Прочитај ми чланакГуру успостављеног корпоративног фашизма је Клаус Шваб, оснивач и председник Светског економског форума /WЕF/ у Давосу, који је био идеолог банкротираног неолибералног капитализма све од 1971.године, када је први WЕF основан, па до прошле Ковид -19 године, када је одлучио да промени своју, пола века, промашену догму. Подсећам, да се не заборави, пошто се, готово преко ноћи, медијска прича из темеља променила, да су на WЕF долазили најутицајнији политичари, корпорације, банкари, економисти, публицисти, књижевници и светске медијске фаце да пуних пола столећа подрже глобалистичко нарастање неолибералног капитализма без људског лика. Наравно, корпорације и банке су плаћале своје учешће на самиту годишњом члнарином од 60.000 до 650.000 швајцарских франака, за некакав посебан статус стратешког партнера. Његову књигу Магазин Таблоид ексклузивно фељтонизира у неколико наставака.
Светска криза изазвана пандемијом коронавируса, нема сличну у светској историји. Не могу нас оптужити за преувеличавање када говоримо да они гурају наш свет у целини и сваког од нас индивидуално у најтежа времена са којим смо се суочавали генерацијама. Ово је наш одлучујући моменат – мораћемо да се носимо са његовим последицама дуги низ година, и много тога ће се заувек променити. То ће довести до економских разарања монументалих размера, стварајући опасан и нестабилан период на неколико фронтова – политичком, социјалном, геополитичком – изазивајући дубоку забринутост за животну средину, а такође и ширећи обухват (штетан или други) технологије у нашим животима.
Ни једна грана индустрије или бизниса неће бити заштићена од деловања ових промена. Милиони компанија ризикују да нестану, а будућност многи грана индустрије остаје неизвесна: неке од њих ће просперирати. На индивидуалној основи за многе живот, за који су они одувек знали, уништаваће се застрашујућом брзином. Али дубоке егзистенцијалне кризе такође доприносе самоанализи и могу скривати у себи потенцијал за трансформације.
Линије прелома у свету – у првом реду социјална расподела, непостојање правичности, непостојање сарадње, крах глобалне контроле и лидерства – сада су као никада раније откривени, и људи осећају да је дошло време за преиспитивање. Настаје нови свет чије контуре можемо замислити и нацртати. Крах глобалне контроле и лидераства – сада су као никада раније разобличени, и људи осећају да је дошло време преиспитивања.
У моменту писања (јун 2020.) пандемија наставља да се погоршава у целом свету. Многи од нас размишљају када ће се ствари вратити у нормалу. Кратак одговор: никада. Ништа и никада неће вратити „нарушени“ осећај нормалног живот који је превладавао пре кризе, зато што је пандемија коронавируса означава фундаментални преломни моменат у нашој глобалној трајекторији.
Неки аналитичари то називају озбиљном бифуркацијом, други – дубоком кризом „библијских“ размера, али остаје једна иста суштина: свет какав смо познавали у првим месецима 2020. године, више не постоји, растворен је у контексту пандемије. Предстоје радикалне промене такве последице што неки експерти наводе еру „пре коронавируса“ („бефоре цоронавирус“ (БЦ)) и „после коронавируса“ („афтер цоронавирус“ (АЦ)). Наставићемо да се чудимо како брзином тако и неочекиваној природи ових промена – пошто се оне комбинују једне с другом, оне изазивају последице другог, трећег, четвртог и вишег реда, каскадне ефекте и непредвидиве последице.
Поступајући на тај начин они формирају „нову нормалност“, која се радикално разликује од оне коју постепено остављамо за собом. Многа наша убеђења и претпоставке о томе како може или мора изгледати свет, биће разбијене у процесу.
Међутим, широке и радикалне изјаве (попут „све ће се променити“) и црно-белу анализу на све или ништа треба користити са великом пажњом. Наравно, реалност ће бити много нијансиранија. Сама по себи, пандемија можда неће у потпуности трансформисати свет, али ће вероватно убрзати многе од промена које су се већ дешавале пре него што је избила ће заузврат покренути друге промене. Једино је сигурно: да промене неће бити линеарне и превладаваће оштри дисконтинуитети. ЦОВИД-19: Велики ресет је покушај да се одреди и баци светло на предстојеће промене, а такође и да скроман допринос одређивању онога на шта може подсећати њихова пожељна и одржива форма.
Хајде да почнемо разматрање ствари у перспективи: људи постоје око 200.000 година, најстарије бактерије – милијарде година, а вируси – у најмању руку, 300 милиона година. То значи да су пре свега, пандемије постојале одувек и биле неотуђиви део историје човечанства од кад су људи почели путовати; за последњих 2000 година оне су биле правило а не изузетак. Због своје инхерентно разорне природе епидемије су се током целе историје показале као снага за дуготрајне а често и радикалне промене: изазивајући нереде, изазивајући сукобе становништва и војне поразе, али такође и изазивајући иновације, мењајући националне границе и често утирући пут револуцијама.
Епидемије су принудиле империје да промене курс – на пример, Византијску империју, када ју је погодила Јустинијанова куга 541-542. године – а неке су чак и сасвим нестале – када су императори Ацтека и Инка умрли заједно са вечином својих поданика од европских микроба. Осим тога, ауторитетне мере на њиховом обуздавању увек си биле део политичког арсенала. Према томе, нема ништа ново у ограничењима и затварању, наметнутим великом делу света за борбу са ЦОВИД-19. То је била уобичајена пракса током векова.
Најраније форме затварања дошле су са карантинима, успостављеним у покушају да задрже Црну смрт, која је између 1347 и 1351. године убила око трећине свих Европљана. Полазећи од речи qуаранта (што на италијанском знали „четрдесет“), идеја затварања људи на 40 дана настала је без да власти стварно разумеју шта желе зауставити, али ове мере су биле једна од првих форми „институционалне јавне здравствене заштите“. Оне су помогле да се озакони „јачање власти“ од стране савремених држава.
Период од 40 дана нема у себи медицинског основа; он је изабран из симболичних и религијских разлога: у Старом и Новом Завету често се позивају на број 40 у контексту очишћења – између осталог, 40 дана Великог поста и 40 дана потопа у Првој књизи Мојсијевој – књизи Постанка.
Ширење инфективних обољења има јединствену способност да потхрањује страх, узнемиреност и масовну хистерију. При том, као што смо видели, упућује изазова нашој социјалној повезаности и колективној способности са изађу на крај са кризом. Епидемија по својој природи изазива неслагања и трауме. Оно против чега си ми боримо је невидљиво; наша породица, пријатељи и суседи могу постати извор инфекције, они свакодневни ритуали које поштујемо, на пример састанак са пријатељем на јавном месту, могу постати средство за пренос; и власти које нас покушавају заштитити, примењујући мере лишавања слободе, често се доживљавају као агенти угњетавања. Током целе историје важан и понављајући образац било је тражење жртвеног јарца и пребацивање кривице на странца.
У средњевековној Европи Јевреји су скоро увек били међу жртвама најозлоглашенијих погрома, изазваних кугом. Као један трагичан пример илуструје ово: 1349. године, два века након што је Црна смрт почела походити континент, у Стразбургу на дан светог Валентина, су Јевреје које су оптужили да шире кугу загађујући градске бунареве, и од њих је тражено да се преобрате.
Око 1000 људи је то одбило и били су живи спаљени. Те исте године јеврејске општине у другим европским градовима биле су уништене, што их је принудило на масовне миграције у источни део Европе (у Пољску и Русију), стално мењајући демографију континента. Оно што је тачно за европски антисемитизам, такође је примењиво на успон апсолутистичке државе, постепеним повлачењем цркве и многим другим историјским догађајима, које у не малом степену можемо сврстати у пандемије.
Промене су биле толико разнообразне и распрострањене да су довеле до „краја епохе потчињавања“ учинивши крај феудализму и кметству и отпочевши са епохом Просветитељства. Једноставније речено: „Црна смрт је могла бити непризнати почетак савременог човек“. Ако такве дубоке социјалне, политичке и економске промене могу бити изазване кугом у средњевековном свету, може ли пандемија KОВИД-19 означити почетак сличне прекретнице са дугорочним и драматичним последицама за савремени свет? За разлику од неких прошлих пандемија, KОВИД-19 не представља нову егзистенцијалну претњу. Не доводи до непредвидиве масовне глади, великих војних пораза и смене режима.
Целе групе становништва неће бити ни истребљене, ни премештене услед пандемија. Ипак то не значи охрабрујући анализу. Запаро пандемија нагло заоштрава већ постојеће опасности којима се нисмо могли адекватно супротставити сувише дуго. То такође убрзава забрињавајуће тенденције, које су се накупиле током дугог периода времена.
Да би отпочели да развијамо смислено одговор, потребан нам је концептуални оквир (или просто мисаона карта), која нам помаже да се замислимо о томе шта се дешава, и усмерити нас у осмишљавање тога. Идеје које нуди прича могу бити посебно корисне. Због тога толико често тражимо охрабрујуће „мисаоно сидро“ које може послужити као оријентир, када смо принуђени да себи постављамо сложена питања о томе шта ће се променити и у којој мери.
При том тражимо преседане у таквим питањима, као: Је ли пандемија слична шпанској грипи 1918. године (које, по оценама, однела животе више од 50 милиона људи у целом свету у три послератна таласа)? Може ли то бити слично Великој депресији, која је отпочела 1929. године? Постоји ли нека сличност са психолошким шоком, нанесеним 11. септембра? Постоји ли сличност са оним што се десило са САРС-ом 2003. године и Х1Н1 2009. године (мада у другим размерама)?
Може ли то бити слично великој финансијској кризи 2008. године, али далеко већих размера? Тачног, макар и непожељног одговора на сва ова питања: нема! Ни једно од њих не одговара размерама и карактеру људских патњи и економских разарања, изазваних данашњом пандемијом. Између осталог, економске последице нису сличне ни једној кризи у савременој историји. Као што су истакли много шефови држава и влада у јеку пандемије, ми се налазимо и стању рата, али са непријатељем који је невидљив, и, наравно, метафорички: „Ако оно што преживљавамо заиста можемо назвати ратом, онда је то наравно нетипични. На крају крајева, данашњег непријатеља дели цело човечанство“.
Без обзира на све, Други светски рат може чак постати један од најважнијих менталних сидара и покушаја да се процени шта ће бити даље. Други светски рат била је типична трансформација рата који је изазвао не само фундаменталне промене у светском поретку и светској економији, него и повукао за собом радикалне промене у социјалним ставовима и убеђењима, који су на крају крајева утрли пут за радикално нову политику и одредбе социјалног договора (на пример, придруживање жена радничкој снази дотле док не постану бирачи). Очигледно да између пандемије и рата постоје фундаменталне разлике (које ћемо детаљније размотрити на следећим страницама), али величина њихове преображајне снаге је упоредива. Обе могу постати трансформишућа криза раније невиђених размера. Међутим, треба се чувати површни аналогија. Чак и при најгорем и наужаснијем сценарију KОВИД-19 ће убити далеко мање људи него Велика куга, укључујући и црну смрт, или
Други светски рат. Штавише, данашња економија није слична економији прошлих векова, заснованој на мануелном раду, пољопривредном земљишту или тешкој индустрији. Међутим, данашњем у највећој мери узајамно повезаном свету утицај пандемије далеко излази из оквира (већ запањујуће) статистике, која се односи „просто“ према смрти, незапослености и банкротствима.
KОВИД-19: Велики ресет написана је и објављена и јеку кризе, чија ће последице одвијати у догледним годинама. Не чуди што се сви ми осећамо донекле збуњено – осећај толико јасан када се деси снажан шок, који са собом доноси забрињавајућу увереност да ће његови резултати истовремено бити и неочекивани и необични. Ова чудноватост се добро наслућује.
Албер Ками је у његовом роману „Куга“: „Ипак, све ове промене су биле, у одређеном смислу толико фантастичне и дешавале су се толико убрзано, да није било једноставно посматрати их као трајне“. Сада, када се над нама дешава нешто незамисливо, шта ће бити даље, одмах после пандемије, а затим у догледној будућности?
Наравно, још је сувише рано говорити с било каквом разумном прецизношћу шта ће за собом повући KОВИД-19 са тачке гледишта „важних“ промена, али циљ ове књиге је да понуди неке доследне и концептуалне аргументоване препоруке о томе шта ће бити у будућности, и учинићемо то што потпуније. Наш циљ је да помогнемо читаоцима да увиде свестраност надолазећих промена.
У најмању руку, као што ћемо утврдити, пандемија ће убрзати систем промена које су већ биле очигледне и пре кризе: делимично одступање од глобализације, растућа разједињеност између САД и Кине, убрзање аутоматизације, бојазан због све јачег надзора, растућа привлачност политике осигурања благостања, раст национализма и каснији страх пред миграцијама, растућа моћ технологије, неопходност да фирме имају још јаче присуство на Интернету, поред много тога другог. Ипак он се могао наћи ван оквира простог убрзања, променивши ствари које су се раније чиниле непроменљивим. Према томе, то може изазвати промене које су се пре пандемије чиниле незамисливим, такве као нове форме новчано-кредитне политике, такве као новац из хеликоптера (већ се само по себи разуме), ревизија/кориговање неких од наших социјалних приоритета и проширена потрага за општим добром као политички циљ, појам правде, који добија политичку снагу, радикалне мере социјалног осигурања и опорезивања, а такође и радикалне геополитичке преображаје.
Шира идеја се састоји у следећем: могућности за промене и нови поредак који из тога резултира сада су неограничене и ограничене су само нашом уобразиљом на боље или на горе. Друштва могу постати или егалитарнија, или ауторитарнија, или оријентисана на већу солидарност или већи индивидуализам, идући на руку интересима малобројних или многих; економије када оне оздрављују могу стати на пут веће инклузивности и бити прилагођене потребама наше глобалне својине, или би се оне могле вратити на нормалан рад, као раније. Схватили сте суштину: морамо се користити том могућности без преседана да би поново осмислили наш свет, да би га учинили бољим и стабилнијим, када се она јави на другој страни ове кризе.
Свесни смо да је покушај да захватимо обим и ширину свих питања, разматраних у овој књизи – огроман задатак, који може бити чак и немогућ. Тема и све с њим везане неодређености су колосалне и испунити странице публикације пет пута веће од ове.
Макро-ресет
Макро-ресет се одвија у контексту три превладавајуће светске силе који формирају наш свет данас: узајамна зависност, брзина и сложеност. Овај трио показује своју моћ у већој или мањој мери на свима нама, ма ко и где да смо.
Узајамна зависност
Ако би само једна реч могла открити суштину 21 века, онда би то била „узајамна зависност“. Споредни продукт глобализације и техничког прогреса, њега у суштини можемо одредити као динамику узајамне зависности међу елементима, који чине систем. Чињеница да су глобализација и технички прогрес тако снажно напредовали за последњих неколико деценија, побудила је неке стручњаке да изјаве да је свет данас „хиперповезан“ – варијанта узајамне зависности од стероида! Шта значи ова узајамна зависност у пракси? Просто свет „окован ланцима“: повезан заједно. Почетком 2010-их Кишор Махбубани, академик и бивши дипломата и Сингапура приказао је ову стварност помоћу метафоре брода: „7 милијарди људи, који насељавају планету Земљу не живе у више од стотину посебних бродова ШземаљаЋ.
Економски ресет
Економија KОВИД-19
Наша савремена економија радикално се разликује од економије претходних векова. У поређењу са прошлим она је бесконачно узајамно повезанија, замршенија и сложенија. Она се карактерише експоненцијалним растом становништва света, авионима који повезују сваку тачку у сваком месту са другим местом за свега неколико часова, услед чега више милијарду нас прелази границу сваке године због човековог задирања у природу и животну средину дивљих животиња – свеприсутних, пространих мегалополиса, у којима живе милиони људи, живећи раме уз раме (често без одговарајућих санитарних услова и медицинске помоћи).
У поређењу са ситуацијом која је постојала пре свега неколико деценија, а да не говоримо о стотинама година данашња економија е просто тешко препознатљива. Без обзира на то неке од економских поука које треба извући из историјских пандемија актуелне и данас, да би помогли да се схвати шта их чека у будућности. Глобална економска катастрофа, са којом се сада суочавамо је најозбиљнија од свих регистрованих од 1945. године; с тачке гледишта своје брзине она нема аналогне у историји. Иако се не може поредити са недаћама и апсолутним економским очајањем, која су друштва у преживела у прошлости постоје неке карактеристичне црте које су наметљиво слични.
Када је 1665. године, за 18 месеци, последња бубонска куга уништила четвртину становништва Лондона, писао је Данијел Дефо у „Журналу године куге“ (објављеном 1722. г.): „Заустављају се сви занати, зауставља се запошљавање, обуставља се рад, а самим тим и хлеб сиромашнима; и у почетку је било веома жалосно слушати крике сиромашних… хиљаде њих су остали у Лондону, док ништа, осим очајања није их отерало, смрт их је сустигла на путу, и нису служили ништа боље од гласника смрти.“ Књига Дефоа је пуна анегдота, које одражавају данашњу ситуацију, причајући нам како су богати победили у земљу „носећи смрт са собом“ и посматрајући како су сиромашни много подложнији епидемији, или описују како су „надрилекари и шарлатани“.
Историја претходних пандемија опет поново показују како пандемије користе трговачке путеве и противречности које постоје међу интересима јавног здравства и интересима економије (што представља економску „аберацију“ као што ћемо видети за свега неколико страница). Као што описује историчар Сајмон Шама:
„У јеку недаћа економија је увек противречила интересима јавног здравства. Упркос томе, што све дотле док није било појма болести које се преносе микробним бактеријама, куга се углавном приписивала „загађеном ваздуху“ и отровној пари, који су, као што се тврди настали из стајаћих ли загађених мочвара, ипак је постојао осећај да су се те исте комерцијалне артерије које су довеле до просперитета сада претвориле у носиоце отрова. Али када су предложени или уведени карантини (…), они који су највише ризиковали да изгубе, трговци, а у неким местима занатлије и радници, од заустављања тржишта, сајмова и трговине, пружили су чврст отпор. Мора ли економија умрети да би се могла васкрснути са добрим здрављем? Да, рекли су чувари јавног здравља, који су постали део градског живота у Европи од 15 века.“
Историја показује да су епидемије јако промениле економију и социјално ткиво земље. Зашто би са KОВИД-19 морало бити другачије? Оснивачки документ о дугорочним економским последицама великих пандемија током целе историје показује да се значајне макроекономске последице могу трајати и до 40 година, значајно снижавајући реалне приходе. То је у супротности са ратовима који имају супротан ефекат: они уништавају капитал, а пандемије – не – ратови изазивају више реалне каматне стопе, што значи већу економску активност, док пандемије изазивају ниже реалне стопе, што значи успорену економску активност. Осим тога, потрошачи, по правилу, реагују на шок повећањем својих уштеђевина било због нових мера предострожности, било просто због надокнаде богатства изгубљеног за време пандемија.
Што се тиче радне снаге, профит ће бити достигнут на рачун капитала пошто ће посла пандемије реална плата имати тенденцију раста. Још за време Црне смрти, која је опустишлила Европу од 1347. до 1351. године (и која је уништила 40% становништва Европе за само неколико година) радници су први пут открили да је моћ да промене ситуацију у њиховим рукама. Мање од четири године након што је пандемија утихнула текстилци из Сен-Омера (највећег града на северу Француске) захтевали су и добили постепено повећање плате.
Две године касније многи раднички еснафи су се договорили о смањењу радног времена и већим платама, понекад и за трећину више од нивоа пре куге. Слични, али мање екстремни примери других пандемија указују на тај исти закључак: радна снага јача на уштрб капитала. У данашње време овај феномен може се погоршати старењем већег дела становништва широм света (Африка и Индија су значајни изузеци), али такав сценарио данас ризикује да буде радикално измењен успоном аутоматизације, што је питање на које ћемо се вратити у одељку 1.6. За разлику од претходних пандемија, далеко је од извесног да ће криза KОВИД-19 преокренути равнотежу у корист радне снаге и против капитала. Из политичких и социјалних разлога то би био могуће, али технологије мењају ту комбинацију.
1.2.1.2 Неодређеност
Висок степен сталне неодређености у погледу KОВИД-19 чине невероватно тешким да се прецизно оцени ризик који он представља. Као и у случају са свим новим ризицима, који су агенти страха ово ствара снажну друштвену анксиозност која утиче на економско понашање. У светској научној заједници створен је општи консензус у погледу тога да је Czin Ci (један од водећих научника Кине) био у праву, кад је у априлу 2020. године рекао: „Вероватно ће то бити епидемија која дуго постојати заједно са људима током дугог периода, постати сезонска и одржавати се у људским телима.“
Од момента почетка пандемија свакодневно су нас засипали непрекидним бујицама података, али у јуну 2020. године, отприлике након пола године од почетка епидемије, наша знања су још веома хетерогена, и услед тога ми још увек сасвим не знамо, колико је опасан ЦОВИД-19. Без обзира на бујицу научних чланака, објављених о коронавирусу, ниво смртности од инфекције (то јест броја случајева ЦОВИД-19, измерених или не, који су довели до смрти) остаје предмет спорова (око 0,4% – 0,5% и, можда, до 1%).
Однос неоткривених и потврђених случајева, учесталост преноса од асимптоматских особа, сезоналност, утицај, трајање период инкубације, националне стопе инфекције – већ постоји напредак у разумевању сваког од њих, али они многи други елементи остају углавном „познате непознанице“. За политичаре и државне чиновнике такве такав преовлађујући ниво неизвесности веома отежава развој праве стратегије јавног здравља и сродних економска стратегија.
То не треба да изазове чуђење. Ен Римоан, професор епидемиологије са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу, признаје: „То је нови вирус, нови за човечанство, и нико не зна шта ће се десити“. Оваква ситуација захтева велику дозу смирености, зато што, по речима Питера Пиота (једног од водећих вирусолога у свету): „Што више знамо о коронавирусу, тим се јавља више питања“. KОВИД-19 је мајстор да се маскира, испољавајући се у различитим симптомима, који заводе на криви пут медицинску заједницу. То је у првом реду респираторно обољење, али код мањег, али значајног дела пацијената симптоми варирају од упале срца и проблема са варењем до инфекције бубрега, крвних угрушака и менингитиса. Осим тога, код многих људи који се опорављају остају хронични проблеми са бубрезима и срцем, а такође и стални неуролошки проблеми.
Суочени са неодређеношћу има смисла прибећи сценаријима да бу сте боље схватили шта вас чека у будућности. У вези с пандемијом добро је познато да је могући широк спектар потенцијалних резултата у зависности од непредвидивих догађаја и случајних догађаја, али издвајају се три вероватна сценарија. Сваки од њих може помоћи да се оцртавају контуре какве могу бити следеће две године.
Ова три вероватна сценарија су заснована на језгру претпоставки да би пандемија могла да потраје до 2022. године; тако нам оне могу помоћи да се замислимо о ономе што је пред нама. У првом сценарију првобитни талас који је почео у марту 2020. године, праћен је серијом ситнијих таласа, који се дешавају до 2020. године, а затим и током периода од једне до две године, постепено смањујући до 2021. године, као „врхови и долине“.
Настанак амплитуда на тим врховима и долинама варира географски и зависи од конкретних мера ублажавања, које се примењују. У секунди, према сценарију, иза првог таласа следи велики талас који ће се десити у трећем или четвртом кварталу 2020. године, и један или неколико ситнијих таласа који ће уследити 2021. године (на пример, за време пандемије шпанске грипе 1918-1919. година).
Овај сценарио захтева понављање реализације мера ублажавања последица отприлике у четвртом кварталу 2020. године за задржавање респираторних инфекција и спречавање рестарта система здравствене заштите. У трећем сценарију, који није у запажен у случају прошлих пандемија грипа, али могућ је за KОВИД-19, иза првог таласа 2020. године уследиће „споро сагоревање“ текућег преноса и појављивање случајева обољења али без јасног таласаног обрасца, само са мањим успонима и падовима. Као и у случају других сценарија, овај модел варира географски у одређеној мери се одређује карактером раније донетих мера ублажавања последица у свакој конкретној земљи или региону.
Чини се да се велики број научника слаже са оквиром које нуде ова три сценарија. Који год од три пандемије да уследи, све оне значе, како аутори експлицитно наводе, да креатори политике морају бити спремни да се баве „барем још 18-24 месеца значајном активношћу ЦОВИД-19, при том са жариштима која се периодично појављују у различитим географским областима“. Као што ћемо даље говорити, до пуног економског опоравка не може доћи док вирус не буде поражен и остане иза нас.
1.2.1.2. Економска грешка је жртвовати неколико живота ради очувања раста
Током целе пандемија вођене су сталне дебате о „спасавању живота против спасавања економије“ – живот против средстава за егзистенцију. То је лажни компромис. Са економске тачке гледишта мит о неопходности избора између јавног здравства и удара на раст БДП-а може бити лако разоткривен. Ако оставимо по страни (немало важно) етичко питање о томе је ли приношење неких народа на жртву ради спасења економије социјални дарвинистички предлог (или не), решење није да се и спаси живот не побољша економско благостање.
Разлози су двојаки: што се тиче предлога, ако превремено слабљење различитих ограничења и правила социјалног дистанцирања доводи до убрзања заразе (што ће по мишљењу скоро свих научника, тако и бити), више сарадника и радника ће бити инфицирани, и више предузећа ће престати да функционише. После почетка пандемије 2020. године оправданост овог аргумента била је доказана неколико пута. Они су варирали од фабрика које су биле принуђене да прекину рад због тога што је сувише радника оболело. (у првом реду, то се тиче радне средине, која је принуђена да се физички зближи са радницима, на пример, у предузећима за прераду меса), до војно-морских бродова заглављених због инфекције превеликог броја чланова посаде, чиме се спречава нормалан рад брода.
Додатни фактор, који негативно утиче на понуди радне снаге је то што су у целом свету били поновљени случајеви када су радници одбили да се врате на посао због страха да се не заразе. У многим великим компанијама службеници који су се осећали незаштићено пред болешћу, покренули талас активности, укључујући и обуставу рада.
Што се тиче потражње, аргумент се своди на најосновније, али ипак фундаменталну одредницу економске активности: расположења. Пошто су расположења потрошача оно што заиста покреће економију, до повратка на сваку врсту „нормалности“ долази тек онда, а не пре тога, када се врати поверење. Представе људи о безбедности одређују одлуке потрошача и бизниса, а то значи да одрживо економско побољшање зависи од две ствари: поверење у то да је пандемија већ прошла, без које људи неће трошити и инвестирати, доказе за то да је вирус побеђен у целом свету, без којих се људи не могу осећати безбедно, најпре у својој земљи, а онда и ван граница земље.
Логички закључак из ове две тачке састоји се у следећем: владе морају чинити све што је потребно, и трошити све што то кошта, у интересу нашег здравља и нашег колективног богатства за одржив економски опоравак. Као што је рекао економиста и стручњак у области јавног здравства: „Само спашавање живота ће спасити средства за егзистенцију“, објашњавајући да ће само мере политике које стављају здравље људи у први план допринети опоравку економије, додавши: „Ако владама не успе да спасу животе, људе, због бојазни од вируса не буду обнављали куповну моћ, путовали или јели ван куће, то ће спречити економски опоравак, изолацију или одсуство изолације“.
Само будући подаци и накнадне анализе ће дати непобитне доказе да компромис између здравља и економије не постоји. И поред тога, неки подаци из САД, прикупљени на ранијим етапама поновног отварања показали су пад потрошње и рада чак и пре затварања. Чим су људи почели бити узнемирени због пандемије они су фактички ефикасно почели „гасити“ економију, чак и пре него што је то влада учинила званично замоливши их да то учине.
Аналогна појава се десила након што су неке америчке државе одлучиле (делимично) да обнове своју делатност: потрошња је остала на најнижем нивоу. То доказује да економски живот не може бити активиран указом, али такође илуструје отежану ситуацију и невољу коју је већина доносилаца одлука искусила када су морали да одлуче да ли да се поново отворе или не. Економска друштвена штета затварања свима је очигледна, док је успех у погледу обуздавања епидемије и спречавања смрти – предуслов за успешно отварање – мање више невидљив.
Када се не дешавају случајеви коронавируса или смрти, не одржавају се јавне свечаности, што доводи до парадокса политике јавне здравствене заштите: „Када би сви радили све исправно, ништа се не би десило“. Ето зашто је одгађање затварања или сувише раног отварања увек била јака саблазан. Међутим, од тада је неколико истраживача показало да такво искушење носи у себи значајан ризик.
Двојица истраживача су дошла до сличних закључака са различитим методологијама, моделирајући шта би се могло догодити без закључивања. Према једном истраживању које је спровео Империјал колеџ у Лондону, широко ригорозно затварање уведено у марту 2020. године спречило је да 3,2 милион смртних случајева у 11 европских земаља (укључујући и Велики Британију, Шпанију, Италију, Француску и Немачку). Друга студија истраживача коју је спровео Калифорнијски универзитет у Берклију дошла је до закључка да је 530 милиона инфекција, што одговара 62 милиона потврђених случајева, било спречено у шест земаља, захваљујући локалним мерама изолације које су предузете у свакој од њих.
Закључак је једноставан: у земљама, где су регистровани случајеви ЦОВИД-19, који се на пику приближно удвостручавао сваких два дана, владе нису имале разумних алтернатива, осим како да уводе строга затварања. Претварати се да је другачије значи игнорисати моћ експоненцијалног раста и значајну штету коју може проузроковати. Због екстремне брзине прогресије ЦОВИД-19, време и снага интервенције су од суштинске важности.
Раст и запошљавање
Пре марта 2020. године светска економија никада није дошла у стање тако наглог и бруталног заустављања; никада раније нико жив није доживео економски колапс тако драматичан и драстичан како по његовој природи и карактеру, тако и по темпу.
Шок који је пандемија нанела светској економији, био је озбиљнији и одвијао се далеко брже него било шта друго регистровано у светској историји. Чак и за време Велике депресије почетком 1930-их година и светске финансијске кризе 2008. године било је потребно неколико година да се БДП смањи за 10% и више, а незапосленост се повећала за више од 10%. У условима пандемије и макроекономских последица, сличних катастрофи, посебно нагли раст незапослености и нагли пад раста БДП-а, десио се у марту 2020. године, свега за три недеље. KОВИД-19 је изазвао кризу како потражње, тако и понуде, која је довела и до најдубље рецесије у целој историји светске економије за више од 100 година. Као што је упозоравао економиста Кенет Рогоф: „Све зависи од тога колико дуго ће то трајати, али ако ово дуго потраје сигурно ће бити мајка свих финансијских криза.“
Трајање и оштрина рецесије и њен каснији утицај на раст и запосленост зависи од три фактора: 1) трајања и озбиљности епидемије; 2) успеха сваке земље у сузбијању и ублажавању пандемије; и 3) кохезије сваког друштва у превазилажењу последица после мера изолације и различите стратегије отварања. У моменту писања (крајем јуна 2020. године) сва три аспекта остају непозната. Јављају се поновни таласи епидемија (великих и малих), успеси земаља у сузбијању епидемије могу потрајати или ће изненада бити поништени новим таласима, а кохезија јавности може бити доведена у питање економским обнављањем и социјалним болом.
1.2.2.1 Економски раст
У различитим моментима између фебруара и маја 2020. године, у тежњи да сузбије пандемију, владе целог света донеле су свесну одлуку о затварању великог дела своје економије. Овај потез без преседана је са собом донео и фундаментални преокрет у начинима функционисања светске економије, обележен наглим и нежељеним враћањем у форму релативне аутаркије, при чему свака нација покушава да се креће у одређеним формама самодовољности, и смањења националне и светске производње.
Последице ових одлика показале у се тим пре драматичније, зато што су се пре свега тицале сфере услуга, сектора који је традиционално био заштићенији од других грана индустрије (на пример, грађевинарства или производње), од цикличких осцилација економског раста. Сходно томе, сектор услуга који представља најкрупнију компоненту економске делатности у свакој развијеној економији (око 70% БДП и више од 80% запослених у САД), више од свега је пострадао од пандемије. Он је такође пострадао од других дистинктивних карактеристика: за разлику од прерађивачке индустрије или пољопривреде, изгубљени приходи од услуга су нестали заувек. Не могу се одложити будући да услужне компаније не чувају робно-материјалне резерве или сировине.
Неколико месеци након почетка пандемије, чини се да чак и привид повратка „нормалном раду“ за већину услужних компанија је незамислив, док KОВИД-19 остаје претња нашем здрављу. То са своје стране говори да се не може очекивати потпуни повратак на „нормално“ стање пре појаве вакцине. Када то може бити? По мишљењу већине експерата, то тешко да ће се десити пре првог квартала 2021. године. Средином јуна 2020. године је већ проведено више од 135 испитивања, која су се одвијала изузетним темпом с обзиром да је у прошлости за развој вакцине могло бити потребно и до 10 година (пет у случају еболе), тако да разлог није наука, већ производња.
Производња милијарди доза представља прави проблем, који ће захтевати огромно проширење и преусмеравање постојећих капацитета. Следећа препрека политички проблем вакцинације довољног броја људи у целом свету (ми заједно смо јака, као најслабија карика) са довољно високим нивоом усаглашености упркос порасту броја антиваксера. У наредним месецима економија неће радити пуним капацитетом: то су појаве које зависе од земље, и назване су „80-постотна економија“. Компаније у толико различитим секторима, као туризам, хотелијерски бизнис, малопродајна трговина, спорт и догађају суочиће се са следећим троструким ударом: 1) мањи број клијената (који ће одреаговати на неизвесност тиме што ће постати склонији ризику); 2) они који троше у просеку ће трошити мање (због штедње из предострожности); и 3) трансакциони трошкови ће бити већи (опслуживање једно клијента ће више коштати због физичко дистанцирања и санитарних мера).
Узимајући у обзир важност услуга за раст БДП-а (што је земља богатија, тим је већи значај услуга раста), ова нова реалност 80-процентне економије поставиће питање да ли ће доћи до узастопних могућих обустава пословне активности у сектору услуга, имају ли дугорочне последице по привреду у целини и виду банкротства и губитке радних места, што заузврат поставља питање да ли ове могуће дугорочне последице могу бити праћене колапсом потражње будући да људи губе свој приход и њиховог поверења у будућност. Такав сценарио ће скоро неизбежно довести до колапса инвестиција међу предузећима и пораста штедње из предострожности међу потрошачима, са негативним последицама у целокупној глобалној економији кроз бекство капитала, брзо и неизвесно кретање великих количина новца из земље, што има тенденцију да се криза погорша.
Према подацима ОЕЦД (Организација за економску сарадњу и развој) непосредни годишњи утицај искључења привреде могло би да буде „искључења“ привреде могло би да буде смањење БДП-а у земљама Г7 између 20% и 30%. Али опет, ова процена зависи од трајања и озбиљности епидемије у свакој земљи: што дуже трају карантини, то је већа структурна штета коју наносе остављајући трајне ожиљке у привреди кроз губитак радних места, банкрота и капиталну потрошњу.
Као што пракса показује сваки месец, када крупни делови привреде остају затворени, годишњи раст може се снизити за још 2 процентна поена. Али као што треба очекивати, веза између трајања ограничених мера и времена деловања одговарајућих утицаја на БДП није линеарна. Централни биро за планирање Холандије открио је да сваки додатни месец затварања доводи до још већег, непропорционалног погоршања економске активности. Сходно моделу, пун месец економске „хибернације“ доводи до губитка 1,2% раста у Холандији 2020. године, а три месеца – 5%.
За регион и земље које су већ ушле у режим карантина, још је сувише рано говорити о томе како ће се развијати раст БДП-а. Крајем јуна 2020. године неки подаци у форми слова В (на пример, набавни производни индекси ПМИ (Пурцхасинг Мануфацтуринг Индицес)) и мало анегдотских сведочанстава изазвало је јачу причу о реституцији него што се очекивало, али не треба да се заносимо из два разлога:
Значајно побољшање ПМИ у евро зони у САД не значи да ове земље кренуле из угла. То просто указује да се пословна активност побољшала у поређењу са претходним месецима, што је природно, пошто значајан успон активности мора уследити после периода неактивности, изазваног строгим затварањем.
С тачке гледишта будуће раста један од најважнијих индикатора, после који треба пратити је ниво штедње. У априлу (истина, за време затварања) стопа личне штедње у САД порасла је 33%, док је у евро зони норма штедње домаћинстава (рачунајући другачије него стопа личне штедње у САД) порасла за19%. Оне обе значајно опадају сразмерно отварању економије, али, вероватно, то ће бити недовољно да би се спречило одржање тих стопа на историјски високом нивоу.
У свом „Обнављању перспектива развоја светске економије“, који је у јуну 2020. године објавио Међународни монетарни фонд (ММФ) упозорено је на „кризу, као нико други“. У поређењу са априлом он је ревидирао своје прогнозе глобалног раста у страну снижења, очекујући да ће светски БДП износити -4,9% у 2020. години, што је скоро два процентна бода ниже од претходне процене.
1.2.2.2. Запосленост
Пандемија суочава економију са кризом тржишта рада гигантских размера. Пустошење је толико неочекивано да су чак и најискуснији политичари скоро остали без дара говора (и, што је још горе, скоро „остали без политике“). Говорећи пред комитетом америчког Сената о банкарству 19 маја, председник Система федералних резерви – Џери „Џеј“ Пауел – признаје: „Овај нагли пад економске активности изазвао ниво бола, коју је тешко речима описати, као што су животи преокренути усред велике неизвесности у погледу будућности.
За свега два месеца, март и април 2020. године, више од 36 милиона Американаца изгубило је посао, што је прецртало десетогодишњи пораст броја радних места. У САД, као и свуда, привремена отпуштања, изазвана првобитним затварањима, могу постати стални узрок снажног социјалног бола (који могу олакшати само сигурни системи социјалне заштите) и озбиљна структурна штета привреди земаља.
Ниво глобалне незапослености на крају крајева ће зависити од дубине пада економске активности, али осцилације или премашивање двоцифреног нивоа у целом свету само по себи је разумљиво. У САД, које су весник тешкоћа, које ће доћи у друге земље, према проценама, званични ниво незапослености може достићи пик од 25% 2020. године – ниво, еквивалентан нивоу Велике депресије – који је био чак и виши, када би скривену незапосленост почели узимати у обзир (на пример, радници који се немају у виду у званичној статистици, зато што они толико обесхрабрени да су напустили радну снагу у престали тражити посао, или радници запослени непун радни дан, који траже посао у пуној стопи). Положај службеника у сфери услуга биће посебно тежак. Још гори ће бити положај радника, званично незапослених.
Што се тиче раста БДП-а, размере и озбиљност ситуације са незапосленошћу зависе од земаља. Свака земља ће бити на различит начин захваћена, у зависности од њене економске структуре и карактера њеног социјалног уговора, али САД и Европа предлажу два радикално различита модела како овај проблем решавају политичари и шта је још пред нама.
Према стању за јун 2020. године раст нивоа незапослености у САД (пре пандемије износио је свега 3,5%) био је далеко мањи него било где још. У априлу 2020. године ниво незапослености у САД порастао ја за 11,2 процентна бода у поређењу са фебруаром, док се за тај исти период у Немачкој он повећао мање од један процентни бод. Ова упадљива разлика је због два разлога: 1) на тржишту рада САД постоји култура „запошљавања и отпуштања“, која не постоји и која је често забрањена законима у Европи; и 2) од самог почетка кризе Европа је донела фискалне мере, усмерене на подршку запошљавању.
У САД државна подршка засада (јун 2020. г.) била је већа него у Европи, али принципијелно другачијег карактера. Она обезбеђује подршку дохотку за оне који су изгубили посао, и у неким случајевима интерно расељена лица боље живе него они који су радили пун радни дан пре кризе. У Европи, напротив, владе су одлучиле да директно подрже она предузећа која су остављала раднике формално „запослене“ на њиховом првобитном послу, чак и када више нису радили пун радни дан или нису уопште радили.
У Немачкој схема краткорочног посла (такозвани Курзарбеит је модел, имитиран у другом месту) заменила је до 60% зараде за 10 милиона радника, који би у противном случају изгубили посао, док је у Француској аналогна схема такође компензовала исти тај број радника, дајући им до 80% од претходне плате. Многе друге европске земље предложиле су слична решења без којих би отпуштања и смањења броја радника била далеко значајнија.
Ове мере подршке тржишту рада праћене су другим ванредним државним мерама, таквим као што су оне које дају платежно неспособним компанијама да могућност да добију на времену. У многим европским земљама, ако фирме могу доказати, да је њихов проблем са ликвидношћу изазван пандемијом, неће морати касније придавати изјави о банкротству (можда не касније од марта 2021. године у неким земљама). Ово има много смисла ако се опоравак настави, али може бити да ова политика само одлаже проблем. У глобалним размерама, мода ће бити потребне деценије да се тржиште рада у потпуности опорави, а у Европи, као и другде, постоји страх од масовних стечајева праћених незапосленошћу.
У наредним месецима ситуација са незапосленошћу ће се још више погоршати из тог простог разлога што се на не може суштински побољшати, док не почне одржив економски опоравак. То се неће десити док не буде пронађена вакцина или лек, а то значи, да ће многи људи бити двоструко забринути – због губитка посла и тиме што неће наћи други, ако га изгубе (што ће довести до наглог повећања норме штедње). У нешто давније време (од неколико месеци до неколико година) две категорије људи су се суочили са посебно мрачном ситуацијом са запосленошћу: млади људи који први пут излазе на тржиште рада, погођени пандемијом, и радници који могу бити замењени роботима.
Ови фундаментални проблеми на пресеку економије, друштва и технологије са дефинисаним импликацијама за будућност рада. Аутоматизација, између осталог, биће извор акутне забринутости. Економско оправдање што технологија увек врши позитиван економски ефекат у дугорочној перспективи, добро је познато. Суштина аргумента састоје су у следећем: аутоматизација је разорна, али она повећава продуктивност и повећава благостање, што са своје стране води повећању потраже за робама и услугама и, сходно томе, новим типовима радних места за задовољавање тих захтева. То је тачно, али шта ће се десити између садашњег момента и дугорочне перспективе?
По свој вероватноћи, рецесија, изазвана пандемијом, изазваће навелико повећање замене радне снаге, а то значи да ће физички рад бити замењен роботима и „паметним“ машинама, што ће са своје стране изазвати одрживу структуру промена на тржишту рада. У поглављу посвећеном технологијама, детаљније ћемо анализирати утицај пандемије на аутоматизацију, али већ има довољно доказа да она убрзава темпо преображаја.
О књизи
Од кад је KОВИД-19 ушао на светску арену, нагло је срушио постојећи сценарио управљања земљама, живота са другима и заменио га другим и учествује у светској економији. KОВИД-19: Велики ресет који су написали Клаус Шбав оснивач Светског економског форума и аутор Месечног барометра Тјери Малере, разматра једну од далекосежних и драматичних импликација сутрашњег света.
Основни циљ књиге је да помогне да се разуме шта се дешава у мноштву области. Објављена јула 2020. године у јеку кризе и када нови таласи још увек могу избити, она представља хибрид између савременог есеја и академског снимка у критичном моменту у историји. Он укључује теорију и практичне примере, али у основи има карактер објашњења који садржи мноштво претпоставки и идеја о томе како може и, могуће, мора изгледати постпандемијски свет.
Аутори „KОВИД-19: Велики ресет“ тврде да се свет 2020. године налази на раскрсници. Једна пут води нас бољем свету: инклузивнијем, праведнијам, и који уважава Мајку-природу. Други нас преноси у свет који личи на онај који тек што смо напустили, али још горе и кога стално прате непријатна изненађења. Надолазећи изазови могу имати озбиљније последице него што смо до сада замишљали, али наша способност за ресет такође може бити већа него што смо се раније усуђивали да се надамо.
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 30, 2022
