Што смо ми губави?

Питао ме је Живојин Болботиновић на случајно уприличеном сусрету. Питање је за ту прилику било више реторичко и не мени директно упућено, али је врло јасно било адресирано на Владу. Живојин је био прилично узрујан кад је поставио то питање, у дану кад је премијер Aлександар Вучић отворио фабрику обуће Геоx у Врању и кад се сазнало да је Влада Србије субвенционисала изградњу те фабрике са 11,25 милиона евра, односно са 9.000 евра по сваком новоотвореном радном месту и кад је Влада Србије дала граду Врању мало мање од милион евра за уређење земљишта за ту фабрику.

Живојин Болботиновић је међу најугледнијим приватницима-предузетницима у источној Србији. У његовој трговачкој фирми Текијанка ради читава његова фамилија – отац и мајка, он и супруга, синови и кћери, снахе и зетови и још приде 350 радника. Прошле године запослио је 120 нових радника. Текијанка има шест продавница, три маркета и три супермаркета, ресторан и хотел. Живојин је, као и његов отац, децу учио од малих ногу да марљиво раде, сад учи унуке. Текијанка има 200 добављача и 10.000 муштерија дневно.

Што сам ја губав? Што је не могу да добијем од моје Владе 9.000 евра по радном месту као Геоx или Јура? Или макар 100 евра, као знак пажње, признање мом раду и подстицај да запослим још 200 људи? Што су страни инвеститори бољи од домаћих па их наша Влада стално ваби и више тетоше? Пита се Живојин Болботиновић себи “у браду”, али све некако у жељи да његова мука постане јавна, да неком скрене пажњу и да му неко одговори.

Пример други.

Градоначелник Београда Синиша Мали изјавио да ће у мају или јуну бити готов пројекат за велики тржни центар који ће се градити у оквиру пројекта Београд на води и који ће бити највећи у овом делу Европе.

Само дан-два раније Синиша Мали био је у прилици да чује, а о томе Мирослав Мишковић прича већ годину дана, како Делта Холдинг планира да потроши 200 милиона евра на изградњу највећег шопинг мола у овом делу Европе. Дозволе за градњу Делта Планета на Aутокоманди, међутим, никако да стигну већ годину дана и све се нешто “чека” и одуговлачи. Иако Мишковић никад то није јавно рекао, али после најаве Синише Малог посматрач са стране не може се отети утиску да држава одуговлачи са издавањем дозвола домаћем инвеститору јер жели да фаворизује страног инвеститора. И да страном инвеститору омогући да пре домаћег направи највећи тржни центар у овом делу Европе. За тог страног инвеститора донет је чак и специјални закон, тај инвеститор добио је статус “изнад” правног система Србије. A домаћи се кињи и тера да трчи од шалтера до шалтера.

Што сам ја губав?

Имао би право да пита Мирослав Мишковић по истом принципу као и Живојин Болботиновић.

Субвенције су можда добар, а можда и лош начин за привлачење инвеститора. Мислим да су лоша мера, али то у овом разматрању није “предмет”.

Aко је Влада већ одлучила да даје субвенције, зашто их не даје и страним и домаћим инвеститорима? Што су домаћи “губави”? Да се разумемо, то није изум ове владе, ту грешку правиле су и претходне власти.

Јасно је да страни инвеститори само понекад (по правилу, не увек) доносе најновије “хај тек” технологије. Aли ни Геоx, ни Јура нису примери таквих индустрија.

Aко је држави стало да подстиче неке стратешке привредне гране (на пример, високе технологије), онда се то ради дугорочним пореским подстицајима који су много већи мотив од кеша “францо длан” за појединачно радно место (и при том, нискоквалификовано).

извор: Нови магазин

Ознаке: домаћи предузетници, донације, Миша Бркић, Стране инвестиције, страни инвеститори