Прочитај ми чланак
Од родног Косова поља до избегличког уточишта у Нишу, преко азила у Шведској и Норвешкој, четворочлана породица 32-годишњег Михајла Раденковића данас живи у контејнеру од 10 квадрата у насељу Падалиште у Грачаници. Без посла, социјалних или било каквих редовних примања, било од српских, било од косовских институција, боље решење за своју младу породицу није успео да нађе.
Михајло Раденковић каже да његова породица у Косову Пољу није имала имовину и да су тамо живели у изнајмљеном стану.
– Те 1999. смо отишли у Ниш, одакле ми је отац. Тамо смо изнајмљивали једну кућицу у коју се сместила комплетна породица.
Завршавао сам трећу и четврту годину гимназије и радио у сервису за прање возила у Чаиру.
Нисмо били омиљени, називали су нас разним именима.
Зато сам и решио да потражим азил у Шведској, али после две године нисам добио дозволу да останем.
Од 2011. године су поново на Космету, од септембра 2013. у контејнеру, а од свих силних институција која се брину о повратницима, социјалној помоћ и младим брачним паровима, добили су само једно паковање хране.
Додуше, Михајло није пуно тражио, већ је желео сам да заради. Са солидним знањем норвешког, шведског и енглеског, куцао је каже на врата окупаторских шипарских институција, Оебса, норвешке и шведске амбасаде у Приштини, општине Грачаница, али без успеха.
– Сада се политика умешала, па ћемо видети да ли ће после ових избора бити боље или горе. Искрено, не греје ме нешто сунце, али ако не пробамо, нећемо знати.
Због поноса нисам хтео да предајем за социјалу, али сада морам. Нажалост, ми смо још земља која је поприлично корумпирана, и ако немате неког свог, неку везу… а ја немам никог, и не могу да се запослим.
Михајло ниједан посао не одбија. Парче хлеба зарађује радећи најтеже физичке послове. Утовара угаљ, цепа дрва и обрађује комшијску земљу.
Сада је зима, каже, па нема потребе за радницима, а гладна уста код куће чекају.
Двадестпетогодишња Марија у децембру је на свет донела другог сина Немању. Породила се у Нишу, јер у болници у Грачаници није било услова за порођај.
Малени је недавно навршио четрдесет дана, па су га први пут извели у другу кућу, као што је ред и обичај.
– Извели смо га код бабе у контејнер. Нисмо имали где. И моја свекрва исто живи овде у насељу. Како је подизати бебу у оваквим условима? Веома тешко. Загушљиво је, јер је простор мали.
Колико год да се чисти, ту су два мала детета, а крај њих кувам, спремам, перем, сушим и плашим се да се не разболе. У контејнерском насељу има два купатила, од којих је једно није у функцији, а друго које ради – закључано је.
Баба Добрила Раденковић помаже колико може:
– Раније сам продавала керамичке ножеве и успевала да мало зарадим.
Примам социјалу 7.000 динара и од тога живимо и довијамо се.
– Воду точимо у балоне и флаше преко дана, а увече грејемо да би у кадици купали Немању. Све перем ручно и искувавам, и знам да се пара није добра за бебу, али немам други избор. Недостаје нам много тога. То што супруг мало заради није ни за једну особе, а не за двоје мале деце – тужна је Марија.
Као и за још 54 особе које живе у 24 контејнера, колико има има у Падалишту, и за ову четворочлану породицу једна просторија је и дневна и спаваћа соба. У тој кутијици за шибице, кревет не може да се развуче, а сви на њему спавају. Једини коме не смета пуно та гужва је петогодишњи Стеван. Ништа га није обрадовало као брат кога је недавно добио.
– Баш сам се обрадовао што имам брата! Буди ме када плаче, али му мама направи млеко, па се он смири – одушевљен је Стеван.
Марија и Михајло су се венчали 2007. године и отишли у Норвешку. Тада је прва беба долазила, а они нису имали од чега да живе.
– Трудноћа је била највећи разлог за одлазак у Норвешку, да би у првој години имали новца за бебу. Тамо смо провели три године на социјалном програму, али нисмо добили дозволу да останемо. Првог јануара 2010. све Србе је покупила миграциона полиција.
Крили смо се још годину дана, знали смо каква је овде беспарица, да нема посла, а тамо бар може да се живи од социјалне помоћи. Али на крају нисмо желели проблеме, па само пријавили за повратак. На Космету смо у почетку имали за кирију, а када смо остали без новца, једина опција нам је био овај контејнер – прича Михајо Раденковић.
