Прочитај ми чланакО ЧЕМУ ЈЕ ОВДЕ, ЗАПРАВО, РЕЧ?
Ових дана, Србију потреса афера: министар унутрашњих послова и десна рука Великог Вође, нашег милог Каудиља Ка Светлијој Будућности, Небојша Стефановић је, наводно, докторирао, а изгледа да није ни стекао факултетску диплому, мада чувени Мегатренд тврди да јесте. (1)
Најлакше би било кад би се случај Небојше Стефановића дао свести само на Небојшу Стефановићa. Авај, у питању је систем. У свом тексту „Академски капиталисти против српског образовања“(2) Слободан Антонић је, пре скоро деценију, рекао све битно: “Проблем је у томе што је хумболтовска концепција универзитета као заједнице професора и студената који аутономно изграђују и преносе знање искључиво у складу са академским стандардима замењена концепцијом по којој најпре професори своја статусна овлашћења да потврђују студентско знање (путем оцена) продају власнику универзитета, а онда он њихове оцене студентског знања – наравно, по далеко вишој цени – продаје самим студентима, као купцима. Студенти, дакле, не добијају оцене од професора на основу класичних академских стандарда (тј. знања), већ на основу уписнине које су платили власнику универзитета“.(2)
УНИВЕРЗИТЕТСКИ ТУРБО – ФОЛКЕР
Човек који се помиње као кључна фигура домаћег академског капитализма, Мића Мегатренд, турбо-фолкер међу универзитетлијама, живи живот пуним плућима, о чему такође сведочи Антонић у већ поменутом тексту (ово није писао Антонић, него наши новинари, а професор их само цитира): “Наиме, професор Јовановић већ четрнаест година живи у Кану и, судећи по угледу који тамо ужива, познанствима и стилу живота, аутентични је становник овог града на Француској ривијери./…/Испред божанствене француске виле, поред базена, брачни пар Јовановић организовао је журку за памћење. Рајски амбијент, са пригушеним осветљењем свећа, шумовима природе, уз савршену храну, најфинија вина и локални бенд који је предивном музиком забављао госте, учинио је ово дивно канско вече незаборавним за сва чула./…/Други дом Јовановића налази се у елитном Мужану, на брежуљцима изнад Кана, а прве комшије су им Ана Пикасо, унука славног сликара Пабла Пикаса, као и бивши амерички потпредседник Ал Гор. Куриозитет имања је што је реч о модерној вили са израженим елементима провансалске архитектуре. Изграђена је на темељима старе, срушене куће у којој је, од 1961. до 1964. године, живео славни холивудски глумац Чарли Чаплин. Професор Јовановић је нову, готово завршену кућу купио од архитекте Мишела Гринера, и у завршници јој дао свој печат. /…/Вила брачног пара Јовановић налази се у врту површине веће од једног хектара. Врт је подељен на две целине. Први део одише мирисом лаванде и Провансе, на улазу су меморијални камен и бронзана плоча у спомен Чарлију Чаплину. Наставља се беспрекорним травњаком, по коме су `разбацане` скулптуре познатих француских мајстора (Тицијан, Зито, Сипре…) и завршава се великим базеном. Други део имања је `Јапански врт`, са ретким, егзотичним дрвећем и малим језером у коме пливају разнобојне, разноврсне врсте риба. Сâм ентеријер виле од шестсто деведесет квадрата изразито је модеран, а намештај је дизајнирао познати Филип Старк./…/ Професор Јовановић је, иначе, познат по свом изузетном и аутентичном животном стилу. Поред уметничких дела, љубитељ је и олдтајмера, па у својој колекцији у Кану, између осталих, има и `мерцедес 600`, који је припадао иранском шаху Рези Пахлавију, као и `ролс-ројс` из 1963. године, који је припадао британској краљевској породици. Врстан је познавалац и љубитељ вина, па је чест гост у винаријама на дегустацијама. Осим `бордоа`, омиљена вина су му и `минути`, винограда са обронака изнад Сен Тропеа и не пропушта да, на путу за ово познато стециште светског џет-сета, сврати у ову винарију и одабере понеку боцу за свој подрум, који броји неколико хиљада флаша одабраних вина“.(2)
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 27, 2019
Власник Мегатренда је, веровали или не, левичар; Антонић га цитира:„Ја никада нисам крио своју идеолошку припадност. Од 18. године сам левичар, а Мегатренд је одавно познат као `црвени универзитет`”.(2)
КАКО ЈЕ ТО МОГЛО ДА СЕ РЕШИ?
А са Мегатрендом је стално било проблема – у доба кад се сумњало у Стефановићев докторат, сумњало се и у Мићин енглески факултет.(3) Министар Вербић је претио да ће он утврдити чињенице, али од тога није било ништа.(4)
После су се лажни докторати умножавали, као печурке након кише. За Синишу Малог је доказиван плагијат, па опет ником ништа; у ствари, још се одлучује.(5) А ми већ унапред претпостављамо какве ће одлуке бити.
Још 2010, Слободан Антонић је писао како се овај проблем може лако и једноставно решити: “Лично се залажем за то да се могућност пријема у све врсте државне (јавне) службе – од чиновника, до лекара и професора – ограничи искључиво на дипломце државних факултета, као и да се уведу посебни државни испити за дипломце приватних факултета који хоће да се запосле у јавном сектору. Само одлучна државна просветна политика може да предупреди штету коју ће нашем образовању и нашем целом друштву да нанесу академски капиталисти. Али нажалост, ми не само да више немамо озбиљну националну просветну политику, ми више немамо ни озбиљну државу. И управо то је корен свих ових зала.“(2)
Наравно, Антонића нико није послушао. Јер, како би онда био могућ Стефановић, прави човек на правом месту у право време правог Вође?
ШТА СЕ ЗБИВАЛО У ВРЕМЕ ГАШЕ КНЕЖЕВИЋА?
Љиљана Чолић, министар просвете у коалиционој влади ДСС – Г17 плус – Нова Србија – Српски покрет обнове смењена је у јесен 2004. због тога што је, тобож, избацила изучавање еволуције из школског програма за осми разред основног образовања. Међутим, уопште није реч о томе. Ова храбра жена, професор османског језика на Филолошком факултету у Београду, у низу интервјуа датих медијима пре смењивања саопштила је шта се све дешавало у претходној епохи (све је, наравно, касније заташкано). На питање новинарке “Новости” (22. мај 2004.) да ли су спољни сарадницима Министарства просвете исплаћивани енормни хонорари, Љиљана Чолић је одговорила: “Уговори о ауторским хонорарима стигли су у Министарство из одељења које се налазило у Немањиној улици комбијем. Нажалост, у аутомобилу није било места за толико папира. Примера ради, за уговор о делу за осмишљавање једног од семинара за обуку наставника, названог “Тот обука”, плаћен је хонорар од 50000 евра, што је цена једног мањег стана у центру Београда. Таквих баснословних хонорара је било неколико, али, нажалост, још нисмо успели да свима уђемо у траг. Финансијска служба Министарства управо се бави тим питањима. Хонорари су углавном давани аутору, појединцу, или групама аутора.
Доста њих је из невладиних организација, али има и оних институција које не спадају у област образовања, или педагошке обуке. Мислим да тачну цифру, колико је новца у ту сврху исплаћено, још нико не може тачно да утврди /…/ За време прошлог сазива запослено је 230 нових људи у Министарству. Када смо извесну госпођу питали шта је њен посао, она није знала тачно да нам објасни. Занимљиво је да конкретне податке о томе није имала ни правна ни финансијска служба, а њено радно место гласи – координатор донација /…/ Највише је психолога, чак 50. Они су потребни ради организовања и припремања комуникацијских семинара. Али ти семинари су везани за орочене пројекте. Нико, изгледа, није водио рачуна шта ће овом Министарству толики психолози кад се пројекти заврше, а то ће бити ускоро /…/ Наследили смо огромне дугове, а и аљкаву финансијску документацију.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 26, 2019
Врло је могуће да то није случајно. /…/ Овај ресор је изгледа био јако битан страним партнерима и било их је много. Не би било тако драматично да нису потписивани уговори на неколико година, чак и на десетак. И сада су страни донатори и кредитори врло заинтересовани да ли ће новац завршити на прави начин. У добре намере не сумњамо, али начин на који је тај новац трошен тешко да те намере може да оправда.”
И онда је Љиљана Чолић смењена, јер је била против еволуције. Није него!
Какве ово везе има са Небојшом Стефановићем и његовим факултетом? Наравно да има: у систему у коме су биле могуће страховите пљачке у Министарству просвете, и то за време тобож радикално реформистичко – поштењачког ДОСа, било је сасвим могуће да Мића Мегатренд & другари наставе да штанцују дипломе по принципу „хокус – покус“, од Лондона до Сава центра. „Хокус-покусници“ су се увек разумели, и разумеће једни друге. Неки нови Гаша, неки стари Мића & другари, све до данас…
АФЕРА „ИНДЕКС“
А да ли памтите аферу „Индекс“?
У крагујевачкој „Светлости“, 2. септембра 2010. године О. Илић пише: “У афери „Индекс” оптужено је 89 професора да су испите наводно продавали за 500-700 евра, а дипломе за 12.000 до 16.000 евра и то је процес са највећим бројем оптужених у српском правосуђу. Од подизања оптужнице прошле су три године, а од 15 професора крагујевачког Правног факултета оптужених у афери „Индекс”, тринаест је и даље запослено на факултету и држе наставу. У складу са прописима, годину дана били су на плаћеном одсуству, могли су да се баве научним радом, али не и да држе часове. После тога враћени су у наставу, а професор Предраг Стојановић изабран је и за декана. Хапшења на крагујевачком Правном почела су фебруара 2007. године, оптужница подигнута шест месеци касније, а допуњена у марту 2008. године. После многобројних одлагања, процес је практично почео тек у септембру прошле године, да би због реформе правосудног система, суђење враћено на почетак, јер су промењени чланови судског већа. Последњи пут у Вишем суду у Смедереву главни претрес у афери „Индекс” одржан је 11. јуна. Следеће рочиште заказано је за крај септембра.“ (6)
ДЕО ОПТУЖНИЦЕ
Ево како је то отприлике изгледало. „Светлост” од 23. августа 2007. пренела је овај део из оптужнице смедеревског тужилаштва: „Наводно је проф. Ђурђевић захтевао и примио 600 евра од проф. Подгорца да би студенткињи Радмили Јовановић-Цанић без полагања испита уписао оцену из Облигационог права”. Затим, Танјуг је 4. марта 2010. објавио да „Радмила Јовановић-Цанић признала је пред Судом да је за 5000 евра купила испите који су јој недостајали до дипломе правника на Правном факултету у Крагујевцу… Бивши полицајац у пензији Радмила Јовановић-Цанић (55) према оптужници купила је прелазне оцене из шест предмета … Она данас прима пензију од око 72000 динара…“(6)
СЛУЧАЈ ЗОРАНА ЧВОРОВИЋА
У афери Индекс тзв. звиждачи су, између осталих, били професор правне историје, др Марко Павловић, и његов тадашњи асистент, мр Зоран Чворовић. Да би му се осветили због звиждачког ангажмана, Чворовића су избацили с Правног факултета у Крагујевцу, о чему је писао академик Коста Чавошки: “У својим разматрањима о улози судбине односно среће у политици и историји Макијавели каже да када fortuna хоће да упропасти неки народ или државу, она одабере и људе који ће то да изведу. Они који су наумили да мр Зорана Чворовића избаце на улицу и оставе без икаквих средстава за живот, ослонили су се и на људе који ће тај њихов наум провести на Правном факултету Крагујевцу. То су извели професори који су под стигмом „афере Индекс“, од којих су поједини од њих ухваћени на делу како примају и броје евре, примљене као мито за недопустиво пролажење на испиту и стицање противзаконите дипломе. Реч је, иначе о афери која је откривена у фебруару 2007. године када је оптужено више професора Правног факултета у Крагујевцу, Београду, Нишу и Новом Саду, којима је стављено на терет да су, као предавачи на крагујевачком Правном факултету, уписивали у индексе прелазне оцене, а да студенти нису ни излазили на испит. Било је оптужено 87 лица, укључујући и посреднике у овом нечасном послу, док су само професори били оптужени за 159 кривичних дела (114 дела примања мита и 45 злоупотреба службеног положаја). Већи број окривљених био је и притворен. Оптужница је и даље на снази; чак је и суђење пред Окружним судом у Смедереву започело, али је прекинуто због такозване реформе судства и промене састава судског већа. Од 15 професора крагујевачког Правног факултета оптужених у афери „Индекс“, 13 је и даље у радном односу на факултету и држе наставу и испите. Чак ни двоје преосталих нису добили отказ: Бора Чејовић је отишао у пензију, док је Драгана Петровић нашла друго запослење. Првобитно су сви оптужени били на плаћеном одсуству, па су могли да се и даље баве научним радом, али нису могли да држе наставу и испите. По истеку плаћеног одсуства враћени су у наставу, да би Предраг Стојановић чак био изабран за декана.
Како су протекле већ четири године од откривања ове афере, а да суђење није ни настављено а камоли окончано, поставља се одмах питање како су оптужени наставници уопште могли не само да предају и испитују него и да преузму управу факултета и из својих редова изаберу декана. Све је то правдано погрешним разумевањем претпоставке невиности. Оптужени су изгледа сматрали да им та претпоставка допушта да и даље раде оно што су злоупотребили зарад вршења кривичних дела из користољубља. То је, међутим, била недопустива заблуда. Како је то проф. др Марко Павловић уверљиво објаснио, оптужени „појединац који се налази под претпоставком невиности није невин човек него судским процесом оптерећен човек, човек под основаном сумњом коју је својим актом– оптужницом – утврдио надлежни орган, јавни тужилац“.
Зато је проф. Др Бранко Ковачевић, ректор Универзитета у Београду, и могао да каже да „особа која се сумњичи за корупцију, односно за продају испита, као што је то случај с појединим професорима Правног факултета у Крагујевцу, не би требало да ради са студентима, да им држи наставу и да их оцењује. Поготово не би требало да буде на руководећем месту на факултету. Да се тако нешто деси на неком факултету Београдског универзитета, предложио бих да такав професор, уважавајући претпоставку невиности, буде ангажован на научно-истраживачком раду или у администрацији док се судски процес не приведе крају.“
Онима, пак, који, попут министра просвете Жарка Обрадовића, сматрају да претпоставка невиности чини оптужене и даље неупитним, треба поставити питање: да ли благајник банке, оптужен за кривично дело проневере, треба и после тога да располаже кључевима трезора и да ли учитељ треба и даље да предаје деци ако се против њега води кривични поступак због педофилије?
Упркос свему овоме, наставници оптужени за примање мита и продају испита не само да су наставили да предају и испитују студенте и управљају факултетом, него су својим гласовима изрекли тражену казну мр Зорану Чворовићу и оставили га без икаквих средстава за живот.
Иако је комисија која је саставила извештај за поновни избор мр Зорана Чворовића закључила да је он „заслужио епитет најбољег међу правним историчарима најмлађе генерације“, један од оптужених наставника др Ненад Ђурђевић поднео је приговор против овог извештаја тек да би ствoрио изговор за гласање против поновног избора мр Зорана Чворовића. Тај изговор је, нажалост, био довољан за припаднике његовог „затворског братства“ – колеге професоре с којима је хапшен, притваран, оптужен и изведен на суд – па је 15. јула 2010. године на седници Наставно-научног већа Правног факултета у Крагујевцу донета одлука да се мр Зоран Чворовић не изабере у звање асистента. Од 24 присутна наставника 14 је гласало за, а 10 против, од којих је њих 9 оптужено за примање мита и продају испита, док је десети био асистент једног од оптужених. При том су недостајала само два гласа за апсолутну већину од укупног броја свих чланова Наставно-научног већа. Посебну пажњу заслужују разлози којима се руководило крагујевачко „затворско братство“ када је ускратило свој глас за избор мр Зорана Чворовића. Њих је јасно изразио проф. др Ненад Ђурђевић када је рекао „да је суверено право сваког члана Већа да самостално одлучи да ли ће и како ће гласати по одређеном питању које је на дневном реду Већа, па и када су у питању избори наставника и сарадника“. Ако се занемари Ђурђевићево неразумевање шта изрази „сувереност“ и „суверено право“ значе, што се од професора спортског права и није могло очекивати, он је заправо хтео да каже да сваки члан Већа располаже својим гласом по властитом ћефу, без икаквог моралног зазора и правних ограничења.”(6)
Али, какве то везе има са факултетом Небојше Стефановића?
Па наравно да има. У земљи у којој поштене људе отпуштају с посла зато што указују на „затворска братства“ у високом образовању сасвим је нормално да човек без факултетске дипломе добије и докторат. Тако се то ради. Што би рекао Станислав Краков – „живот човека на Балкану“.
ЖАРКО ОБРАДОВИЋ И „ПРЕТПОСТАВКА НЕВИНОСТИ“
Јер, у оно доба, министар просвете Жарко Обрадовић је новинарки „Политике“ Сандри Гуцијан, бранећи „индексовце“ рекао, 31. августа 2010. године: “Сматрам да апсолутно треба поштовати закон и да је потребно сачекати крај судског процеса. Декана сам прошле године питао зашто Министарство просвете није раније обавештено неким дешавањима на факултету, али нисам добио одговор.“ На то је новинарка рекла да је декан такође међу оптуженима, а премудри Жарко је опет премудрошћу блистао: “Ти проблеми нису од јуче, они трају. Чињеница је да мора да се поштује суд, као и универзитетски прописи, постоје дисциплинске комисије, суд части…“ На њено питање да ли ће се оглашавати док траје судски процес, он је истакао: “А због чега бих? Ако би се другачије понашали, онда би прејудицирали одлуку суда. Крив је само онај коме се то докаже на суду.“(6) Него шта! На поштеном суду поштене Србије!
СВЕ БЕЗЈАК ДО БЕЗЈАКА И СТЕФАНОВИЋ ДО СТЕФАНОВИЋА
Сада је министар просвете извесни Шарчевић, стара школа из доба Мире Марковић и ЈУЛа (ЈУЛ је cool, зар не?) који је решио да у школе Србије уведе електронске дневнике по нереално високоим ценама, јер је друг са извесним хрватским генијем „догнаш – продаш“ економије, Андрејем Безјаком. Све је то, у медијима овдашњим, показано и доказано (7), али ко шта може донедавном генију приватног образовања Шарчевићу? Не може му, што рече Митар Мирић, нико ништа, јачи је од судбине, могу само да га мрзе они што га не воле. Јер он је образовни фаворит нашег генијалног Вучић Александра – „дајмо му мандат да нас све води“, што би, још 2015, рекла Марија Максима.(8)
Зато овде, у школству, може да тендерише сваки могући Безјак. Све Безјак до Безјака. Или, кад су дипломе у питању, све Стефановић до Стефановића.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 25, 2019
И зато Шарчевић не подноси оставку, иако су ове, 2019, на најсрамнији начин проваљени тестови завршног испита у основном образовању, а својевремено је тврђено да их чува полиција (9) – а зашто не тенкови, авиони и С 400? – и да нико не може да их провали. Шарчевић је свалио сву кривицу на неку школску управу(10), да би се на крају сазнало да их је брижни отац украо у штампарији(11), сликао и послао свом чеду, а онда „корпус деликатес“ бацио у ВЦ шољу, као што је нека дама у време Жарка Обрадовића тестове износила у грудњаку.(12)
И тако се они са нама спрдају: Мића Мегатренд, Гаша Кнежевић, Жарко Обрадовић, Младен Шарчевић…А о разним врстама „индексоваца“ да и не говоримо…
Спрдачина на сто начина…
А зашто је све ово овако?
Па зато што ми нисмо држава, него територија, коју су наши пријатељи из центра капитализма претворили у периферијску џунглу, у којој је све могуће, а где побеђује политички јачи горила.
Зато овде владајућима није тешко стећи докторат без завршеног факултета.
А ИМА ЛИ НАДЕ?
Наравно да има. Наш угледни теоретичар образовања и практичар истог у једној средњој школи (математичар и информатичар), Јован Павловић, овако је записао како је наду могуће остварити у животу: “Образовање је дуготрајан, захтеван и заиста скуп процес који може да приушти само неко ко је спреман да повремено буде и на економском губитку зарад интелектуалне добити сопствених грађана. Таква је природа образовања. Неизвесна и понекад – економски неодржива. Њени реални исходи нису увек препознатљиви у квантитету прихода по глави, већ и у квалитету мудрих глава. Имајући у виду извикану неолибералну фразу „одрживи развој“: ваља одлучити између одрживости на кратке, или – на дуге стазе. Јапан је својевремено изабрао ово друго.“(13)
Случајеви попут Мегатренда, афере „Индекс“, доктората Синише Малог и факултета Небојше Стефановића нису и не смеју бити поводи за стицање било каквих партијских поена. Они се морају решити начелно, једном и заувек, и без обзира на партијску припадност муљатора у просвети. Иначе, наше школство ће бити спрдња која се претвара у вечну трагедију Србије.
