Прочитај ми чланак

Силе предлагале Велику Србију: Русија се супротставила оном „1 држава, 3 нације“

0

Нишка декларација коју је 7. децембра 1914. године у време најкритичнијих тренутака Првог светског рата усвојила српска Народна скупштина и у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви ослобођење Хрвата, Словенаца и Срба, који живе у Аустроугарској, и уједињење са њима - није наишла на повољан пријем у Русији, Енглеској и Француској, нама савезничким земљама.

Историчар Драгољуб Живојиновић чак тврди да су ове велике силе одбиле да прихвате декларацију. Свака од ових земаља имала је своје посебне разлоге због којих није хтела да уважи амбициозне замисли српских политичара да се на Балкану створи нова државна творевина – Југославија.

У царској Русији, која је била највернији савезник Србије и у којој је православље попримило облик државне идеологије, нису могли да схвате да се у Београду тако олако прихвата идеја о стварању земље у којој би требало да заједно живе народи који су делиле озбиљне конфесионалне разлике. Један од најутицајнијих руских политичара, Сергеј Димитријевич Сазонов, министар иностраних послова, који је пре тога био руски посланик у Риму и добро познавао прозелитистичку политику Ватикана, енергично се супротстављао стварању државе у којој би заједнички живели православци и католици.

НИКОЛА Пашић, узнемирен вестима који су стизале из Петрограда, наложио је посланику Мирославу Спалајковићу да се обрати руском министру иностраних послова за објашњење. Он је примио Спалајковића 7. априла 1915. и детаљно му разјаснио своју неверицу у могућност заједничког живота Срба, Хрвата и Словенаца. Убеђивао је српског посланика да ће Русија настојати да после завршетка рата Србија буде једна снажна и територијално увећана држава.

– Србија ће добити највећу територију и знатан део приморја, јер је поднела највеће жртве и учинила највеће услуге – био је убедљив Сазонов.

Српски посланик одмах шаље у Београд шифровани телеграм: „Види се да Сазонов не сматра за сада остварљив наш програм потпуног уједињења Срба, Словенаца и Хрвата и због тога се не одушевљава њиме…“ Такав тврд став Петрограда Спалајковић је објашњавао руским страхом „да Србија са католичким елементом од неколико милиона не изгуби свој ранији карактер у коме је православље било главни фактор.“

Настојање већине руских политичара да се Србија територијално прошири и изађе на Јадранско море постало је бесциљно оног тренутка када је у Русији избила револуција 1917. Неки историчари због тога сматрају да је пропаст руске царевине била фатална за Србију и српски народ.

ИДЕЈА о стварању једне нове државе на Балканском полуострву, која би носила назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а коју су за време Првог светског рата здушно подржавали српски политичари на челу са тадашњим председником владе Николом Пашићем – није благонаклоно прихваћена и у неким западним земљама, пре свега у Енглеској и Италији.

У Лондону нису сматрали Аустроугарску за свог главног непријатеља у том рату него Немачку, чија је експанзионистичка политика угрожавала енглеске виталне интересе на Блиском истоку и у југоисточној Азији. Најчвршћа брана за немачки Дранг нацх Остен (продор на Исток) могао је бити, по мишљењу енглеских политичара, обновљени Балкански савез из рата 1912. године, у којем би се поново на окупу нашле Србија, Грчка, Румунија и Бугарска. Највеће проблеме у погледу обнове балканског војног блока стварала је, међутим, Бугарска јер се колебала између две зараћене стране – сила Антанте (Русије, Енглеске и Француске) и Тројног савеза (Немачке, Аустроугарске и Италије). Да би придобили Бугарску да се прикључи Антанти, односно да уђе у Балкански савез, енглески политичари су били спремни да Софији понуде највеће територијалне уступке, али на туђи, српски рачун.

Нудили су Бугарској делове Македоније, који су били спорни после завршетка Првог балканског рата, а који су припали Србији. Како би од Београда добили пристанак за „одређену територијалну трансакцију“, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустошену Србију, него да јој дају статус „велике Србије“. Доказ за овакав став Британаца је садржај меморандума који је половином јануара 1915. енглески министар иностраних послова Едвард Греј упутио руској влади: „Ако српска влада гарантује Бугарској делове Македоније, српске аспирације за Великом Србијом, укључујући део јадранске обале, биће задовољене.“ Овај меморандум има још један историјски значај јер директно демантује тврдње које су годинама ширене из „бечке кухиње“ да је идеја о „великој Србији“ потекла од српских експанзионистичких кругова, још од времена Гарашанина и „Начертанија“.

ПРЕДЛОГ о „великој Србији“ Греј је у новом меморандуму 13. августа 1915, упућеном Николи Пашићу, конкретизовао што се тиче територија: „Босна и Херцеговина, Славонија, Срем са Земуном, Бачка и јадранска обала од рта Планке (недалеко од Сплита) на северу до тачке 10 км јужно од Цавтата, као и острва (Велики и Мали Дреник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан, Колочеп и Пељешац).“ Наравно, ово је подразумевало да се претходно лева обала Вардара уступи Бугарској. У Грејовом меморандуму се спомињу и српски крајеви у југозападном Банату, али са напоменом да ће то бити „решено мировним уговором, уколико Румунија не уђе у рат на страни савезника“.

Италија, која је у међувремену напустила Тројни савез и прикључила се силама Антанте, противила се стварању Југославије из страха да би оснивање нове државе у којој би се заједно нашли Срби, Хрвати и Словенци угрозило интересе Рима и његове претензије на Истру, кварнерска острва и део Далмације, територије које су апенинској краљевини припале на основу Лондонског уговора који су Италијани потписали са Великом Британијом. Италијански министар иностраних послова Сиднеј Сонино је 4. августа 1915. преко руског посланика у Риму Александра Гирса упутио поверљиву поруку српској влади да је у једном члану тајног Лондонског уговора предвиђено да Србија добије на Јадранском мору, између осталог, Сплит и Дубровник и да се Италија томе не противи.

Други Грејов меморандум и порука италијанског министра Пашићу разрешавају дилему коју намећу многи домаћи историчари, да српска страна није била упозната са детаљима Лондонског уговора.

АКАДЕМИК Драгољуб Живојиновић, који је био један од најбољих познавалаца европских архива, о овој иницијативи из Лондона је писао: „По свом обиму и политичким импликацијама Грејов предлог представљао је корак далекосежан по значају и последицама. Пре свега, он је потпуније него до тада представљао британску концепцију и истовремено давао подршку идеји Велике Србије. Предлог је предвиђао уједињење свих оних крајева Аустроугарске у којима је српски етнички живаљ сачињавао већину или бар одређени проценат становништва… У случају јадранске обале, преовладало је Грејово уверење да Србија треба да добије економски (трговачки) приступ на море.“

Пошто је скептично расположење владало и у Француској, председник Југословенског одбора Анте Трумбић је у свом дневнику 11. септембра 1915. записао да се „Русија и Италија противе стварању југословенске државе а да им у томе Француска и Енглеска секундирају“.

Неповерење међу водећим политичарима Антанте у односу на стварање Југославије владало је све до половине 1918. године, такорећи до краја Првог светског рата. Обрт у ставовима неких европских државника настао је после нагле промене америчке политике у овом рату у који је она ушла крајем 1917. Председник САД Вудро Вилсон је из основа променио мишљење у вези са судбином Аустроугарске: уместо њеног опстанка и обнове, за шта се залагао 1917, на крају рата је заговарао растурање и комадање Хабзбуршке монархије. Најватренији приврженици југословенској идеји били су охрабрени променама става америчког председника, јер је само на рушевинама Аустроугарске могла нићи Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

ХРВАТИ СЛУШАЈУ ПАПУ

С ПРОЛЕЋА 1915. године у Русији је боравио хрватски новинар, политичар и члан Југословенског одбора у Лондону Фране Супило. И он је наишао на, како је писао у својим белешкама, „чврст православни бедем у Русији“. Кнез Јусупов, један од најутицајнијих представника руске аристократске елите, рекао му је: „Ви слушате папу, дакле главара изван државе.“ Супило је успео да дође и до Сазонова, али му је овај отворено изнео разлоге због којих не уважава идеју уједињења „једног народа са три имена“. Видно разочаран, хрватски политичар је из Петрограда упутио 11. априла 1915. године телеграм Пашићу: „Сазонов не жели то уједињење због вјерских разлика између Срба, Хрвата и Словенаца.“

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!