Прочитај ми чланакТри године су се навршиле од убиства Оливера Ивановића. Убице као и налогодавци нису пронађени. Не постоји ниједан Србин на Косову и Метохији који верује да су ово убиство починили Албанци. Они, на које већина Оливеровог народа сумња, са обе стране административне границе, се заклањају иза полиграфа и политичке и финансијске моћи коју тренутно поседују. И за сада им успева.
Убиство Оливера Ивановића је најбруталнија порука свима онима који су истински противници напредњачке власти и онога што је она наумила да уради. Ивановић је био председник грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“. Пре него што је добио шест смртоносних метака у леђа, у Србији је најпре укинута слобода, потом убијена свака помисао о некаквој демократији, а правда је постала мисаона именица за огроман број обесправљених и ојађених. Правду безуспешно чека и Оливерова породица. Без постојања истинске демократије и преко потребне слободе, ни правда не може стићи. Године само пролазе, а стање у Србији је све горе.
Истовремено власт у Србији јавно показује како се улизиштво и подаништво награђује, а свака критика режима кажњава.
Можда је најилустративнији пример именовање Марка Ђурића за амбасадора Србије у Вашингтону. Особа која се такмичила у броју аплауза упућених његовом и само његовом Аци Србину, је послата у Америку да би се послала јасна порука свим садашњим и будућим увлакачима, где би могли једног дана да заврше. Само ако се квалитетно улизују. Ђурић се, пре тога истакао максималним пљувањем Оливера Ивановића. То му није ни мало сметало да над отвореном раком, заједно са Аном Брнабић, одглуми уцвељеност због трагичне смрти Ивановића. Још му је мање сметало да теши, исто тако уцевљену, невенчану Оливерову супругу.
Оно што је за сваког мислећег и иоле нормалног човека срамота то је за Вучићев режим ствар престижа. Постављањем Ђурића на место амбасадора у Вашингтону, Вучић није само понизио Србију већ и Америку. Исто је учинио и са Русијом, кад је у Москву послао Лазанског, који је уместо логичног завршетка каријере – новинар у пензији, преко ноћи постао дипломата.
Наравно, претходно се јуначки борио са бројним СНС слугерањама у хвалоспевима на рачун Вучића и његове власти.
Шта тек рећи за чувеног професора Правног факултета, Симу Аврамовића који је из пензије упућен на место амбасадора у Ватикану. Јавни хвалоспев Вучићу као најбољем студенту у историји правног, Сима је уновчио брже, више и боље него сва знања које је стекао као професор београдског Универзитета.
Шта нам то говори. Па да између Кона, Кебаре и Кисићке не постоји разлика, осим у титулама и звањима. Јер, оно што их спаја јаче је од свега. А то је њихова лична потреба да буду пркнољуби и то не било чије стражњице већ искључиво Вучићеве.
Захваљујући томе, они лепо живе и соле памет овом народу гребући се о чинове, титуле и позиције које не заслужују. И сви то знају. И зато није потребно да др Кон брани Србију од вируса, јер Србија мора да смисли начин како да се одбрани од карактерних нула и доказаних гребароша ала Кон. Посебно од бројних увлакача и слугерања свих врста, због којих ова држава сваки дан пропада, а једина дисциплина која се несметано развија и напредује је ректална спеологија.
Три године Оливер Ивановић лежи мртав. Његове убице и налогодавце нико ни не тражи. Оно за шта се Оливер залагао и то платио главом спомиње се спорадично тек да се нешто каже. Очекивано, рећи ће многи, у држави где владају најгори и најнеспособнији и где су све вредности бачене у блато. Где се кажњава памет и знање, а уздиже глупост и послушништво.
Док не повратимо слободу, нећемо успоставити демократију, а самим тим ћемо, овако унесрећени, правду још дуго чекати. То се не може променити никаквим дијалогом с оваквом влашћу, већ искључиво побуном. Свих ојађених и обесправљених. Време је да се покренемо и не дозволимо више да се џелати и убице шетају слободно, а честити и часни људи крију од могућих последица за исказан став и мишљење.
Оливер Ивановић и многи страдали на том путу то очекују од нас.
