СРБИН ПОСЛАО ЧОВЕКА НА МЕСЕЦ, а за њега вероватно никад нисте чули

0

„Хјустоне, имамо проблем“ – било је упућено Србину у Хјустону.

Проблем „Апола 13″ 1970. године решио је Милојко Мајк Вучелић, пројектни менаџер НАСА васионске мисије, исти онај који је учествовао и у мисији „Аполо 11″ – када је 20. јула 1969. човек први пут ступио на Месец.

Američka ambasada
Srpski Apolo tim 1969. – (sleva na desno): Slavoljub Sem Vujić, Pavle Duić, Danilo Bojić, Milojko Majk Vučelić, Miloš Šurbatović, Piter Galović i David Vujić

За спашавање астронаута „Апола 13″ амерички председник Ричард Никсон исте године одликоваће га највишим америчким цивилним одликовањем – Председничком медаљом слободе.

„Аполо мисија је била перјаница за човечанство, а Мајк Вучелић био је на правом месту у право време“, каже за ББЦ на српском Иван Костић, професор Машинског факултета на катедри за ваздухопловство.

На овог у Србији релативно непознатог, а широм света признатог америчког инжењера српског порекла, подсетила је Америчка амбасада у оквиру кампање о српским великанима – „Ви сте свет“.

„Фантастична седморка Срба“

Поводом 50 година од слетања на Месец објавили су видео уз поруку – „Због вас који верујете у немогуће и свакога дана немогуће претварате у стварност“.

Костић истиче да је Вучелић био врло признат стручњак у НАСА, али да се у Србији мало о томе зна.

„Имао је срећу да учествује у Аполо мисијама и заиста је дао велики допринос за струку“, објашњава професор.

Амерички стручњак посетио је Србију септембра 2009.

На позив Министарства дијаспоре Владе Републике Србије заједно с колегом Славољубом Вујићем, после 30 година дошао је у Београд и одржао предавање на Машинском факултету.

„Обично нас питају да ли је стварно било слетања на Месец. Наравно да је било, а сад можете да кажете и да сте упознали људе који су у томе учествовали“, рекли су Вучелић и Вујић.

Они су тада, уз осмех поручили да је на пројектима Апола радила „фантастична седморка Срба“, мада је вероватно било и више.

„Сад ћете ви новинари да напишете да је амерички свемирски програм зависио од Срба. Не, ми смо били само део тима од више од 400.000 људи“, цитира „Политика“.

Тадашњи државни секретар Министарства дијаспоре Миодраг Јакшић упознао је лично инжењера Вучелића.

„Вучелић је био велики човек и сви за њега кажу да је био важна карика – сналажљив, мудар и ведрог духа“, описује Јакшић за ББЦ на српском,

Као спретан и инжењер великог искуства – решавао је ствари у ходу.

Каже да је и за њих било изненађење што је толико Срба учествовало у васионским мисијама НАСА.

„Знам за бар девет имена и многу од њих били су у самом врху. Проблем је што се мало знало о тим великанима, који су досегли значајне висине, а никад се нису одрекли корена“, додаје Јакшић.

И професор Костић наводи да је мало познато да управо у овој области Србија већ деценијама има бројне експерте.

„Не зна се ни да имамо Катедру за ваздухопловство, још од 1937. Наши стручњаци одлазе у НАСА, али и Боинг и Ербас“, каже Костић

.Ко је Мајк Вучелић?

Рођен је 1930. године у Гарешници у тадашњој Краљевини Југославији, садашњој Хрватској.
Дипломирао је 1954. године на Машинском факултету у Загребу – због ових биографских података, неки га сматрају Хрватом, иако је за себе говорио да је Србин.
Неко време је радио за „Мерцедес-Бенц“ у Немачкој, да би се 1956. одселио код стрица у Америку – Атлантик је прешао теретним бродом.
Тамо се запослио у фабрици авиона „Цесна“.
Неколико година касније, 1962. добија посао у компанији „Норт америкен авиејшн“, која је сарађивала с НАСА – тамо је радио као пројектант уређаја за спасавање пилота из авиона пресретача Ф-104 Старфајтер и стратешког бомбардера Б-58 Хастлер.
Током Хладног рата био је део и америчко-совјетског свемирског програма Аполо-Сојуз – радио је на прилагођавању свемирских бродова за спајање са руским Сојузом.
Учествовао је и у програму прве америчке орбиталне свемирске станице – Скајлабу, лансираној 1973. године.
Године 1975. премештен је у Лондон, у функцији потпредседника „Ист Вес Трејда“ за компанију Роквел Интернешнал задуженог за развој трговинских односа са земљама источне Европе.
И кад је напустио посао у НАСА, све време је био њихов репортер додељен ББЦ-у.
После тога оснива сопствену компанију – Идеал Елецтриц. Купио ју је као готово пропалу компанију у Охају и за кратко време је учинио профитабилном.
Преминуо је 10. септембра 2012. године – месец дана после смрти Нила Армстронга, човека који је први закорачио на Месец.
Менаџер за проблеме
Већ у тридесетим Вучелић је, пише РТС, постао део тима од око 300 инжењера у програму „Аполо“, а лично је руководио мисијама „Аполо 8″ и „Аполо 13″.

Од 1966. до 1978. директор је у НАСА центру у Хјустону, где је задужен за отклањање свих грешака до којих би могло доћи током лета – па добија надимак „менаџер за проблеме“.

Противио се постављању авионских врата на капсули „Аполо“ и сматрао је да би боље било ставити врата која се отварају експлозијом.

Да је реализовао ту идеју можда не би дошло до трагедије 1967. када су сви чланови посаде „Апола 1″ погинули током пробног лета – јер нису могли да отворе врата.

Астронаути са Титом

Мисија „Аполо 8″ изведена на Божић 1968. била је први покушај људи да крену на пут до Месеца.

После тог лета тројица астронаута су током светске турнеје посетили и Југославију и тадашњег председника Јосипа Бриза Тита.

„По повратку, астронаут Франк Борман испричао ми је да га је Тито питао да ли се бојао, на шта му је он одговорио да није, јер је један југословенски инжењер, Мајк Вучелић, био одговоран за његов лет“, сведочио је за Блиц.

Након тога Вучелић је добио позив од Тита и више пута се састао с њим у Београду и у Америци.

Како је изгледала акција спасавања?

Вучелић је за Политику описао драматично вече када је током лета „Апола 13″ 1970. године, изговорена чувена реченица која је постала део историје, а посада морала да одустане од слетања на Месец.

Преузео је дужност у контроли лета увече у осам и 45, а експлозија се догодила у девет сати.

„То су обично досадни летови, током којих се ништа не догађа“, рекао је.

Очекујући да посада оде на десеточасовно спавање, одлучили су да играју бриџ.

„Никоме није ни падало на памет да је могло да дође до експлозије, чак никада није ни урађена симулација за експлозију, `јер се то никада неће догодити`.

„Прво су сви екрани поцрнели и ми смо помислили да су заказали инструменти. Тек десетак минута касније смо схватили да је дошло до експлозије“, сведочио је Вучелић.

Његов приоритетни задатак био је да се обезбеди кисеоник и електрична енергија да би астронаути могли безбедно да се врате.

„Борили смо се за њихов спас четири дана и четири ноћи и успели“, присетио се Вучелић.

Плаве крви

После Велике сеобе Срба Вучелићи су се у у село Дубрава поред Огулина у Хрватској доселили из Колашина у Црној Гори.

Милојков прадеда, официр Слуњске пуковније, Рафаел Вучелић је од цара Франца Јозефа добио племићку титулу.

Захваљујући томе, Вучелић је био једини члан Хрватског племићког збора српске националности.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!