Politika i važni državnički poslovi postaju, u stvari, privatni porodični posao. A političari se ponašaju kao izabrani monarsi

Већ дуго времена у једном делу западног света се супруге на изборима бираних политичара појављују у разним званичним мисијама, а за њих нико никада није гласао. Та се необична појава шири и на неке друге делове света, али остаје нејасно шта је заиста улога супруга политичара, и у којем капацитету оне уопште одлазе у разне државничке мисије.

Ту није само реч о ауторитарним тенденцијама, него пре свега о распаду унутрашњег демократског уређења; то је симптом политичке кризе и безидејности савремене владајуће елите. Јавности се нуде обмане и лажи, нико нема храбрости да укаже на стварне системске проблеме кризе, и у том кукавичлуку многи сада настоје да се сакрију иза сукње својих супруга.

Све указује да политика и важни државнички послови постају, у ствари, приватни породични посао. А политичари се понашају као изабрани монарси.

На недавном крунисању краља Чарлса Трећег, што је не само за Британију редак историјски догађај, Америку је представљала супруга председника Џоа Бајдена, Џил. Наредног дана, британски премијер Риши Сунак је у резиденцији премијера у Даунинг стриту 10 приредио пријем за супругу америчког председника. Сунак је премијер и лидер партије која је победила на изборима, али, који је капацитет Џил Бајден сем што се у једном тренутку удала, и није се развела, за човека који је касније постао председник Америке?!

На том крунисању је међу званичним гостима била и Олена Зеленски, супруга председника Владимира Зеленског, која је представљала Украјину. Она, иначе, већи део времена и проводи у Лондону, где су и њене две ћерке, а недавно се обратила и посланицима британског Парламента.

Пре извесног времена се обратила и члановима америчког Конгреса. Била је и на овогодишњем Светском економском форуму у Давосу и представнику Кине предала писмо за кинеског лидера у коме од њега чак тражи да прекине пријатељство са Русијом. Олена Зеленски такође редовно одржава видео састанке са супругама европских лидера и о томе се издају саопштења за јавност. И, што је још занимљивије, нешто од тих приватних разговора постаје и политика држава којима управљају мужеви ових саговорница.

Уместо суочавања са украјинском реалношћу, и на крају одговорношћу, јавности се нуде кукњава и сузе Олене Зеленски.

Све је то почело и дошло из Америке, још одавно. У Америци чак супруга председника има ипак неукусан и претенциозан статус „прве даме“. У време несрећног председника Џона Кенедија његова супруга Жаклина је била медијска, али не и политичка звезда.

Касније је то мало опало али оживљено у време председника Роналда Регана када је његова „боља половина“ Ненси изградила своје мисије. Али, врхунац се десио у време Била Клинтона када је устоличена важност „лика и дела“ супруга политичара. И сам Клинтон је поручивао Американцима „гласајте за мене и добићете и Хилари“. Касније се она директно укључила у политику.

Од Клинтонових то се прво примило у Великој Британији у време мандата Тонија Блера. То је била велика промена јер, до Блера, готово да нико није ни знао ко су супруге премијера, мада је Маргарет Тачер често показивала свог супруга. Супруга Тонија Блера Шери је и сама покушала да буде у политици, али није прошла на изборима. Шанса се указала када је њен супруг постао премијер и она је била уплетена у многе политичке одлуке и била утицајна. Временом је то дебело наплатила јер је, као адвокат, заступала политичке штићенике њеног супруга, као што су лидери Албанаца на Косову и Метохији и у Албанији, али и у Руанди.

Још је драстичнији случај каснијег премијера Бориса Џонсона. Његова (трећа) супруга Кари је, према сведочењима његових сарадника објављеним и у књигама, практично водила британску владу, а не он. Њене интриге и политички ангажман су, у ствари, тврди се, довели и до тога да је морао да поднесе оставку. Тада су британски хроничари упозорили да  „народ гласа за премијера, а не за његову супругу“.

С друге стране, хроничар британских премијера Ентони Селдон у својој новој књизи тврди да је Џонсон у ствари потурао своју супругу и она је радила по његовим инструкцијама. Он се крио иза своје супруге. У ствари, то је злоупотреба жене.

Слично је и са америчким председником Бајденом који није смео да дође на крунисање британског краља због америчких Ираца, непријатеља Британије, а који су изборна база Демократске партије. Па се Бајден сакрио иза своје супруге.

Из Америке и Британије се улога важних супруга једно време преселила и у Француску. Док је био председник, Никола Саркози се оженио манекенком и певачицом Карлом Бруни која је медијски била представљена као Саркозијева предност. А онда је ту праксу наставио и  актуелни председник Емануел Макрон чија супруга Брижит обилази школе и хуманитарне организације, и спроводи неку своју мисију.

Једино се томе још увек опиру Немачка, Италија, Мађарска и, генерално, Источна Европа.

Породице изабраних политичара се тако понашају као нове монархије, као нови монарси. У Америци то зову и новом аристократијом која је, додуше, како кажу Енглези, (скоројевићки) „купила свој намештај“ јер није имала шта да наследи.

Има, међутим, и оних који крију своје супруге, као сер Кир Стармер, лидер британске Лабуристичке партије и вероватни будући премијер после избора следеће године. Пре избора за лидера Лабуристичке партије он је на неки начин скривао своју супругу јер је она Јеврејка, што у тој партији и није баш популарно. И актуелни британски премијер Риши Сунак није склон да је његова супруга у јавности, а циници тврде да је то због тога што је она милијардерка, што није баш згодно у овој кризи.

Улога супруга је уобичајена пракса у краљевским породицама. И то је углавном сведено на посете школама и хуманитарним организацијама, или путују када крунисане главе иду у државне посете.

Но, и ту има изузетака, обично када је монарх слаб па се онда јавности „нуди“ његова жена. У Британији се више и не крије да се велике наде за подношљив ниво подршке краљевској кући полажу у краљицу пратиљу Камилу, супругу краља Чарлса, због његове тренутне недовољне популарности и мањка ауторитета у широј јавности. А она је успела да успостави комуникацију са народом. Слично је и у Шпанији где је краљ Фелипе Шести некако, опште је уверење, неубедљив, па се европској и шпанској јавности и медијима много више представља његова супруга, бивша телевизијска новинарка Летисија него сам краљ.

Али то је и подношљиво јер ни краљеве ни њихове супруге нико није бирао, они су ту случајем рођења или сусрета, али за политичаре је то неуобичајено јер они, како год се за њих гласало, имају легитимитет. А не њихове супруге.

Под притиском естрадизације политике многима је то чак и симпатично. Најзад, магазини који се читају у фризерским салонима веома су читани. Али, ствар је, ипак, много озбиљнија. Политичари своје политичке празнине покушавају да попуне кријући се из сукњи својих супруга, и кроз буђење емоција и чак сажаљења „слабијег пола“ траже разлоге останка на власти.

Употреба супруга политичара је сведочанство времена али то је, утисак је, само куповање политичког дана, пропагандни трик. Нико ипак није гласао за неког политичара због шарма његове супруге. Можда је најбољи пример управо Никола Саркози чијој супрузи Карли Бруни није недостајало медијске пажње, али ипак Французи нису гласали за Саркозија по други пут. За њега су гласали само онда када није био ожењен Карлом.

У демократским друштвима народ гласа за име и презиме, а не за супругу. Али, на Западу се и признаје да је то сада постдемократско друштво.

Куда ће кренути ратне операције после Бахмута; Ходаковски: „Почињемо одбројавање“https://t.co/et0vYngzn0

— СРБИН инфо (@srbininfo) May 22, 2023

Izvor: rt.rs

Oznake: žene političari, Siniša Ljepojević