Прочитај ми чланакНису су ни разишли лопташи после Светског првенства у Катару, а "Вашингтон пост" у наслову објављује питање свих питања: Зашто Аргентина нема више црних играча на Светском првенству?
„Једна цивилизација и унутар ње једно доба могу бити карактерисани својим играма“, писао је француски социолог Роже Кајоа у култној књизи Игре и људи, 1958.
Нису су ни разишли лопташи после Светског првенства у Катару, а „Вашингтон пост“ у наслову објављује питање свих питања: Зашто Аргентина нема више црних играча на Светском првенству?
Па, поднаслов: Аргентина је много разноврснија него што многи људи схватају – али мит да је бела нација опстао је.
А онда, оно што се некад у новинама звало исправка: Због грешке у уређивању, у ранијој верзији овог текста наведено је да је отприлике један проценат аргентинске популације црн према попису који је објавила влада 2010. Иако је број црнаца према цитираном извору био тачан, проценат је заправо био далеко мањи од једног процента и чланак је измењен тако да се то наводи.
Спортска екипа а не Дизнијев филм
У самом тексту се, у форми благог укора, подсећа: „Запажање није ново. У 2014, посматрачи су се шалили како је чак и немачка фудбалска репрезентација имала најмање једног црног играча, а, чини се, Аргентина није имала ниједног“.
Логични одговори у оваквим кампањама немају никакав одјек.
Кад је репрезентацији Марока пред полуфиналну утакмицу са Француском стигао приговор да су афричка репрезентација а немају црних људи (за разлику од европске црне Француске) њихов селектор Валид Реграри, Мароканац рођен у Француској и играо у Француској, смешио се одговарајући – да су они фудбалска екипа а не Дизнијев филм.
То је пролетело кроз јавно мњење као звезда падалица.
Да је то речено у време кад се овај наследник Мостарца Вахида Халилхоџића на месту селектора Марока родио (1975) медији, државне институције, корпоративни капитал, сви би били одушевљени. Тада је Запад учио читав свет да изузетне послове треба да раде најбољи, а доминација западног света се подизала на предавањима о меритократији – вођству, које је теоретски засновано на заслугама, таленту, вештини, интелигенцији и другим релевантним вештинама, пре него на наслеђу (аристократија), богатству (плутократија) или вољи већине (демократија).
Међутим, данас је то на граници „политичке коректности“. Допушта се као духовитост, а оном ко би то понављао неће бити праштано.
Зашто се медијски „либерални двор“ Запада толико бави „белом Аргентином“ или „белим Мароком“? Расизам је западни насад, основа успостављања западне хегемоније. И ту су Англосаксонци сам врх. Они су били расисти кад им се то исплаћивало, данас знају да је исплативије бити – учитељ антирасизма. На рушевинама колонијалног доба, окрезавили Запад се окреће „мекој моћи“.
Мајмуни и цивилизација
И зато тако лако иза свег тог пренемагања „сулудих крсташа“ избије инцидентни глас о њиховим стварним жељама – као кад на данској телевизији показују да су Мароканци – мајмуни. То је национална ТВ2. Не, нису ни нижа раса, него primates да – где је наука угурала људе, мајмуне и лемуре. А мајмуни су нижи примати.
А којим поводом су Мароканци сведени на „манкије“?
Кад су довели на стадион своје мајке обучене у традиционалне арапске ношње!
Бити тако искрено повезан са родитељима и породицом, за Запад, може само другоразредни примат. И, то је најтеже подривање недодирљиве идеологије трансродних достигнућа…
Сетите се тријумфа Кончите Вурст 2014. на Песми Евровизије. То је цивилизација! То је једини пут те цивилизације. Као, на пример, и рад горостасног глобалног васпитача деце Студија Дизни који исправља бајке – јер деца не могу више да буду секе и бате, а принц који пољупцем у чело ослобађа успавану принцезу – чини недопуство насиље. Можда би она желела да ју пољуби друга принцеза.
И сам фудбал је, тако се говорило до јуче, „мушка игра“. Сад су већ уведене жене-судије. Није немогуће замислити да се у том прогресу актуелизује идеја да – и жене постану део „мушког“ тима. Решења су већ ту. Неки мушкарци, који су се изјаснили да су жене, увелико освајају медаље у женској пливачкој конкуренцији.
Као што се проблематизује „присутво црнаца у тимовима“, зашто се не би поставило питање – обавезног присуства одређеног броја трансродних особа. Рецимо, три од 11. Људско право! И ко томе сме приговарати.
Ништа више није недодирљиво. Односно, у процесу убијања свега традиционалног, на сваком месту и у сваком сегменту културе – ништа неће бити изузето.
Јављају ових дана да је „први пут у историји“ покренуто – да се финале Светског првенства игра поново, јер Французи нису задовољни суђењем пољског судије Шимона Марчињака. То је „нова нормалност“. Први пут неће успети, али следећи пут…
Мртви фер-плеј
Некад се фудбал играо у складу са фер-плејом. Држало се до тога да играчи, судије, организатори и публика, сви учесници, настоје да се све одиграва у оквирима правичности, етике, поштовања, осећаја заједништва са конкурентима. И да сви настоје да тако буде. Постоје инциденти, појавиће се понекад и понегде неки покварењак, преварант, злонамерник али – нећемо због тога да стварамо атмосферу да су сви неморални, лажови, крадљивци.
О фер-плеју више нико не говори. Распевани коментатори, који „знају“ хиљаде бесмислица и ванразумних рекорда, и не помињу да је срамота да будеш саможиви бедник и преварант. Живи се са идејом да је све допуштено и да су онда сви сумњиви. И судија и линијске судије, и делегат и контролор делегата… Тако се уздиже правило да је, у људском свету, једино машина – поштена.
Челинџ у тенису се претвара у недодирљиву истину. Па, чекајте људи, ако линијски судија може да навија за неког и „помери“ лоптицу тамо или овамо, па зар не може то исто да учини неко од кога ви тражите да вам јави шта је компјутер видео? Њему је лакше да лоптицу стави где треба него униформисаном судији који силази са оне скаламерије и иде на крај терена па загледа тачку удара. Чини се, да би сваком ко о томе размисли то би било јасно. Али ствара се атмосфера да је такво мишљење недопустиво.
Поништавање људских способности и морала, а уз помоћ вештачке интелигенције – трансхуманизам је. Имате судију који суди на очиглед јавности, пун стадион, милиони гледалаца, а ви онда чекате шта ће рећи war room. Не верујете онима који све то раде пред вашим очима и не пада вам на ум да је логичније да лажирају, ако се неко тиме бави, они који седе у неком бункеру?
Ово је процес у коме је Светско фудбалско првенство само епизода. Да машина или „машина“ суди Човеку постаје реалност.
Опада моћ надзора?
А изворна западна идеологија се заснива, подсетимо се, на појму – који настаје од лат. liber, дакле, слободан. То је била врхунска вредност те цивилизације. Ово доба лепо описује наслов књиге Доба надзорног капитализма. Приступ Зозане Зубоф није револуционаран. Само сагледавање размера надзора.
Одавно фудбал није игра. Игра дечака на пољанама по Јужној Америци, Африци, Азији и најсиромашнијим предграђима Европе, а која носе „стваралачки импулс, слободу, проналазачки дух, машту и дисциплину у исто време“ (Ј. Хуизинга) потпуно је комерцијализована у западном потрошачком друштву. Сад то више личи на циркус.
Кад једно добро дете уђе у злокобне коридоре моћи оно је у обавези да престане да буде homo ludens и буде, пре свега – дисциплиновано. У дубокој сенци фудбалске вештине Лионела Месија се одиграва сто важнијих ствари: интереси ФИФА, УЕФА у прању новца, ангажовање одушевљења које они производе за „корисне ствари“ – људска права, терор над политичким неистомишљеницима, технолошки прогрес, уређење света из заветрине завере…
Велика бука, која је почела нападима на организатора из Дохе, наставила се идејом да су капитени тимова обавезни да пропагирају ЛГБТ, па избила као корупционашки скандал „Катаргејт“ у парламенту Европске уније; зато свакодневно зачињавана питањима – не откуд у Француској и европским репрезентацијама толико црних играча, него зашто у најистакнутијим Аргентини и Мароку нема „црних“ – показује да се сумња да homo ludens, ипак, измиче надзору… То има да се спречава свим средствима! А оне који то подржавају мрзеће к’о Русе.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 25, 2022
