Прочитај ми чланак

Сорошевско-глобалистичка подвала: Ово је истина о Милунки Савић, а не реклама

0

Ми Бугаре пустимо ближе, па осусмо по њима брзом паљ­бом. Ту смо их страшно намлатили. Биле су гомиле лешева. Много ми се сажалило, говорила Милунка Савић

Део из рекламе „Ви сте свет“ посвећен Милунки Савић где се наводи њено сведочанство о рату против Бугара је извучен из контекста. У наставку објављујем комплетан текст објављен у листу Дуга у јануару 1985. године.

Milunka Savić, Foto: Wikipedia

„Учествовала сам у многим биткама, али ми је најтеже било у Горничевској бици, половином септембра 1916. Мој Дру­ги пешадијски топлички пук, због јунаштва назван Гво­здени, био је код села Церова близу Горничева. Бугари нас изненадише. Прво нападоше наше суседе Дунавце, њихове предстраже исекоше на комаде, па навалише на нас. Њихо­ви их официри потераше пиштољима у напад испред себе. Иде талас за таласом, збуњени, пијани, љуљају се у ходу и певају своју химну, шуми Марица крвава док урлају „Уре, уре!” Ми их пустимо ближе, па осусмо по њима брзом паљ­бом. Ту смо их страшно намлатили. Биле су гомиле лешева. Много ми се сажалило. У једном тренутку престала сам да гађам, нисам могла више да пуцам у пијане људе, грехота је. Ту сам, можда, душу огрешила, али морала сам, био је рат. Знали смо у позадини да похватамо мачке и псе. За репове смо им везивали празне конзерве и после пола ноћи, када је најслађи сан, пуштали смо их ка бугарским рововима уз паљбу плотуна. Звече оне конзерве у мраку, а Бугари мисле­ћи да је напад, до зоре би уплашени бесомучно пузали, а ми легли и спавамо. Ујутру, када виде шта је, из ровова нам псују мајку галиотску.

Ми смо певали када су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри плакали су слушајући нас, и говорили су: „Какав диван народ”! Певали смо када смо умирали на острву Крфу и Виду, певали смо када смо гинули на Солун­ском фронту. Када бисмо у рововима запевали, Бугари би престали да пуцају. Зато смо ми народ који никада не може да пропадне. Волели су ме српски војници, поштовали, а и бојали су ме се. Можда ме зато нико од мојих ратних дру­гова није запросио. Вероватно су мислили да би Милунка, онако опасна у борби, била бомбаш и у браку.”

Ревија „Дуга”, посебно издање „Солунци”, јануар 1985.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!