Слободан Самарџић: Цензус менаџмент

0

Малим странкама свемоћна власт нуди дил симбиотичког карактера: ви ћете, иако мали и никакви, ући у парламент, а ми ћемо имати опозицију која ће покривати неопходан мањински простор

Све је то тако сумњиво и смутљиво. У свом суботњем броју (11. јануар) Политика доноси насловни текст са великом сликом и насловом „Изборни цензус биће спуштен на три одсто“. Најстарији дневник на Балкану ово сазнаје „ексклузивно у врху власти“ и још, да ће се Закон о избору народних посланика и Закон о локалним изборима изменити на ванредној седници Народне скупштине почетком фебруара.

Сви знају да се тако нешто – измена изборних правила – не ради у изборној години. Али, удица са добрим мамцем (лист Политика) је бачена и у првих 24 сата није било никога ко би јавно осудио овакав наговештај (без обзира да ли је он истинит или лажан). Ређали су се представници малих странака и аналитичког цеха и с пуном озбиљношћу коментарисали вест као да је права. Неки су рекли да је то супер јер ће готово сви који желе ући у Скупштину, неки су имали мало двоумљења и сумње, али нико није осудио такву могућност као кршење изборних норми, обичаја и правила. Онај ко је креирао „вест“ може, за почетак, бити јако задовољан.

Цео овај политички мизансцен не би био вредан помена да је ова „вест“ само „бува“ и да у њој нема ничега стварног. Штавише, Политика је изабрана као поуздани гласник само зато да би се оно стварносно у тој вести прикрило а ипак наговестило. Дакле, класичан „балон“.

Шта би било оно смишљено у овој операцији власти. Ови избори, иако редовни, нису обични, за разлику од два претходна (2014. и 2016), који су били ванредни али обични избори. Нови сазив Скупштине морао би бити не само под потпуном доминацијом владајуће странке, тј. коалиције, него и уредно изабран. На њега не би смела да падне ни најмања сенка нерегуларности због ексклузивних послова које ће управо овај сазив морати да обави, а најважнији међу њима јесте ратификација споразума о признању тзв. Косова од стране Србије. Ако је један део опозиције, и то онај који скупно обухвата највећи проценат опозиционих гласова, најавио бојкот ових избора, питање је како онда најефикасније умањити штету? Јер, могу представници владајуће гарнитуре колико хоће да багателишу овај неизлазак, али та чињеница би сигурно оставила рупу легитимности у предстојећим изборима.

Други проблем власти јесте, како направити убедљив привид плурализма ако у скупштинске клупе не седну представници бројно највеће опозиционе групације у Србији. Пре најаве бојкота она је увек бројала преко 15% присталица (друга по јачини), уз варијације са или без мањих странака унутар ње које саме не би прешле цензус. То што многе истраживачке агенције сада, када је бојкот објављен, природан пад излазности њених бирача приказују као пад подршке, има само пропагандни, али не и стварни значај за владајућу класу. Она суштински не може бити задовољна бојкотом, јер он јесте знак нерегуларности избора. Ако се бојкот догоди, а сва је прилика да хоће, део опозиције који је најавио излазак, или је квазиопозиција – Чеда, Чанак, Шешељ, или је као опозиција преслаб. Овако или онако, ни једна од ових бројних, а по утицају занемарљивих, политичких група није у стању да прескочи постојећи цензус од пет одсто.

Зато се овом балон-вешћу тестира расположење политичке јавности за маневар од три одсто. Малим странкама свемоћна власт нуди дил симбиотичког карактера: ви ћете, иако мали и никакви, ући у парламент, а ми ћемо имати опозицију која ће покривати неопходан мањински простор, као и у сваком нормалном парламенту.

Ако би неким случајем мале странке прихватиле овај дил, био би то крај српског парламентаризма. Оне би тиме само легитимисале његов фасадни карактер који се упорно градио последњих седам и по година. У супротном, мале странке би морале да се прикључе покрету бојкота, што је мало вероватно будући да су и до сада имале довољно разлога да то учине. Једина разлика која је искрсла с овом балон-вешћу, јесте у томе што се сада јасно види да власт има проблем са бојкотом и зато отворено корумпира мале странке да преузму улогу нормалне опозиционе мањине у парламенту. Тако су сада и ове странке стављене (још једном) на тест искушења: или низ струју са осталим муљем, или уз струју према чистом извору.

Овде је, ипак, најпре реч о реалним претпоставкама поводом једне крајње необичне вести. Али, неће бити потребно много времена да се види шта је стварно на делу. Најмање верујем да је Политикин високи извор омануо – као, имао је погрешну информацију или, као, навукао је Политику на танак лед обмане. Остаје само питање, да ли ће још један преварантски маневар власти бити остварен или не. (Као онај скорашњи: идем у Црну Гору, не идем у Црну Гору). Али, као у сваком аутократском режиму властодржац увек добија или, боље речено – не може да изгуби. Ако се маневар са цензусом од три одсто повуче, проблем ће отићи на адресу неозбиљности медија; ако опстане – биће општег весеља пред изборе.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!