. Обичај је био, да се уносни положаји у царству продају за новац, мада је у то време лична способност и даље била услов; као и данас, то је био само један начин да се завлашћени човек обогати. 1590. године на Босфору је својим средствима подигао такозвани Бисерни киоск, палату која је у међувремену срушена али за коју се зна да је барем током осамнаестог века још увек стајала на свом месту; султан Мурат III — који је 1586. на Синанову молбу издао ферман којим пет села у Љуми ослобађа плаћања пореза — боравио је у њој нешто пре смрти.

Током последњих година свог живота Синан-паша је зидао џамијски комплекс у Стамболу, али је џамије, каравансараје, купатила и мостове градио широм царства. Још увек у Дамаску постоји Синан-пашина џамија, баш као и у Качанику на Косову; ова наша је заштићени споменик културе под правном надлежношћу Покрајинског завода за заштиту споменика културе Косова и Метохије. У истом месту подигао је и тврђаву, народну кухињу, два хана и хамам. Изгледа је грађевинске подухвате имао и по Београду, који је у то доба био један од два или три најважнија отоманска града у Европи (не рачунајући Цариград), али шта тачно — не зна се поуздано.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Izvor: telegraf.rs

Oznake: Vračar, mošti, Sveti Sava, Sinan Paša, srpska istorija