Амбиција Душана Силног била је голема: објединити Србе и Грке те заменити сломљено Ромејско царство Српско-грчком империјом. Пошто није могао да очекује од Ромеја да га сами изаберу за цара, морао је сам то да уради и да их потом силом натера на покорност. Имао је само један проблем: Пећка архиепископија била је подређена Цариградској патријаршији, а само га је патријарх као независни поглавар могао прогласити за императора

Сваки народ тежи стварању сопствене државе, а свака држава тежи стварању империје која ће зарад центра из којег је настала израбљивати остале своје делове. То је непромењива константа историје. На ово нису имуни чак ни градови-државе, а класични примери су Атинска таласократија, Римско цаство и империја древне Картагине.

Стварање неформалне империје, оне која је то по свему осим по имену, никада није био проблем; довољно је да погледамо савремене примере америчке империје која се полако урушава и совјетске империје која се урушила пре четврт века: званично, реч империја се не помиње, али свима је јасно о чему се ту заправо ради.

Стварање формалне империје, државе која носи то име, међутим, није увек било без проблема, а посебно је то важило у добу вере, епохи тоталне политичке и друштвене доминације хришћанске религије негде од почетка ИВ века па све до тамо негде XВИ.

Током тог периода, хришћанска држава није могла тек тако да се прогласи за царство, како јој се ћефне, јер је владајућа идеологија гласила: један Бог — један цар.

Постојали су изузеци, наравно, пошто су током раног периода након хришћанске победе, док се ова идеологија није још консолидовала, постојали Источно и Западно римско царство, али већ у ИX веку када је римски папа — користећи чињеницу да је трон у Цариграду постао упражњен — прогласио Карла Великог за светог римског цара, избио је скандал који дуго није био решен.

Временом се та прича смирила, посебно након Велике шизме средином XИ столећа која је поцепала Католичанску цркву на оно што ће постати Католичка црква и Православна католичанска црква, а још дубље након крсташког освајања Константинопоља 1204. године.

У међувремену је створено и Бугарско царство, али оно никада није у међународним односима третирано на тај начин већ је бугарска титула цара перципирана као титула краља, као да је цар бугарска реч за краља. Тако је Ромејско царство остало једино право царство на Истоку, али након пада Цариграда почетком XИИИ века више није имало ни онај углед ни онај респект других као пре, па је на Истоку ригидни став по том питању полако почео да се распада.

Међутим, Словени су титулу цара у сопственој свести ипак повезивали са титулом императора, односно василевса у грчком преводу, а неписаним правилом краља је на ранг цара могао да уздигне само патријарх, односно, само поглавар помесне цркве која није подложна ниједној другој.

Бугарска патријаршија је средином XИВ века постојала већ неколико столећа уназад, али су Срби имали само аутокефалну архиепископију у оквиру Цариградске патријаршије. То се није уклапало у амбициозне планове Душана Силног који је желео да створи реалну унију између Срба и Грка, односно да обједини две државе у једну.

Та супердржава није могла бити ништа друго осим царства, и то у свом пуном смислу и значењу: империја, она једна и једина пред Богом.

Пошто је Ромеје на то могао да натера само силом (није могао очекивати да ће га они сами крунисати за василевса), Душан је у Скопљу на Цвијети 1346. године извео проглашење пећког архиепископа Јоаникија ИИ за српског патријарха, а Српску цркву уздигао на ранг патријаршије. Да се разумемо, није он лично то учинио, формално је то урадило српско свештенство, али је јасно ко је иза тога стајао и зашто.

Том чину присуствовали су сви српски митрополити, епископи и игумани, представници Свете Горе и Охридске архиепископије (на челу са архиепископом Николом) чија је територија већ дуже време била у склопу Србије, али и поједини грчки епископи са новоосвојених територија. Коначно, ту је био и бугарски патријарх Симеон као специјални гост са својим епископима (Бугарска је након Битке код Велбужда 1330. године па до Душанове смрти практично била српски вазал).

Недељу дана касније, 16. априла, исто у Скопљу, српски и бугарски патријарх заједно са охридским архиепископом, крунисали су Душана за цара Срба и Грка. Без претходног чина овај не био могућ, нити би претходни чин био извршен да није постојала намера за овај.

Све ово је било изведено потпуно неканонски, јер је Пећка архиепископија била под Цариградском патријаршијом и није се могла уздићи без цариградске дозволе и сагласности као што је и Свети Сава век и по раније морао да добије сагласност цариградског патријарха за аутокефалност (исти проблем Српска православна црква данас има са такозваном Македонском православном црквом).

Међутим, из овог или оног разлога, вероватно политичког, тек, Цариград није одмах проактивно реаговао иако није признао оно што се десило; реаговаће тек четири године касније (историчари сматрају на јесен 1350. године) једним драстичним потезом који је вероватно потпуно ошамутио све српске црквене великодостојнике и натерао их да се добро замисле над оним што раде (иако су били свесни да је тај грчки потез заправо сплетка цара Јована Кантакузина).

Наиме, цариградски патријарх Калист И бацио је анатему и проклетство на цара Душана, патријарха Јоаникија ИИ и на цели српски народ, и све нас изопштио из Православне католичанске цркве. Од тог тренутка надаље, Пећка патријаршија је престала да литургијски општи са остатком Православне цркве и тиме је престала да буде њен део.

Душан, као ни свештенство, није остао равнодушан и покушао је да изглади спор, али није успео па је умро практично у шизми са Православном црквом (зли језици би могли указати на то да је мотивација за цео поступак била Душанова гордост: један од седам смртних грехова). Наравно, наша Црква ће вероватно рећи да ми нисмо направили никакве догматске или друге промене, дакле, нисмо отишли у јерес, али црквена шизма је по дефиницији само непостојање пуног литургијског општења између цркава. (Интересантно је то што се и из кореспонденције Јоаникија ИИ са римским папом Иноћентијем ВИ види да папа јасно наглашава да је овај незаконито постао патријарх.)

Ствари су почеле да се мењају 1364. године Калистовом смрћу и облаком турске опасности који се полако али сигурно надвијао над Балканом. Напоре ка помирењу посебно су улагали нови пећки патријарх Сава ИВ, и деспот Јован Угљеша из куће Мрњавчевић који је маја 1371. године унилатерално све епархије из својих области издвојио из Пећке патријаршије и вратио Цариградској, што Сава ИВ није хтео да прихвати па није ни дао свој потпис због чега је остатак наше Цркве остао у шизми и под анатемом. Угљеша је недуго потом погинуо у Маричкој бици.

Занимљиво је што је терет проклетства најтеже падао Србима на Светој Гори, посебно након поменуте битке када се Атос вратио под контролу Византије због колапса Српског царства; наши монаси су живели измешано са Грцима по бројним манастирима, али Грци са њима нису ни хтели ни смели да се причешћују јер просто нисмо били у склопу Православне цркве и били смо под анатемом.

Зато не чуди што је иницијатива за коначно измирење потекла баш са Атоса, од старца Исаије који је био родом из Полимља; он је у Цариграду покренуо причу па 1374. године отишао код кнеза Лазара који га је упутио на Саву ИВ. Сава поново није био спреман на измирење, верујући да су изопштење и анатема били неправедна и злобна грчка освета, али је на крају пристао.

Исаија се потом вратио ромејском цару и патријарху у Константинопољ и све утаначио након краћег збора; одлучено је да се скине проклетство са свих бивших српских царева и патријараха, са свих живих и мртвих припадника Српске цркве, те да се призна каноничност Пећке патријаршије која никоме није подложна; заузврат, тражено је само то, да Срби не збацују грчке митрополите ако поново освоје ромејске крајеве. Према томе, анатема и проклетство су скинути, али некако се стиче утисак да је од тог тренутка па све до данашњег дана судбина Срба у слободном паду.

Ово је код нас објављено почетком 1375. године, и то читањем грамате васељенског патријарха Филотеја над гробом цара Душана у манастиру Светих Архангела код Призрена (у којем је, изгледа, том тренутку привремено столовао патријарх); вршена је заједничка служба представника Цариграда и пећког патријарха Саве ИВ који је неколико месеци касније преминуо. Савин биограф пише: “И би радост велика и весеље, јер се спојише удови с главом, и црква опет доби своје благољепије”.

Али, Срби су нашли начина да и да од тога направе вересију. О томе више неки други пут.

(О. Ш.)

Извор: telegraf.rs

Ознаке: душан силни, Ромејско царство, српска историја, цариградски патријарх