Pročitaj mi članak

SRBIN JE KOMPONOVAO „Tamo daleko“ je bila i himna i lek!

0

Zaboravljeni maestro Đorđe Marinković je autor nezvanične himne vaskrsle srpske vojske na Krfu. Ipak, po ovom kompozitoru se ne zove nijedna ulica ni trg u njegovom Kladovu...

Први светски рат: Српска војска – Вардарска дивизија на Крфу (© Фото: Јавно власништво)

ТАМО далеко, далеко крај Дунава, тамо је село моје, тамо је љубав моја, певушио је сетно ратник и музичар Ђорђе Маринковић из кладовског Корбова, опорављајући се 1916. од албанске голготе на Крфу. Стихови једноставне војничке тужбалице, који су извирали као сузе из његове душе били су одраз мисли сваког од мученика који су кроз снег и лед Проклетија и преко сињег мора стигли до острва где „цвета лимун жут“.

ФОТО Ђорђе Маринковић прославио се у Француској као врхунски музичар

Ђорђа Маринковића, творца незваничне химне васкрсле српске војске на Крфу, сетили су се, приликом обележавања века од потписивања примирја у Великом рату, само рођаци и ученици на свечаности у Основној школи у његовом родном Корбову. По њему се у општини Кладово не зове ниједна улица, трг или школа, иако су песму „Тамо далеко“ као омиљену код српских војника навели сви ратни дописници. О њој су сведочили и савезнички медицински тимови, који су 1916. на Крфу покушавали да опораве живе костуре, како су описивали изглед српских војника без земље. Упркос доброј нези, они су венули и умирали од изгнаничке резигнације и туге, све док се „Тамо далеко“ није проширила као шумски пожар кроз војничке шаторе. Шапутали су је болесници у постељама, певушили реконвалесценти на морској обали, орила се из маршевских колона са вежбалишта, на којима је васкрсавала Српска војска.

Маринковићеву песму о подунавском Корбову проширивали су ратници Шумадинци, Колубарци, Дринци, Ужичани, Тимочани и сви остали додајући строфе о свом завичају. „Тамо далеко“ је постала прави атлас српске туге, а ниједан марш с громким трубама и пулсирајућим добошима није узбуђивао духове као ова елегија, која се завршавала стихом немирења са судбином: „Без отаџбине, на Крфу живех ја, али сам клицао увек, живела Србија!“

О томе сведочи и запис из дневника Добривоја Гичина, који је 28. јула 1916. са својим Првим пешадијским пуком кренуо с Крфа назад на бојиште. Цокуле српских војника су грмеле улицама Солуна у такту марша војне музике, док су им Солуњани и савезнички саборци клицали и засипали их цвећем.

– У тај мах одјекну булеваром снажно: „Тамо далеко, далеко од мора“. Ми уздрхтасмо. Сецнусмо се. Диже нам се коса на глави, а ноге нам саме падаху. Нема умора! Хеј ви, непријатељи наши! Видите ли нас? Ви сте уверавали цео свет да „српска војска више не постоји“, а ево нас васкрслих. Бојте се и не чекајте наше бајонете. „Тамо је кућа моја, тамо је Србија“, јече тонови као да се претачу из наших душа. О, знамо ми ту песму! Створена је она на Крфу у раним јутрима кад гледасмо врхове оних планина иза којих је наша земља, саткана од бола и чежњи на маслиновим брдима Ипсоса и Говина, постала је химна наша, химна изгнаника – записао је Гичин.

Српска песма „Тамо далеко“ је постала хит, који су од 1917. певали сви савезнички војници на солунском фронту на својим језицима.

– Стела Франклин, аустралијска књижевница, ступила је 1917. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту и пишући роман о страдањима српских ратника, она примећује шта Срби певају – „Тамо далеко, песму о селу, девојци, о земљи“. Сви остали учесници Солунског фронта прихватају ову песму као своју; Енглези су је називали Фар wаy овер тхере, Французи Ау лоин, ау лоин сур Цорфу, Чеси и Словаци Там в дали… О њеном култном значају за српски народ говори и то што је Никола Тесла на вечни починак по својој жељи испраћен овом песмом – набраја Ранко Јаковљевић, сарадник Историјског архива у Неготину.

Захваљујући његовом упорном истраживању спасен је од заборава у Србији аутор песме „Тамо далеко“ Ђорђе Маринковић, ратник и уметник.

Иако је одавно покојни, овај професор музике, композитор и мултиинструменталиста, у свету није заборављен. Нарочито у Француској, где је живео и стварао после Великог рата, под именом Жорж Маринкович.

– У најблиставијој фази каријере Маринковић је постао европски синоним за музицирање на цитри. Он је одсвирао чувену мелодију у филму „Трећи човек“. Био је познат и као гитариста, свирао је укупно седам инструмената. У Паризу је од 1920. публиковао мноштво популарних композиција, од којих је један број створен на основу његових импресија из родног краја и изгнанства на Крфу. Данас је Маринковић готово заборављен у родном крају, док је на десетине интернет-сајтова преплављено понудама продаје његових издања, од Француске, преко Шпаније, до Немачке, Велике Британије и Јапана – наводи Јаковљевић.

Тужбалица војника мале Србије у Великом рату остала је дуго популарна у Европи захваљујући управо маестру Жоржу Маринковичу, коме су 1922. у Паризу призната ауторска права на песму „Тамо далеко“ за све земље света. Каталог Француске националне библиотеке у Паризу у штурој биографији казује:

„Аутор је интерпретатор и композитор, инструменталиста и професор цитре, српског порекла, у Француској од 1920. године, држављанство Француске, рођен 18.., умро 1977. године“.

После Другог светског рата у Србији је сећање на аутора песме „Тамо далеко“ готово избрисано. Песма је анатемисана као „националистичка“, па Хор Радио Београда тек 1966. снима једну верзију химне Солунаца, али без имена аутора. Уследила је молба из Париза исписана ћирилицом, дрхтавом руком.

– Захваљујем певачком хору из дубине душе што је снимио моју песму „Тамо далеко“… Песму сам написао на Крфу 1916. године после нашег повлачења преко албанских планина. Зато вас лепо молим да увек напишете моје име и презиме на програму после сваког извођења на радију… – написао је Маринковић.

Као одговор, у штампи су се појавила писма наводних наследника другог кандидата за аутора, који су признали Маринковићу да је написао музику, али не и текст. Стари маестро је игнорисао овакве провокације. У време кад је оспоравање свега што је српско било корисно за каријеру, нашли су се и партијски музиколози, који су „утврдили“ да је „Тамо далеко“ у ствари руска романса, коју је Маринковић плагирао. Покренута је права хајка да би се дискредитовали и аутор песме и стари српски ратници.

– Жарко Петровић, популарни српски композитор, сведочи да су 1970. биле проскрибоване његове интерпретације „солунских песама“, у време заоштравања Титове политике према „српским националистима“. Ниједна српска грамофонска кућа није хтела да објави „Тамо далеко“, „Марш на Дрину“, „Креће се лађа француска“. Тако се десило да многа домаћинства у Србији у то време поседују драгоцену колекцију песама захваљујући загребачком „Југотону“ – забележио је Јаковљевић.

ОРИГИНАЛНИ ТЕКСТ – ЦЕЛА СРБИЈА У ПЕСМИ

„Тамо далеко, далеко крај Дунава

Тамо је село моје, тамо је љубав моја“ (песма је почињала стихови, који су били посвећени његовом родном Корбову, селу код Кладова).

Српски ратници на Крфу су заједно са Ђорђем потом додавали нове стихове, док се није дошло до ове верзије:

„Тамо далеко, далеко крај Дунава,

Тамо је село моје, тамо је љубав моја.

Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија.

Тамо далеко, где цвећу нема крај,

Тамо су најдражи моји, тамо је мој завичај.

Тамо далеко, крај Саве и Дунава,

Тамо је радост моја, тамо је Београд.

Тамо где душман све руши и обара,

Тамо су моји двори, тамо је Колубара.

Тамо далеко, где сунце већ не сија,

Тамо је љубав моја, тамо је Шумадија.

Тамо где хладна протиче Морава,

Тамо ми икона оста, тамо је моја слава.

Тамо у брда Ђетине где је пут,
Тамо ми суза мајке прелива сваки скут.

Тамо где Тимок поздравља Вељков град,

Тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад.

Тамо где Дрина уништен кваси гај,

Тамо ми љубав оста, тамо је мој родни крај.

Тамо далеко, где цвета лимун жут,

Тамо је српској војсци једини био пут.

Тамо далеко, где цвета бели крин,

Тамо су животе дали, заједно отац и син.

Без отаџбине, на Крфу живех ја,

Али сам клицао увек, ЖИВЕЛА СРБИЈА!“

УЧИТЕЉЕВ АПЕЛ ОПШТИНИ

ЉУБОМИР Мићићеловић, учитељ у пензији и аутор многобројних изложби Ђорђу Маринковићу у Неготину,  апелује на челнике Општине Кладово да се Маринковићу одуже на начин на који заслужује.

– Ред је да један од највећих људи из овог краја добије макар улицу у општини у којој је рођен – констатује Мићићеловић.

КТИТОР ЦРКВЕ

НА ктиторској плочи цркве у Корбову, после имена личности из тадашњег државног и црквеног врха, међу највећим добротворима налази се уклесано и „Ђорђе Маринковић, композитор“, што сведочи о његовој оданости отаџбини и угледу у међуратном периоду.