Слободан Самарџић: Да ли Вучић купује време

0

Док једна страна (Србија) зна шта друга тражи, друга (албанска) не зна шта прва тражи, па је зато и не занима и тврдоглаво инсистира на свом (максималном) добитку

Последњих недеља, па и месеци, поводом стагнације у преговорима између Србије и косметских Албанаца, разлегао се румор у домаћој јавности да председник успешно одлаже финале ових преговора и лукаво купује време. (Видети рецимо Политика, овде). Једни су несретни због тога, јер се одлаже одлука о признању Косова и скидање тог терета с леђа европске Србије. Други, пак, тихо ликују гледајући у овом одлагању доказ свог убеђења да је Вучић мајстор који ће превеслати западне политичаре, имајући у виду и чињеницу да се времена мењају.

Ни једни ни други, а са њима ни медији који су блиски овим становиштима, нису у праву. Разуме се, није спорна чињеница да су преговори изгубили у темпу и чак се прекинули, већ су нереалне обе оцене Вучићеве улоге у томе. Последњи застој у преговорима, као што је то био случај и са неколико претходних мада краћих, резултат је понашања и деловања албанске стране а не српске. Чак и ова чињеница може да заведе, јер се стиче утисак да у преговорима Албанци губе те зато и отежу и одлажу. О чему је, заправо, реч.

Пре свега реч о две различите полазне позиције у овим назови преговорима. Косметски Албанци имају максималистичку, а актуелни представници Србије минималистичку позицију. Ако је реч о главној добити у игри, а то је за албанску страну признање од стране Србије, она (добит) зависи само од става српске стране. Значи, управо она држи главни штих у рукама. А шта је главна добит за српску страну? То нико не зна! Ова власт за својих седам година то није јасно поставила ни себи ни за нас. Та се добит мутно истицала, па мењала, па враћала, па губила и замењивала. Била је све друго само не у складу са Резолуцијом 1244 и Уставом Србије, гурајући их у заборав. Сетимо се: чланство у ЕУ, пут у ЕУ, мир у региону, стране инвестиције, заједница српских општина, разграничење, у последње време „мали Шенген“ са мудрим ћутањем о позицији „Косова“ у томе, и још много тога. Дакле, док једна страна (Србија) зна шта друга тражи, друга (албанска) не зна шта прва тражи, па је зато и не занима и тврдоглаво инсистира на свом (максималном) добитку.

Зато албанска страна води игру, чак и ако имамо у виду да је цела преговарачка ситуација у рукама западних играча – САД и ЕУ. То се види по последњем дугорочном застоју. Иако западним савезницима у овој ствари прекид не одговара, јер се одлаже коначно решење на које је београдски режим спреман, они прихватају не само албанску максималистичку позицију него и њихов политички фундаментализам – не само признање независности, него то одмах и сада; ако нема одмах, онда прекидамо разговоре. Увођење пре годину дана драконске царине од сто одсто служи само томе и израз је преовлађујућег политичког менталитета.

Дакле, није Вучић својим препреденим лукавством купио ово време продуженог status-а quo, већ је то последица албанског промптног максимализма, што се за њих показало сасвим контрапродуктивно. Штавише, оборили су Харадинајеву владу – Албанци а не Српска листа која је била коалициони партнер у тој влади све руковођена из Београда – а сада не могу да саставе нову, због чега опет време тече. Једина страна која се секира због тога је Вучићева.

Његова чудна нестрпљивост што се посао код Албанаца не завршава како би се наставило са преговорима, неки ће тумачити као блефирање западњака. Али, све ће се добро видети када Албанци формирају владу (ако опет нешто ирационално не смисле као услов за ургентно признања од Београда). Тада ће се видети да Вучић није блефирао него се, као увек, додворавао западним играчима како би због своје „добронамерности“ за Србију добио бар мрвицу са преговорачког стола. Он је државну позицију Србије свео на ту мрвицу (минимализам), претходно предавши за џабе све чиме је Србија реално располагала у окупираној покрајини: четири северне општине, одређено присуство полиције и судства, цивилну заштиту, функционалну електропривреду на северу, телекомуникациону мрежу и још много тога. Створио је нову реалност оног „ничега“ како би мрвицу са стола представио као добитак отет од ђавола.

Сада постаје јасно зашто је позиција београдског режима минималистичка. То није последица никаквог реалног стања ствари из којег би проистекла неумитна историјска нужност. И овако ојађена Вучићевим даровним разметањем нечега што није његово, Србија и данас располаже најважнијом картом – без њеног признања нема независног Косова, јер да је оно независно, Албанци признање не би ни тражили. Али Србија управо зато има огроман историјски проблем. Та најјача карта у рукама је играча који је неће искористити за Србију него за себе. То је одлучујући улог овог играча за очување унутрашње позиције коју је градио седам година – позиције свемоћног владара. Историјско наслеђе које држи у руци довољно је велики улог да буде раван обавези запада да Вучића чува у Србији, таквог какав јесте, још задуго.

А шта је оно минимално што карактерише званичну позицију Србије у финалу преговарачке фарсе? То је оно „нешто“ чиме ће Вучић моћи да убеђује народ да је добио више него што је очекивао, уверен да му је народ поверовао у причу да Србија сада нема „ништа“. Ако у нечему тактизира са западним чиниоцима, само је то: тај „добитак“ мора бити довољан за убиствено убеђивање које следи, бар довољно видљив колико и Глишићева „глава шећера“.

Ето зашто Вучић нема своју платформу о Косову и Метохији и није је никада ни имао. Све је у његовој глави, овако или онако, ово или оно, али променљиво према стању свемоћног посредника од кога треба да добије личну награду. И ето зашто он није ни кочио ни пожуривао фамозни „дијалог“. Тај процес само је у вези са његовом личном политичком позицијом а о времену нека брину други. Ако процес, пак, Албанци коче, Вучић ће у себи – није лоше будући да тог „нечега“ још нема на видику, а за јавност – срам их било како су неодговорни према судбини региона.