Прочитај ми чланак

СРПСКА ИСТОРИЈА: Тајни рат Гестапоа, четника и партизана у Београду

0

ilegalci 1
Како је Специјална полиција пред крај рата растурила немачку шпијунску групу и тако ненамерно помогла партизанском покрету.

Пролеће 1944. године. Полако се назире крај рата, чији исход никако неће бити повољан по Немачку и Хитлеров сан о хиљадугодишњем Рајху. Немачке обавештајне службе почеле су полако да се спремају за одлазак из Србије, на север, ка Аустрији и даље, према Немачкој. Иако су већи део рата дејствовале независно једна од друге, неретко се и сукобљавајући, тих месеци у Србији сви су се усредсредили на заједнички посао.

Гестапо, партијска служба безбедности, и Абвер, војна обавештајна служба, усаглашавали су напоре како би се супротставили Народноослободилачком покрету. Ова борба већ је од раније вођена свим средствима и свим методама.

Сада је тежиште било на диверзијама, разним групама и мрежама које ће, после повлачења немачке војске, остати у позадини, где би шпијунирале, вршиле саботаже и на сваки могући начин ометале нове власти. Ако би се којим случајем ратна срећа окренула и Немачка почела да се враћа на југоисток, ове групе одиграле би улогу претходнице. Све те наде снажно је потхрањивала замисао о неизоставном сукобу западних савезника и СССР, где би се Немачка опет нашла у првој линији одбране од бољшевизма и Русије, раме уз раме с недавним непријатељима.

У том циљу, у штабу заповедника полицијске безбедности у Србији Емануела Шефера неко од стручњака дошао је на замисао да се организује посебна диверзантска група која би била прерушена као илегална јединица НОП, малтене као партизански одред. Њени припадници прво би требало да се потврде у том својству, да би се онда потпуно убацили у редове партизана, где би потом обављали постављене задатке. Током окупације више пута су покушавали да убаце своје људе у партизански покрет. Некада су успевали, некада не, али никада на овом степену.

Acimovic,Nedic,Jovanovic-u-smotri-SDS-1942_0

Игра је почела

За вођу групе постављен је Милорад Илић, припадник „српског Гестапоа”. У пролеће 1944. године били су распуштени, а Јањић је с већином претеклих сабораца побегао у Немачку. Илић је, пак, остао у Србији, и такозваном трусту мозгова у међу безбедњацима учинио се као савршена особа за овај задатак. На почетку устанка 1941. године Илић је био припадник чачанског партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић”. Одатле је исте године дезертирао, крио се код своје куће у Такову, а 1942. године, са својим другом Живорадом Пешовићем упућен је на рад у Бор. Из рудника је успео да побегне, да би се убрзо појавио у Београду, где је фебруара 1943. године ступио у „српски Гестапо”. У фебруару 1944. године је, по наређењу своје везе у Служби безбедности официра Вернера Зонсијуса, почео са стварањем организације коју су назвали „Бункер ћелија”.

Укључио је неколико својих другара, што из „српског Гестапоа”, што из неких других послова, Миодрага Аксентијевића, Раденка Гаћановића и друге. Илићева група састајала се по разним становима, да би убрзо на располагање добила и вилу у Улици краљевића Томислава (сада Интернационалних бригада). Ту је раније становао неки официр Абвера, а кућа је била савршена за шпијунске послове, мало увучена с улице, са великим двориштем и неколико излаза. Устројен је главни центар групе, а ту су важнији чланови и стално боравили. Да би били што мање сумњиви, Илић је довео и своју вереницу и њену мајку, које су водиле домаћинство. Игра је могла да почне.

Дању је Илић пословао као тајни организатор ћелије Комунистичке партије Југославије који прикупља младиће за одлазак у партизане. Као стари припадник партизанског покрета, настојао је да обнови своје старе везе. То му је и успевало, поготово што се знало да је велики противник четника који су га, прво као партизана, а после као припадника „српског Гестапоа”, упорно јурили, у намери да га убију. Цела група најстроже се придржавала свих правила конспирације, које је Илић имао прилику да научи у Гестапоу.

За његове односе с Немцима и за прави задатак знао је само најужи круг најповерљивијих сарадника. Сви остали били су убеђени у то да спремају пребацивање илегалаца из града у шуму. Тако се групи јавила и група „скојеваца”. Иако би они били свакако корисни, Илић их је одбио, пошто је било опасно да се његова ћелија увећава не много важним члановима. Другим речима, терао је мање рибе, не би ли ухватио веће. Наравно, ове несрећне скојевце уредно је пријавио Гестапоу који није оклевао да их похапси.

Немци ликују

Успео је да дође у додир с партизанским одредима око Београда, најпре са Космајским, па са Црепајским, Средњебанатским и Таковским, па и са групама партизана по Срему. Везу је одржавао куририма, упућивао им је санитетски материјал, понекад и оружје. Убрзо се у покрету рашчуло да у Београду врло успешно делује нека илегална партијска ћелија. Када би му се на јавци појавили неки партизани које је преко Београда морао да пребаци даље, давао им је исправе на лажна имена. Наравно, исправе су биле праве, а њима га је снабдевао сам Гестапо. Понеко би са тим исправама успео да се пробије на намеравано место, док је већини исправа значила слободан пут у затвор па, или на губилиште, или у логор.

Bosko-Becarevic_0Да би „Бункер ћелија” што више наликовала правој, Илић је организовао и политички рад. Тако је једног од својих сарадника одредио за политичког комесара – политкома. Овај је имао да брине о политичком васпитању чланова, да набавља литературу и, уопште, наступа као партијски радник. Ове улоге прихватио се Слободан Радивојевић, својевремено припадник Авалског четничког корпуса, одакле је побегао, а за успомену понео четничку касу.

Као потврђени финансијски стручњак, дотични је водио рачуна и о новцу групе. Тога није недостајало, Гестапо је био дарежљив, а коришћен је за набавку оружја на црној берзи. Ово је било од двоструке користи. Илић се легитимисао као неко ко усред Београда, испред носа Немаца и Специјалне полиције, ризикује главу и купује оружје које шаље партизанима. Део им је слао, нема сумње. Додуше, дешавало се да понеки пиштољ има изломљену ударну иглу, за сваки случај. Од користи је био и Гестапоу који је откривао где се у Београду налазе тајна складишта оружја.

Илић и његова ћелија радили су на ползу и радост Немаца. Почели су да стижу и прави партизански курири. Све је ишло као по лоју. Ипак, мало су се заиграли. У једном тренутку упали су у очи Специјалној полицији, и то је био почетак краја „Бункер ћелије”.

Рад ћелије Немци су држали у строгој тајности. О томе није била обавештена ни Специјална полиција, а ни Драги Јовановић, шеф српске Државне безбедности, који су још од пре рата водили непрестану борбу против КПЈ. Током окупације само су наставили посао у коме им није било премца. Због тога већим делом су били самостални у деловању, пошто нико није добро као они познавао начин рада, деловање и чланове КПЈ. Још један разлог што им Немци никада нису потпуно веровали јесте чињеница да је Специјална полиција већином радила у корист покрета Драже Михаиловића, многи полицајци су сарађивали с њима, слао им податке о потерама и сличним делатностима. Укратко, оно што нису хтели да доспе до припадника организације Драже Михаиловића Немци нису ни поверавали Драгом Јовановићу. Један од тих података био је и постојање „Бункер ћелије” на Неимару.

Једина невоља је што су Илић и његова екипа од раније били врло сумњиви Специјалној полицији. Сам Илић, као стари припадник партизанског покрета, и још неколико његових агената од раније су радили за КПЈ. Ни Илићева каснија активност у „српском Гестапоу” није га омилила Драгом Јовановићу, а ни Бошку Бећаревићу, шефу Четвртог, антикомунистичког, одсека Специјалне полиције. За време постојања те организације, Специјална полиција више пута се сукобљавала са Јањићевим људима, и из све снаге су се трудили да их растуре.

Смрт на тераси

Због свега тога, када је Бећаревић сазнао за постојање некакве партијске ћелије с таквим кадром, а сазнао је брзо, наредио је да се сви ставе под присмотру. Прво је праћен Гаћановић, од раније познат као одбегли партизан. Ухапсили су га у лето 1944. године, испред стана који је Илић изнајмљивао, у близини београдског Новог гробља. Излазио је из зграде, када је на њега скочило неколико агената. Стрпали су га у кола, а леш је касније нађен на друму. По свему судећи, није ни стигао до полиције, ликвидиран је у аутомобилу.

Припадници ћелије су за убиство оптужили самог Бећаревића. Ко год да му је дошао главе, Гаћановићево убиство био је знак да су на оку. Илић је покушао да од надређених издејствује наредбу Специјалној полицији да их остави на миру, што овима није падало на памет, јер би тиме разбили целу акцију.

Убрзо су се и пред кућом на Неимару појавили агенти. Тројица су тражила да претресу кућу. Илић је био принуђен да им покаже легитимације и акција је, бар тада, обустављена.

Како је у Београду постало сувише вруће за Илићев укус, гледао је да се са целом групом што пре пребаци у Банат и прикључи тамошњим партизанима. Њима је очигледно нешто било сумњиво, па су одуговлачили прихват групе, да би их на крају потпуно одбили.

Покушали с са друге стране и њихов прихват је коначно договорен за 15. јул 1944. године. Цела група, њих тридесетак, требало је да буде пребачена у Вршац. Добили су оружје и прописне пропуснице, све је било спремно за пут. Сви су заноћили у кући.

Да све буде замршеније, и четници су сазнали за ћелију у којој је било неколико њихових одбеглих припадника који су им врло стали на жуљ. Баш за ту ноћ намерили су напад на кућу. У групу је десетак дана раније убачен и њихов човек, Славољуб Лукић. Он је имао задатак да убије Илића чим почне напад на кућу.

Чим је пао мрак, сви су отишли на починак, а Лукић се пријавио да стражари. Мирна ноћ у мирном крају, а и полицијски час је томе врло доприносио. У зло доба у улицу је, уз шкрипу гума, улетело неколико аутомобила. Били су то агенти Специјалне полиције, предвођени самим Бећаревићем, који су решили да коначно униште Илићеву групу, ко год да су. Они ће да их похапсе, за сваки случај, и побију, па нека после објашњавају ко су и шта су хтели. Изненадили су и четничке агенте који су у околним сенкама чекали да крену у напад. Ови су се изгубили, а агенти су упали у кућу. У том тренутку са терасе су се чула два пуцња. То је био Лукић који је извршио свој задатак. Милорад Илић спавао је на тераси, да се више никад не пробуди. Док су полицијски агенти још чешљали приземље и онеспособљавали присутне, Лукић је наоружан испарио, користећи околна дворишта.

Превид вредан живота

Чланови „Бункер ћелије” завршили су у Специјалној полицији. Док су чекали да их испитају, појавио се Гестапо. Одвели су их, али никако нису могли да дозволе да се цела ствар открије. Истрага је отказана, а цела ствар заташкана. Ипак, полиција је тихо ликовала што је Немцима бар мало покварила планове.

Претекли чланови групе упућени су партизанима. Тројица су пут завршила у Банату. Партизани су их темељно претресли и открили немачке исправе. Како им се такав превид догодио ухваћени су могли да размишљају неколико тренутака, док су гледали у цеви стрељачког строја.

Остали су бар неко време били боље среће. Преко Румуније су пришли јединицама Црвене армије која је надирала ка Србији. Из ње су прешли партизанима који их нису ни проверавали. Још неколико година били су у новооснованој Југословенској армији, али без икакве могућности да врше диверзије. Није ни било потребе. Немачка је била поражена, рат завршен. На крају, и они су откривени, суђено им је. И то су били последњи остаци „Бункер ћелије” с Неимара.

(Политикин забавник – Немања Баћковић, илустровао: Милан Ристић)