Прочитај ми чланак

Срби и Бугари – од „Југословенског царстваˮ до „Сурдуличке кланице“

0

Срби и Бугари су „стари познанициˮ. Више од хиљаду година деле исти животни балкански простор, и њихове историје су пуне међусобног прожимања и утицаја.

У првој половини 19. века, када је Србија била носилац борбе за независност од турске власти, очи хришћанских балканских народа биле су упрте у њу. Посебно је бугарски национални покрет новчано и логистички помаган од стране кнеза Милоша. Врхунац сарадње бугарских револуционара са српском владом био је током 1860-их година, за време владавине кнеза Михаила Обреновића.

Бугарска легија, формирана у Београду, учествовала је српско-турском сукобу око Београдске тврђаве. Бугарски емигранати у Букурешту су почетком 1867. усвојили  Програм о политичким односима Србо-Бугара/Бугаро-Срба или њиховим срдачним односима. Основу је чинила идеја о стварању уједињене српско-бугарске државе, на челу са Михаилом Обреновићем, која је названа „Југословенско царствоˮ. Ствари су, међутим, кренуле низбрдо у време Велике источне кризе 1875-1878.

Наиме, због низа међународних околности, као последица ратних победа Русије над Турском, створена је велика тзв. Сан-стефанска Бугарска, која је обухватала готово цео јужни Балкан (од Црног до Јадранског мора), задирући дубоко у српске историјске територије.

Ова “држава“, која никада није заживела, постала је, и остала, вечита химера бугарског национализма. То је Бугарску природно довело у сукоб са српским националним интересима. Од 1880-их година, срж српско-бугарског сукоба постаје Македонија – тачније контрола над стратешки важном долином Вардара, која је била природни наставак Моравске долине.

Краткотрајни српско-бугарски рат 1885, који је краљ Милан Обреновић повео против уједињења Бугарске, као да је означио почетак дуготрајног, крвавог конфликта. Бугарске аспирације су се временом повећавале, па су бугарски национални идеолози „ставили шапуˮ на делове територије све до Велике Мораве на западу: Ниш, Врање, Лесковац, али и Зајечар, Неготин, на северу до Пожаревца – заједно са Македонијом – сматрали су „бугарским земљамаˮ, на основу сумњивих етно-лингвистичких и историјских „доказаˮ, тенденциозно одабираних и интерпретираних.

Наступио је “рат статистикама“ и научним тезама између српских и бугарских интелектуалаца. Са српске стране учешће су узела највећа имена науке: лингвиста Александар Белић, етнолог Тихомир Ђорђевић, географ Јован Цвијић и многи други. Тај „рат умоваˮ, пратили су сукоби српских и бугарских комитских чета на територији Македоније (1904-1908).

„Сурдуличка кланицаˮ и други злочини

Балкански савез, у коме су Србија и Бугарска заједно учествовале, истерао је 1912-1913. Турску са Балкана, али је српско-бугарски спор око Македоније остао непремостива баријера, па је дошло до Другог балканског рата у коме је Србија поразила Бугарску, која није дуго чекала на освету. У Првом светском рату Бугарска је била „пожељна удавачаˮ за оба зараћена савеза.

Фото: „Време безумља“ А. Трајковић

 

Приступила је 1915. савезу Централних сила, јер је на тај начин могла да спроведе свој реванш против Србије. Када су српска влада и војска биле приморане да се повуку (крајем 1915), Бугарске је окупирала највећи део Србије, који је поделила у две окупационе области, са седиштима у Нишу и Скопљу. Уследило је време терора какво српски народ није памтио ни из „турских временаˮ.

Пре свега процес бугаризације (десрбизације) становништва запоседнутих крајева, што је довело до прогона српских учитеља, чиновника и свештенства. Десетине хиљада људи је интернирано у Бугарску, у логорима у којима су живели у нељудским условима (већина је у тим логорима и скончала). Међутим, највећи злочини су се десили у околини Сурдулице, где је део оних који су интерирани, на путу за Бугарску, сурово ликвидиран (најчешће клањем).

Фото: „Време безумља“ А.Трајковић

 

Амерички новинар Вилијем Драјтон, овако је описао Сурдулицу: „Крај око ове вароши јесте само пространо гробље и зато се и зове »српска кланица«, јер је током новембра, децембра, јануара и фебруара 1915-1916, свакога дана довођено 200 до 400 Срба на путу за Бугарску, од којих је свакодневно велики део убијан.“ (По проценама очевидаца убијана је половина од тог броја). Највише је побијено Срба из врањског, топличког, нишког и пиротског округа, као и са Косова. Око Сурдулице се налазило десетак локација са масовним гробницама Срба.

Још масовнији и гнуснији злочини почињени су за време гашења Топличког устанка 1917. Овај једини устанак у Првом светском рату избио је против бугарских окупатора. Устаници су имали успеха на почетку, али су бугарске казнене експедиције извршиле сурову одмазду у прокупачком и куршумлијском крају, и широм јужне Србије. Читава села су сравњена са земљом, побијено је преко 10.000 људи.

Сведочанства, која је, као и она из предходног периода, предано бележио криминолог, професор Лозанског универзитета и пријатељ Срба др Арчибалд Рајс, али и међународне комисије после рата – језива су: људи (мушкарци и жене) су тучени тољагама, живи спаљивани, драни и потапани у казане са врелом водом; трудне жене су тучене батинама по стомаку; вешања, силовања, пљачке…

Бес, огорчење и мржња Срба после рата према свему што долази из Бугарске представљали су природну реакцију. Та рана још увек није зарасла у јужним деловима савремене Србије, где се са језом говори о „православној браћиˮ  Бугарима који су Србима чинили ствари какве готово да не памти историја ратова на овим просторима.