“Када разговарам са људима чији су преци дошли овде пре 100 година ја им кажем: Да није новодошлих, овај храм би био полупразан! А тим новодошлим кажем: Да није било ових пре Вас не би имали где да се окупите, ни на молитву, ни на седељку, ни на спорт”, каже отац Драган Велеушић, парох црквене општине “Свети Сава”

Оне старе, свима знане приче о српским поделама; на партизане и четнике, на Србе из Србије и “оне друге”, затим на оне који су дошли пре 200 и оне који су дошли пре 20 година…у Милвокију не важе.

Око Црквено школске општине “Свети Сава” окупило се око 1.000 породица, а однос међу њима је на “равне части” – отприлике половину чине они који су у Америку дошли “давно”, пре две, три или чак четири генерације – а другу половину породице које су у емиграцију стигле са последњим великих таласом који је балканска огњишта напустио ратних деведесетих.

Испред цркве, једне од ако не и најлепше у српској дијаспори, новинаре дочекује отац Драган Велеушић, који овде као парох служи више од 32 године, чиме је оборио све рекорде. На питање колико је тешко помирити и под једним кровом ујединити припаднике заједнице који су дошли у различитим временима и вођени различитим мотивима, он каже:

–Када разговарам са људима чији су преци дошли овде пре 100 година ја им кажем: Да није новодошлих, овај храм би био полупразан! А тим новодошлим кажем: Да није било ових пре Вас не би имали где да се окупите, ни на молитву, ни на седељку, ни на спорт…То је чињеница која би требала да улије довољно мудрости и међу једне и међу друге. А таква сједињујућа сила је била могућа само под кровом храма, ту смо сви исти. Да би свима било потаман, организовали смо службе на енглеском и српском језику – открива своје методе отац Драган.

Како истиче, српска се заједница у Милвокију обнавља са сваким новим таласом досељеника из матице.

– Прва већа група људи је овде стигла крајем 19. и почетком 20.века, већином из Босанске Крајине, из Лике, Кордуна и нешто мало Славоније. И прва институција коју су основали 1912.године била је црквено-школска општина. Ти људи су били углавном неписмени, али високо образовани духовно. Донели су са собом празне торбе, али пуне душе и срца патриотизма и православне вере. Зато није чудно што данас четврта генерација Срба рођена овде зна напамет “Оче наш” на црквенословенском језику. То су научили од својих старих. Последњи велики талас је дошао после ратова деведесетих, тачније 1996. године. Са њим је обновљена заједница наших имиграната овде. На жалост, платили смо прескупу цену за то у отаџбини. Овде смо примили преко 350 породица из ратом захваћених крајева у Босни и Крајинама. Сваку смо дочекали на аеродрому, обезбедили плаћен смештај бар на два месеца и све друго што им је затребало. То је и била дужност цркве, мајке, која прима и окупља људе, присећа се парох цркве “Свети Сава”.

Ипак, истиче податак да се од 192 српске породице, које су 1918. године отплатиле дуг за стару цркву, само њих 14 под тим презименима и даље живи у Милвокију, што потврђује да асимилација и миграције узимају свој данак.

СРПСКА ХАЛА ЗА АМЕРИЧКЕ ПРЕДСЕДНИКЕ

Одмах поред Цркве налазе се Школа, званично прва српска у дијаспори, и Културни центар са канцеларијама, просторијом за пријеме и великом фискултурном салом, капацитета 750 гледалаца. Отац Драган не скрива понос док ми их показује…

– Школска зграда је направљена 1972.године, али су се људи ту окупљали разним другим поводима све док 1996.године коначно није добила праву намену. Данас су ту савремено опремљене учионице, кафетерија у којој деца свакога дана имају топли оброк. Друга зграда, Културни центар, изграђена је 2005.године, а у њу смо из школе преместили сале за седнице, канцеларије. Фискултурна сала служи школској деци, али се у њој одржавају и разне приредбе, прославе.

На другој страни великог имања у чијем је средишту богомоља, стациониран је велики конгресни центар, по имену “Серб Америцан Халл” изнад које се вијоре српска и америчка застава. Око њега је паркинг а у њему три сале, у којима је у својим кампањама протеклих деценија гостовало и говоре држало неколико америчких председника.

– Интересантно је да су овдашњи Срби направили прво салу 1949.године, па тек онда цркву 1956. године. Што се показало као паметан потез, јер су скоро све наше цркве направљене од новца са неких забава и пријема. Данас је то бизнис за себе, црква те сале издаје једној корпорацији чији су власници такође Срби. Ту око цркве имамо још и девет кућа у нашем власништву, које данас издајемо углавном нашим старијим људима, а некад су у њима боравили наши људи избегли са ратних подручја. Имали смо једно правило, које је и даље на снази – ако се продаје нека кућа која граничи са црквеним имањем, она је морала да се купи!, истиче Велеушић пословну логику ове српске цркве која се, за разлику од неких других, врло успешно прилагодила америчком начину живота и размишљања.

УТОЧИШТЕ ЗА БРАЋУ ЕТИОПЉАНЕ

Посебно је поносан на признања која је Црквена општина добила. Орден Светог Саве И.реда који им је за учешће у изградњи Храма Светог Саве на Врачару доделио блаженопочивши патријарх Герман, а пре неколико година Школа је одликована Орденом Његоша И.реда од стране председника Републике Српске Милорад Додик.

Црква издаје периодични лист “Благе вести” на српском и енглеском, а има богату библиотеку у којој књиге коричи – парох лично. Поред тога што је духовни пастир, Драган Велеушић је и књижевник који иза себе има шест наслова, његове песме и кратке приче објављене су у многим зборницима и магазинима. Члан је и Удружења књижевника Србије и Републике Српске.

Из разговора сазнајемо да је Црква Светог Саве, осим што је саборно место Срба из Милвокија и државе Висконсин, уједно и седиште Етиопске православне цркве.

-Пре две године дошла нам је једна група Етиопљана и замолила да им уступимо просторије у којима би могли да се састају и служе Богу. Примили смо их братски, не наплаћујемо им ништа, а они су врло захвални на нашем гостопримству, чак сам добио признање од њиховог епископа. Разумео сам ту њихову жељу да нађу себи уточиште јер сам и са, и сам био у сличној ситуацији када сам 1987.године основао парохију “Светог Саве” у Хјустону, Тексас. Ништа нисмо имали своје, осим мало народа. И први хришћани су се окупљали по катакомбама, није важна раскош и сјај, већ да људи имају веру и вољу, закључује отац Драган док нас испраћа.

У ШКОЛИ “СВЕТИ САВА” СЕ УЧИ ВЕРОНАУКА И РОБОТИКА

Татјана Велеушић у Милвоки је дошла деведесетих година из Босне, и чланица Црквено-школског одбора “Свети Сава”.

– Школа је формирана 1996.године од стране неколико родитеља, са циљем очувања српске вере, језика и културе. Такође, желели су да то буде на високом академском нивоу. Следеће године су почели први часови, са свега 7 ученика. Школа је даље расла, тако да данас имамо покривен цео програм, од предшколског узраста до 8. разреда. Прошлу годину смо почели са 80 ђака, а задњих десетак година у просеку смо имали по 80-95 ђака. Настава се одржава на енглеском језику, по класичном програму, од предмета ту су математика, енглески, природне и друштвене науке, физичко и музичко васпитање, ту су и часови роботике, уз обавезне часове српског и веронауке. Имамо хор, драмску секцију, једном годишње играмо представу у којој учествују сви ђаци. Такође, деца су обавезна да једном недељно присуствују Богослужењу. У школи предају Американке, али имамо и две наше учитељице, већина ту ради дуги низ година, уживају са нашом децом, која су добра, васпитана и вредна – представља нам Татјана најстарију образовну институцију Срба у Америци.

Истиче да постоји велико интересовање, али је највећи проблем – миграција. Људи селе из овог региона, па им је тешко да доводе децу на часове. Ипак, нада се да ће успети да очувају приближан број ђака у годинама које следе. Признаје како је за њих највећи образовни изазов да деца науче и сачувају српски језик.

– Олакшавајућа околност је то што највећи број деце потиче из породица које су овде дошле 90-тих година. Они говоре српски у кућама тако да је лакше радити са њима. Има ту и потомака староседелаца која уче српски углавном у комуникацији са другом децом. Предаје им волонтерски једна учитељица која је завршила факултет у Београду – каже Татјана Велеушић.

ПОПОВСКО ДЕТЕ И НЕСУЂЕНИ ФУДБАЛЕР

Породична историја Паула (Павла) Марковине је у доброј мери и историја Српске православне цркве на овим просторима. Својевремено је дошао у Милвоки са породицом, када је његов отац, свештеник, добио да води управо парохију Светог Саве.

– Моји отац и мајка су родом из Питсбурга, где су се и венчали. Прва парохија мог оца је била у Лорејну, Охајо. Одатле смо по очевој дужности отишли у Калифорнију, да би се вратили у Питсбург, где сам одрастао са братом и сестром. Овде смо се преселили 1969. године, када је мој отац изабран да води парохију. Овде се родило мојих петоро деце, који су данас раштркани широм Америке, али су сви својевремено ишли у црквену школу Свети Сава. Моја супруга је и даље надзорник у школи, у чему јој и ја помажем, каже Марковина, иначе успешан пословни човек.

Он додаје да је њихова парохија једна од најбројнијих српских у земљи.

– Имамо људе који су рођени овде и људе који су дошли овде и то је дивна комбинација православних Срба, што нам даје још већу снагу. Овде живи укупно око 1.300 српских породица од којих је половина активна у цркви, а покушавамо да приволимо и ону другу да нам се придружи. Организују се забаве, спортске активности, културни програми, концерти, изложбе. Имамо “Српску халу” у којој су гостовали и говорили многи председници Америке. Мислим да ниједна српска заједница у Америци нема све те ствари на једном месту. Веома смо поносни на то што имамо, али још поноснији на људе који долазе у ову цркву.

Паул, рођени Американац, присећа се како није баш много знао о фудбалу док није почео да се дружи са људима из српске заједнице.

– Данас овде имамо Унитед, врло добро организован фудбалски клуб, мада ја то у почетку нисам најбоље разумео. Сећам се да сам једном дошао овде и видео како играју неки мени тотално непознат спорт. Позвали су ме, а ја нисам имао појма о правилима. После сам открио да је то сјајан спорт који зближава људе. Сада овде имамо велики фудбалски турнир на који долазе екипе из свих крајева Америке.

ГАС ЗА АУШВИЦ И ДОЗВОЛА ЗА ДОМОВИНУ

Никола Младеновић је врло успешан бизнисмен чији су родитељи дошли у Америку као заточеници из немачких логора у Другом светском рату.

– Ја сам рођен овде, мајка ми је из једног села поред Босанске Градишке, а отац из Велике Моштанице код Београда. Отац ми је био заробљен у Другом светском рату, а усташе и СС-овци су опустошили село моје мајке, убили моју бабу и деду, а њу одвели у Немачку, где је радила до краја рата. Она није желела да о томе говори па сам више података о њеном животу добио од Музеја Холокауста. Тако сам сазнао да је радила у фабрици која је производила гас за Аушвиц. У логору је упознала мога оца, а онда су дошли у Америку. Овде их је примио прота Бркић, нашао им кућу, после неколико месеци у тој кући сам рођен ја, затим моја браћа и сестре, нас четворо, присећа се Никола Младеновић детињства, из кога памти градњу цркве и српске пикнике.

– Моји родитељи су били веома побожни и веровали су да су им молитве спасиле животе у току рата. Кад сам их питао која је то специјална молитва, рекли би ми: “Оче наш”, она основна. Касније су заједно са осталима учествовали у градњи цркве. Обоје су сахрањени у манастиру Нова Грачаница.

Никола памти и први послератни одлазак у земљу из које је потекао.

– Оцу су тек 1961. године јавили да може да дође у завичај, обиђе породицу. Ови тамо тада нису знали да су они живи. Телефона није било, пошта је слабо ишла. А и када би стигла, неко би је тамо поцепао, био је комунизам. Мој отац је имао брата који је радио у полицији и који му је дао сигнал када може да дође у земљу, јер су пре тога били непожељни. Ја сам први пут отишао у Југославију 1963. године, да видим баке и тетке. Сећам се да је религија тамо била забрањена, није се причало ни о славама, ни о Божићу…Упозоравали су нас са ким смемо, а са ким не смемо да говоримо. А нас није ни занимала политика, желели смо да видимо ту земљу и наше људе.

МИНИСТАР ИНФОРМАЦИЈА КОЈИ ЈЕ СТРАДАО ЗБОГ ПИШТАЉКЕ

Међу верницима који су присуствовали литургији у цркви Светог Саве ту је и један колегу од пера. Никола Ивановић, бивши главни уредник црногорске Побједе, директор Радио Југославије и министар информисања Црне горе, испричао нам је како га је његова непослушност и правдољубивост коштала функције…

– Када се десила она изборна крађа 96/97. ја сам као директор Радио Југославије осетио потребу да изађем напоље са демонстрантима, да протествујем са пиштаљком у зубима, што ми ЈУЛ Мире Марковић није опростио. Иначе, на то место сам дошао пошто сам Милу Ђукановићу поднео оставку на место главног уредника Побједе и отишао у Америку, где су ми живела деца.

На питање зашто нам деца у колонама беже из земље већ деценијама, он нам је понудио аргументацију из властите породице:

-Мој старији син је овде завршио електротехнику и зарекао се да се никад неће вратити у Црну Гору. А ево и зашто. Својевремено је као један од најбољих ђака у бившој Југославији конкурисао и добио позив да четврту годину средње школе заврши у Америци, али су на крају уместо њега тамо послали сина једног партијског функционера. А жена која је одлучила да пошаље њега, а не мог сина после је завршила у свим вестимазбог примања мита. Ето, зато нам деца иду и не враћају се, констатује колега Ивановић.

ВИЈЕТНАМСКИ ВЕТЕРАН КОЈИ НЕ ЖЕЛИ ПОЧАСНИ ПЛОТУН

Амерички ратни ветеран Никола Ђилас у Америку је стигао 1958.године, као дете из четничке породице, а већ 1965. је регрутован за рат у Вијетнаму.

– Провео сам тамо две године, све до 1967. а на крају су ме евакуисали са једног острва авионом, што је било толико трауматично да после тога никада више нисам сео у авион. У Вијетнаму је било тренутака тоталне исцрпљености, дешавало се да заспем наслоњен на гранате као јастуке. Са мном у јединици је био један Србин из Кливленда, а неколико наших из Милвокија је погинуло тамо, враћа ова добро држећа старина филм уназад, и додаје:

-Мој отац се борио против комунизма па сам и ја ту видео прилику да кренем његовим стопама. Данас имам друго мишљење. Страдало је 58.000 људи, мојих колега војника, колико само сакатих, бескућника. Није то било вредно тога. Мада, имам бесплатно здравствено осигурање као ратни ветеран, али немам борачку пензију. Американци своје војнике поштују, али није као код нас. Сваки учесник рата се сахрањује са војним почастима. Дође стрељачки вод, испали се почасни плотун, породица добија заставу. Али мени то не треба, када умрем желим само да ми дође мој свештеник, закључује Никола Ђилас.

ДВА БРАТА ШИЈАНА – ХЕРОЈ И УМЕТНИК

Породица Марка Шијана је једна од најугледнијих српских породица у Милвокију. Његов деда је био један од оснивача цркве “Светог Саве”, отац је био врло активан у животу заједнице, као и брат Лазар (Ленс), све до дана када је као пилот отишао да се бори у Вијетнамски рат, из кога се није вратио, али из кога је изашао као амерички ратни херој.

-Током једне мисије 1967. због квара на авиону морао је да се катапултира и завршио у џунгли, са поломљеном лобањом, шаком и ногом. Није имао ништа, а налазио се на територији војника Северног вијетнама. Други дан га је пронашао спасилачки хеликоптер, били су на само 100 метара од њега, али он је отказао евакуацију да не би ризиковао животе својих сабораца. Успео је да опстане у џунгли и избегне заробљавање пуних 45 дана без хране, воде и са бројним повредама.”

Смршао је 40 килограма и вијетнамски војници су га пронашли онесвешћеног на путу. Није му пружена медицинска помоћ, био је подвргнут мучењу, али није одао никакве информације. У једном тренутку је успео да савлада чувара и побегне, али је ухваћен неколико сати касније. На крају је преминуо од последица мучења, присећа се Марк приче о свом рођеном брату, али додаје да га то херојство није изненадило:

-Нисам био изненађен јер сам га познавао. Он је просто био такав, прави Србин, који никада не одустаје и не предаје се. Породици је 1976. године лично председник Џералд Форд посмртно уручио Медаљу за храброст, а од 1981. године Лазарово име носи једна од најважнијих медаља коју додељује Америчка авијација, истиче са сузом у крајичку оку Марк Шијан, који је, за разлику од брата хероја, славу стекао као уметник.

-Радим скулптуре у природној величини, толико реалне да их људи често помешају са живим људима. Инсистирам на детаљима, верно приказујем сваки део тела. Тај правац можете назвати реализмом. Заправо покушавам да продрем у човека, испричам причу која се налази иза сваког лица, пренесем ту поруку. Одувек сам хтео да будем најбољи у ономе што радим и онда сам схватио да је ово моја мисија по којој желим да будем упамћен. И данас могу да кажем да сам успео. Имао сам око 80 изложби широм света, констатује Марк Шијан, који на крају каже како долази у ову цркву зато што је ту његова “крвна линија”, да ту чува успомену на претке, али и одгаја потомке (син му игра фудбал за локални српски тим Унитед).

-Да не заборавим и оца Драгана, кога искрено поштујем, и са којим сам и радио неке пројекте. На крају, овде се осећам пријатно, као део нечега.

ПОЛА ВЕКА МИЛАНКОВОГ ПОЈАЊА

-Српска заједница у Милвокију је јединствена по многим стварима, а једна од њих је и човек који пева у овој цркви већ пуних 50 година. Породица Миланка Ђурђулова је пореклом из Баната, али је он рођен у Америци. То, међутим, није била препрека да одлично научи српски, течно чита црквенословенски, те савлада и Мокрањчево и појање по Барачком, у свих осам гласова, по чему је јединствен и доприноси томе да и наш црквени хор буде јединствен. Част нам је да га имамо са нама, даје нам отац Драган Велеушић шлагворт за следећи разговор.

А саговорник, поменути Миланко Ђурђулов, сам се надовезује:

-Што се ове цркве и појања тиче, ништа се није променило од давнина. Мене је овде привукло нешто духовно, у срцу, што је тешко објаснити. Мој отац је појао, а ја сам кренуо као дете. Прво је то била игра, а касније сам почео то да упијам, вукло ме је. Ишао сам тада у српску школу, а часови су били недељом, у време литургије. И онда ја кажем оцу како не желим више да идем у школу, него у олтар, да певам. А он се окрене мојој мајци и каже: “Софија, извини, али дете је у праву”. И тако сам ја, уместо у школу, ишао у цркву. Мој отац је, иначе, био ратни заробљеник, војник Краља Петра, и после рата није желео да се врати у Југославију, него је дошао овде. Хтео је да се запопи, али тада није било довољно цркви, тако да је завршио у фабрици. Али црквено појање је била и остала његова велика љубав, коју је пренео на мене. На крају је свештеник уместо мог оца постао мој брат, каже Миланко.

Он открива да се док пева “осећа здрав и јак”.

-Наше православно појање је “а капела”, нема музике, и ту је разлика између нас и других религија. Слушао сам Дечанске и Хиландарске монахе, кад се споје ти њихови гласови онда је права милина ономе ко слуша. Може један човек да пева и то је лепо, али када пева више њих и свако дода онај свој духовни доживљај, то звучи много лепше.

                       ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: serbian times

Ознаке: Милвоки, Срби, Српска православна црква