Прочитај ми чланакКао и увек у оваквим приликама, за дивљење је напредњачка брзина реаговања на сваку критику и жестина напада на лик и дело онога ко је изговори
Откако је у Србији пре тридесетак година поново успостављено вишестраначје, Народна скупштина је постала својеврсна школа мржње, цинизма и уопште лошег понашања. У њој су главну реч водили посланици владајућих странака, међу којима су се посебно истицали вођа радикала Војислав Шешељ и његов најбољи ученик Александар Вучић.
Када се СРС распао, а Томислав Николић основао СНС, многи су дотадашњи радикали постали „напредњаци“ и после неколико година и успели да се поново дочепају власти.
А, као што се и могло очекивати, њихов однос и понашање према политичким противницима и неистомишљеницима остали су потпуно исти, што се може лако запазити ако се прате седнице Народне скупштине.
Недавно је највише представничко тело наше земље усвојило такозвани „Тијанин закон“, којим се уводи доживотна казна затвора за најтежа кривична дела. У њих спадају и свирепо убиство малолетних особа, али и тешка дела против државног уређења и безбедности Србије“, а за која осуђени не могу после одређеног броја година поднети молбу за пуштање на слободу. Предлог закона донет је пред посланике без претходне јавне расправе, и очигледно је да се стручњаци о њему нису изјашњавали, већ је гласачка машина напредњачке коалиције без икаквих недоумица изгласала понуђени јој текст.
И све би се вероватно завршило без икаквог изненађења и таласања да није било емисије „Утисак недеље“, у којој је судија Апелационог суда Миодраг Мајић образложио своје неслагање за „Тијаниним законом“. Он је сматрао да га није требало усвојити пошто се струка о њему није изјаснила и јер није било јавне расправе, додајући да је он у супротности са међународном конвенцијом коју је Србија потписала.
Сасвим предвидљиво, већ на следећој седници Народне скупштине отворена је рафална паљба на судију Мајића. Предводили су је, као и обично, Александар Мартиновић и Маријан Ристичевић, а придружили су им се министарка правде Неда Кубуровић, Александар Марковић, Владимир Маринковић, Маја Гојковић…
Они су доста времена својих скупштинских колега утрошили, не на оповргавање тврдњи судије Мајића, већ на описивање његовог лика и дела, у првом реду – његове судијске каријере. Мајићеве пресуде означили су као веома сумњиве, односно да је на њих (вероватно) утицао новац шиптарских терориста или лобиста који за њих раде.
Тако је Скупштина, после изгласавања Закона о доживотном затвору, наставила посредно причу о њему, нападима на судију Мајића, „који врши притисак на Скупштину, која се суочава са бујицом фарисејства, лицемерја, лажног хуманизма, оних који воде бесомучну кампању против председника Александра Вучића, владе, посланика скупштинске већине…“
Није потребно много размишљати да би се схватило како главни циљ напада није сам судија Мајић, већ је осуда његовог иступа јасна опомена свакоме ко би осетио потребу да му се придружи и укаже на лоше стране разних предлога и закона штетних по опште а корисних за појединачне интересе. Напади нису много поколебали судију Мајића, јер се није ни надао како ће његове примедбе бити другачије дочекане. Он мисли да је обавеза сваког стручњака да изрази свој став, без обзира на последице које га очекују, а иступе дежурних сејача мржње и цинизма у Народној скупштини схвата као „начин да се искључи струка из сваке дебате, у којој се струком називају они који као ехо понављају њихове ставове, а оне који им се противе оптужују“.
Као и увек у оваквим приликама, за дивљење је напредњачка брзина реаговања на сваку критику и жестина напада на лик и дело онога ко је изговори. Још више –вештина да се на примедбе одговори једино осудом и ниподаштавањем критичара.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
