Pročitaj mi članak

Siniša Ljepojević: Dugovi su pozadina politike Zapada

0

Staro je pravilo da se praćenjem tragova novca najbolje razume politika. U ovom vremenu krize simbol tih tragova su dugovi, državni i privatni. Posebno kada je reč o Zapadu. Zapadne zemlje su najzaduženije na svetu, i pred zidom dugova se ubrzano ruši politička kula od karata koju Zapad već dugo uporno održava političkom gimnastikom, pretnjama i nasiljem.

Dugovi su odavno postali gotovo jedini efikasan instrument vladanja drugima ali su se pretvorili i u mehanizam destrukcije zemalja dužnika; a sada je došlo vreme i razbijanja samog Zapada.

Ne postoje celoviti i pouzdani podaci o ukupnim dugovima, svi lažu, ali i ono što je poznato je dovoljan pokazatelj, ne samo destrukcije nego i razobličavanja uzroka stalnog generisanja savremene krize u svetu.

Prema dostupnim podacima Svetske banke, ukupan globalni dug, i javni i privatni, u 2022. godini je dostigao 305 biliona (hiljada milijardi) američkih dolara. Od toga je 76 biliona dolara spoljni dug – ono što države duguju drugim državama. I taj dug stalno raste. Samo u 2020. godini, na primer, rastao je po stopi od 28 odsto.

Istovremeno, globalni bruto društveni proizvod (BDP) je u 2021. godini dostigao 96,1 biliona dolara.

U zamršenoj mreži finansijskog sistema, pre svega na Zapadu, skoro da je i nemoguće utvrditi prave razmere dugovanja. Zanimljivo je da ni Međunarodni monetarni fond nema preciznije podatke o stvarnim dugovima. U stvari, i taj fond je deo istog projekta. Prema nezvaničnim analizama berzanskih trgovaca, ukupan dug, uključujući i takozvane finansijske derivate, dostiže čak 700 biliona dolara.

Većinska je ocena da se dugovi u stvari i ne mogu vratiti, i zato je ideja da se kroz krize i ratove ti dugovi ili obezvrede, ili pod izgovorom kataklizme ponište. U tom svetlu bi trebalo i razumeti savremenu politiku zapadnih zemalja, koje su i najveći dužnici i najveći poverioci.

Najbolja ilustracija su ipak brojevi jer su neumoljivi, mada glavobolni.

U strukturi dugova politiku najviše uobličavaju spoljni dugovi, ono što države duguju drugim državama. Naravno, pre svega je reč o moćnim državama jer one su akteri na međunarodnoj sceni. Na primer, najveći spoljni dug, procentualno u odnosu na BDP, ima Republika Irska, ali ona nije akter politike, ona je samo žrtva. A najmanji dug ima Avganistan, 284 miliona dolara, što je 7 odsto BDP-a.

Od onih važnih, najveći spoljni dug u svetu, kao ukupan dug vlade i svih kompanija i institucija koje su s njim povezani, procentualno u odnosu na BDP, ima Holandija (455,38 odsto – podatak usdebtclock.org) a na drugom mestu je Velika Britanija, 290 odsto. Potom su Grčka, sa 259,69 procenata, Belgija sa 250 i Francuska sa 222,31 odsto.

Sve zemlje članice NATO, Grupe 7 i evrozone. Zato ti blokovi nemaju perspektivu.

Najmanji spoljni dug imaju Kina, 10,70 odsto, i Rusija, 18 procenata.

Po unutrašnjem dugu, među prvih 10 zemalja su sve članice G7 i tri zemlje BRIKS-a, Kina, Indija i Brazil.

Kada se ukupno gledaju svi dugovi, i javni i privatni, najzaduženija zemlja na svetu je Francuska sa ukupnim dugom od 351 odsto BDP-a.

Procenti su važni pokazatelji, a postoji i statistika ukupne novčane mase koja se duguje. Tu je na prvom mestu Amerika sa dugom od oko 31 bilion dolara, što je 115 odsto BDP-a (od čega je 76 procenata spoljni dug). Na drugom mestu je Velika Britanija sa 9 biliona i 485 milijardi dolara, pa Francuska sa 6,258 biliona, Nemačka sa 6,218 biliona, Japan sa 4,186 i Italija sa 2,853 biliona dolara. Od članica G7 među tom vrstom dužnika nema samo Kanade, ali niti jedne zemlje BRIKS-a. Azijske zemlje, izuzev Japana, generalno su najmanje dužne.

Najveći vlasnik američkog duga, prema podacima MMF-a, jeste Japan kojem Amerika duguje 1,276 biliona dolara. Na drugom mestu je Kina sa 1,061 biliona. Nekada je Kina bila najveći američki poverilac ali se poslednjih godina intenzivno oslobađa američkih državnih obveznica. Na trećem mestu je Velika Britanija sa 429 milijardi, pa Brazil sa 265, a onda, veoma zanimljivo, Luksemburg sa 263 i potom Belgija sa 218 milijardi dolara.

Pada u oči da su među najvećim vlasnicima američkog duga upravo i najzaduženije zemlje.

Najveći deo tih dugova je u dolarima, i, da bi se održavala kontrola, Amerika mora da spašava dolar po svaku cenu. I zato ratovi i pretnje.

Dolar je dominantno sredstvo globalnih državnih rezervi, ali i to se menja. Do pre tri godine 63 odsto državnih rezervi je bilo u dolarima, ali sada je to palo na 57 odsto. Još uvek to podrazumeva ogromnu moć dolara, ali moglo bi se desiti da se i to uruši brže nego što se pretpostavlja.

Prvo, zemlje Evroazije i BRIKS-a postepeno ali nezaustavljivo prelaze na drugačiji finansijski sistem i trgovinu nacionalnim valutama, čija će vrednost zavisiti od proizvodnih kapaciteta i prirodnih resursa.

I drugo, ništa manje važna je promena politike bliskoistočnih zemalja koje su isključivom trgovinom naftom i gasom u dolarima bile baza takozvanog petrodolara. Sada se to menja i biće posebno zanimljivo kada Saudijska Arabija, ta okosnica petrodolara, polako bude prelazila u drugačiji finansijski sistem. To će biti jasno vrlo brzo, već kada kineski lider Si Đinping u decembru dođe u posetu Rijadu i kada Rijad krene integrativnim putem ka BRIKS-u i Evroaziji.

Kako će Vašington da reaguje, kada se zna da je Amerika napala Irak zbog prodaje nafte u drugim valutama i razorila Libiju iz istog razloga…

Amerika je, međutim, svesna tih promena i ponovnom okupacijom Evrope nastoji da formira neku vrstu nove dolarske zone. Ali bez Bliskog istoka ta dolarska zona nema veliki značaj.

Na prostoru koji se sada zove Zapadni Balkan procentualno je najviše dužna Crna Gora, 103,28 odsto BDP-a. Zatim slede Hrvatska, oko 48 milijardi dolara što je 86 odsto BDP-a, i Slovenija sa nešto više od 48 milijardi spoljnog duga (73,15 procenata BDP-a) pa onda Albanija sa 76,12 procenata BDP-a, a to je preko 9 milijardi dolara. Najmanje duguju Bosna i Hercegovina, 36,72 odsto BDP-a i Severna Makedonija sa 51,09 procenata. Srbija duguje nešto preko 30 milijardi dolara, što je 57,39 odsto njenog ukupnog godišnjeg društvenog proizvoda.

Dugovi su u stvari postali model društva koji je Zapad, a pre svega Amerika, nametnuo drugima kako se ne bi suočio sa uzrocima sopstvene sistemske krize, a da bi zadržao dominaciju u svetu. Nametanje dugova je inače stari model Amerike, i u toj funkciji su i osnovani Svetska banka i MMF. Desilo se, međutim, da su dugovi postali toliko veliki da su srušili i sam Zapad kao kreatora te politike.

Skoro da niko više neće da kupuje državne obveznice a nude se velike kamate. Grčka, na primer, nudi kamatu na obveznice od 4,8 odsto, Italija oko 4 odsto, Britanija i Francuska 3,5 odsto, a Nemačka 2,5 procenta. Ali, ne postoji interes investitora, pa su, recimo, Nemačka i Britanija povukle svoje obveznice sa berzi da se ne brukaju.

Investitori ne veruju vlastima. Oni koji su ranije investirali u državne obveznice sada užurbano prodaju te dugove. Dva londonska fonda čak nude kamatu od 12 odsto za investicije, ali niko neće da uloži novac. Zanimljivo je da se ti fondovi uglavnom bave investiranjem u zemljama Istočne Evrope.

Tako su sada centralne banke postale glavni kupci državnih obveznica. Praktično, otkupljuju sopstvene obveznice.

Zapravo, stvara se začarani krug dugova. Nešto slično kao posle Prvog svetskog rata kada je Nemačka uzimala kredite od Amerike da bi platila ratne reparacije Britaniji i Francuskoj. A onda su Britanija i Francuska sa tim novcem plaćale svoje kredite tim istim američkim bankama. I zna se šta se posle toga desilo, Velika depresija i potom Drugi svetski rat.

To je model društva. Države se stimulišu, čak uslovljavaju da se zadužuju, i onda u dužničkom ropstvu prepuštaju svoja nacionalna bogatstva i osiromašuju, postaju plen dužničkog ropstva. Onaj ko ne sledi tu politiku biva kažnjen ili sankcijama, ili bombardovanjem. U osnovi, spašavanje dolara nasiljem. Ali sada je i Zapad najveća žrtva sopstvene medicine.

Održavanje dugova i izbegavanje priznanja njihove nenaplativosti su postali osnovna politika Zapada koju je nametnula Amerika. U kojoj u stvari nikada nije ni bilo politike, ona je samo privid u funkciji novca. Tome se, međutim, približava kraj ali Zapad nema kapaciteta da iskorači iz tog začaranog kruga destrukcije. Ne pomažu ratovi i sankcije. Tako je došlo i do velikih političkih promena u zapadnim zemljama.

Vlade i poslanici su postali servis banaka i velikih korporacija, zaštitnici njihovih interesa a ne građana koji su ih birali. Predsednici vlada, ministri i poslanici su postali puki lobisti. I došlo je do potpunog urušavanja demokratskih institucija, a izbori su postali besmisleni. Posledice su već vidljive i ogromne.

Uz dugove, došlo je i do deindustrijalizacije i okretanja ka uslugama i potrošnji kao osnovi ekonomije. U Britaniji, na primer, samo 8,5 odsto BDP-a dolazi od industrije, a na nivou Evropske unije 70 odsto BDP-a je potrošnja a samo 30 procenata konkretna industrijska proizvodnja. A pritom nije samo reč o recesiji u svim zapadnim zemljama, nego i o ukupnom projektu razbijanja privrede i društva, poznatom kao Veliko resetovanje. Ali taj projekat važi samo za Evropu, jer se želi da se preostalo bogatstvo saveznika prebaci u Ameriku. I to pod izgovorom rata u Ukrajini.

Staro je pravilo, vredi podsetiti, da se dugovima ne stvara bogatstvo. U slučaju Zapada, dugovima se ne može ni održavati to bogatstvo. Na žalost, u međuvremenu milioni ljudi stradaju i uništavaju se čitava društva.