Прочитај ми чланакСве док ломљење Београда не да резултате, предаја суверености Скопља и Подгорице за САД има мало смисла.
Викторија Нуланд, Бајден, сенатор Џонсон и Хојт Ји – ређали су се у претходних нешто више од годину дана у Београду, тежећи да Београд нешто мекшим методама приволе на искључиво своју страну. Ипак, Хојт Ји је последњи пут наступио без рукавица. Било да је блеф, који би требалло да заплаши Београд или заиста последња понуда Стејт департмента, јасно је да сукоб неминован. Питање његовог тренутка и интензитета је магловито, али у великој мери зависи од тога како ће Београд видети нашу граничну историјску позицију у новим околностима.
ОПЕРАТИВАЦ У РУКАВИЦАМА
Хојт Ји је био заменик америчког амбасадора у Загребу, пре тога је службовао у Подгорици уочи референдума 2006, а био је и директнор за европске послове у Националном савету за безбедност током НАТО агресије. Дакле, све и да хоће да покаже разумевање за нашу ствар, он није „политички програмиран“ за тако нешто. Поред тога, ако имамо у виду чињеницу да заменик помоћника државног секретара врши притисак на шефа државе, постоје елементи недипломатске праксе и свесног деградирања земље домаћина.
Од суштинске је важности истаћи да се од Србије не тражи да одступи од било ког конкретног модела сарадње са Москвом, или се нешто обећава заузврат. Од Србије се тражи да одустане од политике „две столице“, што је еуфемизам за сувереност. За Београд по питању нових уступака Приштини, прихватања „духа Дејтона“ по америчким аршинима, и усклађивању са западном спољном политиком по питању Русије постоји веома мали маневарски простор. Могућност за наставак разговора је увек ту, али непосредно историјско искуство говори о томе да прелажење раније дефинисаних „црвених линија“ води само даљем дерогирању националног интереса најшире дефинисаног.
Уколико званични Београд покаже зубе и покаже да није послушао доносиоца поруке, над главом ће нам висити хибридни Дамоклов мач, који на души има небројено много држава. Ипак, често се пренаглашава амерички интерес да наступе оштрије. Американци су у јулу 2016. године на улицама турских градова научили лекцију, и не желе да им се Ердоган понови у срцу Балкана. Због тога ће Стејт департмент тежити да ненасилним методама или насиљем по обиму и суштини ограниченог интензитета удави Србију и да јој истовремено постепено минира везе са земљама које јој омогућавају да очува какву такву суверену позицију.
СПЕЦИЈАЛНИ РАТ И ПОТЕНЦИЈАЛ УНУТРАШЊЕГ СУКОБА
Хојт Брајан Ји у Србији игра улогу која је Викторији Нуланд била намењена у Украјини. Да ли ће и он попут своје колегинице делити колачиће на „српском мајдану“, зависи и од српске опозиције и њеног потенцијалног укрупњавања под његовом диригентском палицом. Јанковићева претња председнику Републике кроз поређење са Чаушескуом само је унутрашњи израз недавне паралеле Сергеја Лаврова између актуелне ситуације у Србији и ситуације у Украјини пред Мајдан.
Потенцијал за креирање унутрашњег сукоба теоретски постоји, али га је у пракси тешко споровести. Ипак, стављање српских регионалних изазивача у службу унутрашњег сукоба и његова координација посредством уједињене „грађанске“ опозиције могу улог да подигну до те мере да се делегитимизација предстојећег изборног процеса кроз подгревање јавног исказивања незадовољства, бојкота избора и борбе кроз сатиру наметну као реална опција.
Потреба људи да рационализују status quo, чак и ако се то коси са њиховим интересима, могла би да буде искоришћена у смеру пасивизације јавног мњења по питању одговора на кључна питања која нам се постављају. Ако Чедомир Јовановић напада историјску вертикалу српске војске, Зорана Михајловић улази у отворени конфликт са Црквом, а леволиберални део друштва, са интересима западно од Батроваца, као централно питање истиче стан министра Вулина, јасно је да се отворено циљају војска и Црква као основни градивни елементи друштва. Напад на органско јединство државе, војске и цркве могла би да буде мустра за револуцију хојтјијевског дела опозиције. Са друге стране, оквир нашег разумевања тога шта је по среди више него икад пре биће препознавање поменутих операција и кристализација онога што чини дихотомију на про и антидржавни став. Хојт Ји је својим грубим наступом томе несвесно допринео.
ДА ЛИ ЈЕ ОВО 1948?
У таквим околностима главу на раменима ће нам, поред привржености свом интересу, очувати и свест о америчкој моћи. Она је, иако у опадању, и даље довољно велика да нас врати у оквир из кога бисмо тешко изнова обновили капацитете за пројекцију својих интереса. Једина могућност која не прихвата поновно сукобљавање са и даље најзначајнијом глобалном силом лежи у паметном одступању до мере у којој то неће угрозити оно од чега се не сме одустати.
Са дневним интересима је компромис могуће правити и њима трговати, али одступање од нашег начина живота – начина на који се веселимо, тугујемо, школујемо децу и негујемо сећање на хероје наше борбе за самосталност – значи самопорицање нашег постојања као историјског чиниоца. За такав циљ је свака жртва вредна, а свака врста отпора неопходна. Не треба имати илузију да Американци то не разумеју или на то у коначници не циљају када у својим „увртањима руке“ кажу Косово, Русија или Република Српска.
Сада се измакнимо на разумну удаљеност па сагледајмо ширу слику. Све док ломљење Београда по мери Стејт департмента не да резултате, добровољна предаја суверености Скопља и Подгорице за њих има мало смисла. Најкобнија грешка у таквом односу снага би била да се сами убијемо, уместо да се мудром политиком супротставимо и купимо још мало времена. Србија би требало да избегне да буде у сржи „Тукидидове замке“, и да, уколико дође до ситуације стани-пани, пошаље поруку да ће своју кожу продати по цени која је неприхватљива нашим непријатељима, и – што је још важније – њиховим регионалним проксијима.
Приближавамо се Вучићевој 1948, али се истовремено надамо да она неће доћи. Уколико се то ипак догоди, он неће морати да се боји инвазије са Истока и разрађује планове одбране налик на комунистичке апаратчике, већ хибридног рата и операције вишедимензионалног дављења Србије која ће овај пут доћи са Запада.
Једно мора да буде јасно – не боје се Американци Србије на овом степену развоја економских, друштвених и војних потенцијала, већ страхују од њене неугасле пијемонтске улоге, која јој припада по историји и по природи ствари. Они су свесни да овај пут тај потенцијал не би био реализован на нашу штету и ограничен судбином коју је овом делу света наменио Стејт департмент. Отуда је Ји професионалац који има задатак да у рукавицама сасече проблем у корену, док он не израсте у нешто што више није могуће контролисати. На нама је да идентификујемо унутарполитичке импликације тог процеса док не буде прекасно.
