Прочитај ми чланакЧасопис Форин аферс, који обележава 100. годишњицу, у бројним научним и квазинаучним делима се назива „сивом еминенцијом светске владе”. Зашто? И какве све то везе има са Србијом?
Ове јесени навршило се 100 година од основања најутицајнијег и најважнијег спољнополитичког часописа у свету – њујоршког Форин аферса. Овај часопис и његов издавач, Савет за спољне односе са седиштем у Њујорку, у бројним научним, квазинаучним и конспиролошким делима, назван је „сивом еминенцијом” светског поретка и „светске владе”.
Његов први уредник био је пријатељ Београда, Србије и Југославије. Хамилтон Фиш Армстронг био је први амерички војни аташе у Београду 1918, пратилац српске војне делегације 1917, носилац највиших српских одликовања, а касније, заједно са својим најбољим пријатељем и каснијим шефом ЦИА, Аленом Далсом, вишедеценијски копредседник Српско-америчког друштва.
Збиља, све што је било важно у светским пословима и све водеће америчке личности на глобалној сцени, појавиле су се прво у овом часопису, од Џорџа Кенана до Хенрија Кисинџера. Данашњи главни уредник је Данијел Курц Пелан, а председник Савета за спољне односе је Ричард Хас.
Инкубатор идеја
Амерички експерти су током версајских мировних преговора, у контактима с другим делегацијама и после губитка илузија насталог на основу резултата мира, видели колико им недостаје институција која би се бавила спољном политиком какву су већ имали Британци. Из такве атмосфере никао је Савет за спољне односе, описан од стране Њузвика као „спољнополитички естаблишмент” или као „инкубатор људи и идеја”.
У низу формалних састанака између америчких и британских саветника, родила се идеја о стварању једне англо-америчке организације која би се бавила спољнополитичким питањима. На америчкој страни, међу иницијаторима били су адвокат Витни Сефардсон, историчар Џорџ Луис Бир, генерал Таскер Блис, професор Харварда, Арчибалд Кулиџ, историчар с Колумбије, Џемс Шотвел и партнер у Моргановој банци, Томас Ламот.
Заједно са неформалном групом британских колега, они су се договорили да се сретну на формалнијој вечери за чланове обе делегације када Версајска конференција почне да јењава. Тако се 30. маја 1919. педесет личности из обе земље срело на вечери у Хотелу „Мажестик”, у којем је била смештена британска делегација.
На америчкој страни били су генерал Таскер Х. Блис, који је био амерички члан Врховног ратног савета пре него што је постао делегат на мировној конференцији; три историчара – Арчибалд Кери Кулиџ с Харварда, Џемс Т. Шотвел с Колумбије и Џорџ Луис Бир; др Џемс Браун Скот, стручњак за међународно право; Стенли К. Хорнбек, специјалиста за Далеки исток и Томас В. Ламонт, финансијски саветник председника Вилсона. На британској страни су били лорд Роберт Сесил, професор Харолд Темперли, сер Валентајн Кирол и лорд Џастас Перси. На Сесилов предлог, председавао је генерал Блис. Тон састанка је одредио Сесил, уводном изјавом да ће важност њиховог делања бити одређена размером њиховог незадовољства током Версајске конференције.
То је било довољно. Отпочели су планирање организације која ће имати два одвојена, али повезана тела – једно америчко, једно британско, са заједничким секретарима: Витнијем Х. Шепардсоном, помоћником пуковника Хауса, и Лајонелом Кертисом, оснивачем часописа Раунд тејбл (Округли сто) и једним од „Милнерових клинаца” из Јужне Африке.
Када су се амерички чланови групе вратили кући, спојили су се са Саветом за спољне послове, организацијом која је основана у Њујорку током рата, али се сада гасила. Осим што су узели њено име, добили су и финансијску подршку њених родољубивих чланова. Такође су добили седиште организације, што је било од животног значаја ако су хтели да наставе да функционишу као колектив, уместо као појединци распршени по академским и другим центрима.
Промена јавног мњења
Лорд Сесил је изразио раширено осећање фрустрације: „Нема ниједне особе у овој соби која није разочарана условима који су постављени. Америка и Енглеска су добиле све што су желеле и више, далеко више”. Оксфордски историчар Лајонел Кертис је закључио да је „јавно мњење зауставило услове за мир”, па је задатак групе да промени јавно мњење. „Јавно мњење мора да буде на правом путу”, рекао је, „а то је посао за неколико људи који су у стварном контакту с чињеницама”.
Да би се ова операција извела, Кертис је предложио стварање међународног истраживачког тела, „попут Краљевског географског друштва”. Британски Сатрдеј ривју најавио је почетак овог подухвата као „револт миротвораца против мира”.
Док је британски део, Краљевски институт за међународне односе, почео рад са много помпе и значајним церемонијама, амерички део суочио се с тешкоћама. Нико није преузео одговорност да образује групу, а политички услови у Америци били су немогући за један такав институт. Са оштром кампањом против Париског уговора, Лиге народа и Вилсона лично, интернационалистички планови суочили су се с великим проблемима. Интернационалистички сентименти су опстали, али је било питање како наћи одговарајуће средство које би било на извесној дистанци од догађаја у Паризу, од Вилсона и ексклузивне повезаности са демократама – да би се унапредио план о међународној сарадњи.
Нешто такво по суштини, али не и по форми, већ је постојало у Њујорку. Група у којој су били познати међународни адвокати, високо-котирани банкари, предузетници, директори трговачких и финансијских компанија, заједно са доста адвоката, предвођена Илаја Рутом, састајала се у вечерњем клубу још од 1918. да би дискутовала о међународним питањима.
Рут је био секретар за одбрану и рат код Мекинлија и државни секретар код Тедија Рузвелта, а 1912. добио је Нобелову награду за мир због заслуга у мировним преговорима с Јапаном и инспирацијом Монроове доктрине, Платовим амандманом.
Рутов клуб
Рутов вечерњи клуб представљао је схватања просвећених либералних интернационалиста са Вол Стрита. Амерички експери су по повратку из Париза увидели нову могућност. Институт за међународне односе могао је да обезбеди дипломатско искуство, експертизе, контакте на високом нивоу, али не и фондове. Људи из адвокатуре, банкарства и бизниса, могли да издвоје велике своте новца, али им је била потребна ињекција интелектуалне супстанце, динамике и контаката, било да би промовисали бизнис експанзију, светски мир или обоје.
То је била синергија која је створила модерни Савет за спољне односе и промовисала га као јединствено средство у долазећим деценијама: академска и владина експертиза заједно с практичним пословним интересима и помагање мислиоцима и стручњацима да тестирају своје идеје и провере да ли су на правом или погрешном путу.
Савет за спољне односе од тада у свом чланству има најважнија имена америчког живота, више него било која друга приватна група у земљи. Његови хроничари Леонард и Марк Силк сматрају да је географ који је скројио границе Краљевине СХС, Ајзеа Бауман, био једна од водећих фигура, „једна од најкрупнијих риба у Савету”.
Бауман и Сефардсон предложили су спајање ове групе са више академских ветерана из Париза. Преговори о уједињавању две организације трајали су пет месеци, али су успешно окончани 3. фебруара 1921. када је створен Савет за спољне односе. Нова група, шарена комбинација стручњака, новинара, политичара, банкара, капиталиста и адвоката, свих „утицајних људи”, прихватила је име Рутовог вечерњег клуба и трансформисала се у Савет за спољне односе.
Он је почео да ради са 300 „пажљиво изабраних чланова”. Остали истакнути званичници новог Савета били су: Френк Л. Полк, бивши државни подсекретар и сада адвокат „Џеј Пи Морган компаније”; Пол М. Варбург и Ото Х. Кан из банке „Кун, Леб”; бивши Вилсонов државни подсекретар Норман Х. Дејвис, банкарски сарадник Морганових; и као потпредседник, Пол Д. Крават, старији партнер Рокфелеру блиске волстритске адвокатске фирме „Крават, Свејн и Мур”, а међу њима и млади Аверел Хариман, Џон Фостер Далс, Џон Меклој и други.
То је било плодоносно савезништво. Већина чланова долазила је из њујоршке пословне конгломерације, али су интелектуалци и владини званичници обезбедили довољно за контратежу како би се избегло да то буде само још један њујоршки клуб за господу. Савет је задржао тесне контакте са британским партнером, популарно названим „Чатам хаус”, али је од почетка то била чисто америчка организација. Мада су састанци Савета били дискретни, Савет је изузетно организовао велико јавно предавање за француског премијера Жоржа Клемансоа 21. новембра 1922. године.
Прво велико питање за Савет било је како да пренесу своје погледе на друге „утицајне људе”, будући да би само неколико одбраних могло да присуствује састанцима Савета. Почетком 1922. Бауман је о томе дискутовао са Едвином Гајем, економским историчарем са Харварда, оснивачем Савета и ветераном из Париза. Они су одлучили да би часопис о светским питањима био најприкладније средство за ове циљеве. Он би требало да буде „најбољи на свету”, а његови аутори не би били само професори, него би долазили из читавог низа професија, укључујући државнике.
Отишли су код историчара Арчибалда Кулиџа, који је већ сарађивао са Саветом, да га питају за пристанак. Кулиџ је био у „Истраживању”, радио је с Гајом и Бауманом у Паризу и присуствовао је вечери у „Мажестику” у мају 1919. Он је, међутим, био уздржан да то прихвати. После притиска његовог колеге са Харварда који се спремао да оде на чело Ламотовог Ивнинг поста, Кулиџ је прихватио да ради док не буде пронађен неки млађи човек низ Њујорка.
Хамилтонова каријера
После неуспеха са Лигом народа, Хамилтон Фиш Армстронг је покушао да нађе посао у новинама. Пошло му је за руком да постане новинар Ивнинг поста, новина које је још 1801. основао Александар Хамилтон и које су имале већи утицај него тираж. Њихов уредник био је Годкин, противник корупције и шовинизма, а истовремено и пријатељ Хамилтоновог оца који је претходне године преминуо. Живео је близу Армстронгових у Десетој улици и изазивао дивљење због свог достојанственог држања.
Ивнинг пост је 1919. купио Томас В. Ламонт, партнер у фирми „Џеј Пи Морган” и дао га у руке Едвину Ф. Гају, водећем економском историчару свог времена, првом декану и организационом генију Харвардске пословне школе (Harvard Business School).
Новине су изгубиле на репутацији и тиражу под вођством Освалда Гарисона Виларда, па је Ламонт, који је био одлучан да их обнови као глас либералног конзервативизма, дао Гају слободу у избору уредника и ангажовању специјалних дописника о радним, пословним и економским проблемима. Резултат је било сјајно уредништво, али скупо за одржавање. Хенри Кенби је приметио да је било „богато ексцентрицима колико и неки универзитет”.
Почетак Хамилтон Фиша Армстронга није био ни мало лак. Ниједна актуелна уредничка тема није му била поверена. Постепено је овладао вештином да пракса мада не доноси савршенство, умањује стрепњу и муку да се направи нешто макар прихватљиво; а како је постајао бољи, почели су да му дају да пише о европским и другим страним темама.
Након неког времена добио је и малу колумну у доњем десном углу уводне стране, насловљену „насумично”, коју је испуњавао поезијом, књижевним или политичким афоризмима, у ствари било чиме што би му привукло пажњу из многих извора, од Арканзас стејт џорнала до Макса Бирбома. Често је писао чланке за суботњи додатак – чак пречесто. Пошто је добијао или узимао задатке и када је морао да истражи тему у библиотеци – писао је прегледе књига и стихове за литерарни одељак. Такође је у то време објављивао поезију у месечницима Скрибнерсу, Харперсу, Сенчерију и Норт америкен ривјуу.
„Ако наш циљ није био вредан борбе
и ако је победа пораз значила,
знај да је визија наџивела тегобе
и свака битка нови вео подигла.
Уморно кљусе, политичари крути,
не могу спречити наш ход ка циљу.
Време се одмерено креће на тој рути
знајући душе спору промену.”
Ову песму под насловом „Случајни стихови” објавио је у својој рубрици 2. марта 1920. и она у ствари указује на пораз америчких ратних циљева, после одбијања да приступи Лиги народа.
Шта радити с Русима?
У редакцији се веома брзо развило велико интересовање за Русију и руску револуцију. У бројним полемикама Армстронг се истицао мишљењем, супротно тадашњој већини, да уместо напада на Русију треба да се охрабрује сваки однос с њом. Западне рестрикције на трговину и путовања иду Лењину на руку, јер тако може да држи свет у мраку о стварном стању у Русији и држи руски народ у мраку лажним тврдњама да се комунизам убрзано шири по свету. „Блиски дијалог између комунистичке идеологије и наше био би најсигурнији начин да докажемо нашу супериорност”, описивао је Армстронг.
Пола века касније, у доба Никсона, ово није више била непатриотска доктрина; у ствари, сада је постала део званичне америчке политике. Идеја да Америка може само да добије најширим могућим поређењем резултата диктатуре и резултата слободног предузетништва била је континуирано одбијана током Хардингове, Кулиџове и Хуверове владавине и с непријатељством посматрана од стране конгресних комитета и конзервативног јавног мњења чак и када је новембра 1933. Рузвелтова влада признала Совјетски Савез.
Армстронг сведочи да је био „усхићен” када му је Едвин Гај дао задатак да покрива годишњи скуп Института за међународну политику у Вилијамстауну последње недеље јула. Ово заседање 1921. било је прво у вишегодишњем низу годишњих скупова страних и америчких државника и научника, који су разматрали међународне проблеме на предавањима и у малим групама. Ивнинг пост, увек спреман да подржи потезе супротне превладавајућој изолационистичкој страни, одлучио је да Институту да већи простор него што ће то урадити новинске агенције.
Два дана пре почетка назвао га је Роланд Брајс, који је радио у британском посланству у Београду у време када и Армстронг. Дошао је са својим ујаком, лордом Брајсом, да присуствује скупу Института. Лорд Брајс је имао 83 године и „био је свуда, познавао сваког и прочитао све”. У Америку је први пут дошао пре 51 годину, а у њој је био пет година британски амбасадор.
На скупу је био и професор Арчибалд Кари Кулиџ. Сматрао је да је Вилсон био потпуно у праву по питању Далмације и Ријеке, али да није схватао колико је његово прихватање бренерске линије у Тиролу кршило принцип националности. По том питању је био заведен „тумачењем” који је Обавештајни биро пуковника Хауса припремио о томе како „четрнаест тачака” треба применити у стварности, а можда је утицало и размишљање да је, ако већ мора да негде попусти Италијанима, боље да то учини у Тиролу, него на Јадрану.
Југословенско питање
Пошто је био шеф америчке мисије у Бечу, Кулиџ је пажљиво пратио расправу око споразума с Аустријом и Мађарском. У сваком случају је погрешно претпоставити да је мировна конференција могла да избегне ослобођење етничких мањина. Аустроугарска империја се распала због сопствених унутрашњих слабости, а Аустрија и Мађарска су се одвојиле. Савезници су се суочили са ситуацијом коју су у целини слабо могли да контролишу. Једноставно су покушали да поставе нове границе на „најмање лошим” местима – најмање лошим јер није било апсолутне правде у одмеравању постојећих сукобљених фактора. „Идеална држава у Централној Европи не постоји и не може да постоји”, тврдио је Кулиџ.
Уместо да само буде репортер, Кулиџ је замолио Арсмтронга да одржи „предавање о Југославији”, држави Јужних Словена која је створена у Паризу уз помоћ и напоре највећег броја стручњака из „Истраживања” и која је била једна од основних тачака сукоба на конференцији. Армстронг је то учинио, на задовољство својих старих и нових пријатеља.
Баш тих недеља у Америци је порасло интересовање за Балкан, пошто се на мировној конференцији у Паризу поводом „ријечког питања” и „јадранског питања” развила јавна полемика између две супротстављене струје. Дејвид Хантер Милер, који је јавно био присталица Лондонског пакта, обновио је ово питање у часопису Атлантик у августу 1921, док му је од стране друге групе одговарао Даглас Џонсон.
Те јесени је обавестио Гаја да више неће моћи да пише у новинама, због тога што је лекар његовој супрузи Хелен препоручио благу климу коју је могао да нађе у Европи. Гај му је, међутим, предложио да настави да пише током путовања и буде дописник из Европе.
Десет година случајности
На пут је кренуо у пролеће следеће године, али сплет околности удесио је другачије од оног што је планирао. Армстронг их је назвао „десет година случајности” које су биле повезане са Србијом.
Армстронг их је овако описао: „На Принстону ме је госпођа Мабел Грујић подстакла на ентузијазам према Србији. Она ми је доделила српски орден у знак признања за малу помоћ. То је пуковнику Тилсону дало идеју да ме додели српској војној мисији као помоћ генералу Рашићу. Када се рат завршио, генерал Рашић је постао министар рата и зато што сам га познавао, постављен сам за војног аташеа у Београду. Новине у којима сам радио, Ивнинг пост, послале су ме да извештавам о Институту за политику у Вилијамстону где ме је професор Кулиџ замолио да говорим о Југославији. Сада, у пролеће 1922. сачекала ме је порука у Европи да је реорганизован Савет та спољне односе и да је планирано да се покрене тромесечна ревија у којој је професор Кулиџ требало да буде уредник и да је вољан да прими неког ‘попут мене’ да му будем помоћник. Кулиџ ме се сетио из Вилијамнстона. Тако је десет година случајности комплетирано”, описао је Армстронг.
Армстронг је на захтев главног уредника, харвардског професора Арчибалда Кари Кулиџа, прихватио место извршног уредника магазина Савета за спољне односе названог Форин Аферс. Наследио га је на том месту 1928. и био на том положају све до свог повлачења 1972. године. Армстронг је био и први извршни директор Савета за спољне односе, од 1922. до 1928. године.
Док је био у Европи, Гај је 22. марта послао следеће писмо Армстронгу: „Да те припремим за телеграм који ћемо ти можда послати наредног месеца. Савет за спољне односе, на основу извештаја подкомитета (чији сам ја био председавајући), гласао је да се направи тромесечни часопис о спољним пословима и почео је да обезбеђује фондове за овај часопис. Фондови ће зависити од тога да ли ћемо успети да обезбедимо првокласну редакцију. Савет за спољне послове може да набави озбиљна средства и његов рад може да буде врло користан у Сједињеним Државама. Издавање часописа првокласног квалитета, са редакцијом у Њујорку, која ће временом формирати информациони и конференцијски центар, идеал је коме тежимо”.
Написао је и да је ступио у контакт са професором Арчибалдом Керијем Кулиџом, који је стигао из Русије недељу дана раније: „Он је вероватно спреман да се прихвати задатка уређивања таквог часописа под условом да може да Вас добије као помоћника уредника у централи у Њујорку”.
Армстронг је јавио Гају да је пројекат који је описао веома привлачан и да са супругом креће на пут који може по потреби и да скрати, и да се врати у Њујорк у јуну или раније, ако је потребно. Кренули су ка југу, ка Грчкој и Турској где су трајали политички немири. „Схватајући да нам је време ограничено, решили смо да се не заустављамо у Италији и узели смо брод из Бриндизија за Пиреј, испративши само погледом лепи Крф, где је српска влада била у избеглиштву током рата”, записао је Армстронг.
Нулти број
Форин аферс почео је да излази у септембру 1922, а управа Савета обезбедила је средства за његово излажење у наредних пет година. За разлику од „Четам хауса” који се посвећивао махом Британској империји, Форин аферс био је глобалан и заснивао се на чланцима истакнутих странаца.
То је у своје време била сасвим нова идеја – озбиљни и нестраначки форум чланака о светској политици који представља различита мишљења како би мислећи читаоци, на основу својих рефлексија, могли да их одобре или оспоре. На страницама су се мешала разматрања о великим силама и најопскурнијим регионима у свету где је постојала чак и најблажа претња политичкој стабилности и која би било где могла да има свој ехо.
Водећи чланак у првом броју написао је стари државник Елаја Рут, тврдећи да је Америка, била она изолационистичка или не, постала светска сила којој је очајнички потребна обавештена јавност. Остали аутори су били министар спољних послова Чехословачке Едуард Бенеш, последњи министар финансија Хабсбуршке империје Јозеф Редлих и њујоршки правник који само што се вратио с мировне конференције, Џон Фостер Далс.
Један примерак првог броја Форин аферса нашао је свој пут до Карела Радека, једног од идеолога бољшевичког режима у Русији. Радек је вратио магазин Савету, извештавајући да га је показао лично Лењину који га је прочитао. Лењин је направио малу белешку, али не на тексту о приликама у совјетској Русији, него на Далсовом есеју о економским проблемима Европе.
Часопис је брзо постао амблем интернационалистичке елите и снажна реклама за Савет. Хамилтон Фиш Армстронг управљао је њиме тачно пола века, од 1922. до 1972. Велики део тог времена посветио је помажући Београд, Србију и Југославију.
Југословенски председник Тито објавио је 1957. један чланак у часопису, који је имао велики међународни одјек због односа према Совјетском Савезу, али то му није пошло за руком 1961. када је припремио и написао чланак који није објављен.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 29, 2022
