Прочитај ми чланак

СРПСКЕ КРСНЕ СЛАВЕ – доказ најстаријег порекла

0

Код Срба се још у прадавна времена формирарало веровање да се духови предака окупљају око огњишта. Посебно у кључне дане посвећене њима, као што су СЛАВА, Бадњи дан и Божић. Крсна слава је, уз Божићне српске обичаје, кључни елемент слављења митског претка. Митском претку СЛАВОМ – кроз храну и пиће, колач, жито и свећу одају се слава и поштовање.

Одакле Србима славе, то јест веровање да духови предака живе и окупљају се око огњишта као заштитници породице и дома? Одговор на ово питање води нас директно у Лепенски Вир у прву европску цивилизацију стару више од 10.000 година. Кључне информације које те цивилизације јесу начин изградње кућа, положај и сврха огњишта и начин сахрањивања.

Куће Лепенаца наших прадавних предака грађене су по систему шестарења, дакле шестине кружнице са ОГЊИШТЕМ у геометријској средини објекта. Огњиште је од почетка имало сакрални карактер, било је нека врста кућног олтара. Испод огњишта сахрањиване су такозване главе породице, домаћини. Сем сахрањивања испод огњишта, у најранијем периоду испод прага су сахрањивана деца. Зато су сви кључни кућни српски обичаји и народне изреке везани за огњиште и кућни праг. Систем кућа са огњиштем у средини сачувао се код Срба све до 20.века.

Митски предак је на српској слави симболизован на 2 начина. Први је сам лик хришћанског свеца који представља замену, надградњу и преображење нашег претка. Тај митски предак коме приносимо молитву, славско жито и колач јесте наш заштитник, нешто попут анђела чувара у хришћанству. Митски предак заштитник из српске народне вере и анђео чувар из хришћанства су поприлично слична веровања те је тако и дошло до сједињавања, односно христијанизације веровања у митског претка.

Други симбол митског претка на српској слави јесу сами гости јер, по српским народним веровањима, дух претка долази у ГОСТУ. Наиме, Срби верују да је у госту, поготову госту незнанцу, путнику намернику или просјаку који се за славу појави заправо ДУХ претка који је дошао да нас искуша и провери нашу спремност да га нахранимо и напојимо.

У једној народној песми коју је забележио Вук Караџић каже се: „Данас ти је крсно име красно: Тко ти данас у дворове дође, напој жедна и нарани гладна, за душицу твојих родитеља и за здравље твоје“…

У многим српским народним песмама говори се о томе да је велики грех ако за славу отераш сироте и не нахраниш гладне. Из овог архетипа потиче, то српско претеривање са храном и пићем за славу. Из овог подсвесног страха да се не огреше о претке и њихове душе, потиче данашње задуживање Срба како би и у време највеће немаштине припремили довољно хране за славу.

И данас углавном нисмо свесни правог разлога због чега тако трагично доживљавамо недостатак новца за обиље славске хране и пића. Прави разлог је укорењен дубоко у подсвести и сеже у најранију праисторију. Србин заправо има укорењен страх да би недовољна количина хране представљала непоштовање претка. Јер, ако се дух претка може налазити у сваком и било ком госту, то значи да кућа тога дана, на дан славе мора имати довољно хране за сваког незнанца који наиђе, бане на славу.

Да је ова наша тврдња истинита, да се ГОСТОПРИМЉИВОШЋУ ЗАПРАВО ПРИМА ДУХ ПРЕТКА ЗАШТИТНИКА, може потврдити сваки Србин који слави славу по обичајима. Наиме, на српску славу се не зове. На славу се долази.

Још један од кључних доказа да је слава уско везана за огњиште, јесте и начин преношења славе. Наиме, слава се преноси тако што домаћин преузима вођење и бригу о огњишту. Тако на пример, уколико мушкарац оде на призетство, он преузима слављење славе огњишта на које је дошао. Он може обележавати своју славу, али примарна слава куће у коју је дошао и коју сада води је слава његовог таста. Зашто је то тако? Па управо због чињенице да се слави митски предак заштитник тог конкретног огњишта. Прекршај овог правила сматра се једним од највећих грехова.

Такође, повезаност славе са конкретним огњиштем и прецима конкретног огњишта, види се и приликом наслеђивања или поклањања имања. Наиме, догађа се да домаћин, поред своје куће и имања, неким бочним путем наследи одређено земљиште-имовину. Тада он, поред славе свог огњишта, има обавезу да слави и славу огњишта које је добио наслеђем или поклоном.