Прочитај ми чланак
У знак сећања на учитеља Миладина Зарића (1889–1976), хероја који је 20. октобра 1944, спасао од рушења Стари савски мост у Београду, у Косјерићу, на кући у којој је живео пре пресељења у престоницу, данас је откривена спомен-плоча.
Испред старог здања у Улици кнеза Милоша у подне су се окупили представници општине Косјерић, Зарићеви потомци и пријатељи, и још једном одали почаст одважном човеку који је пред Немцима пресекао детонаторску жицу на мосту и спречио да одлети у ваздух. Иницијативу за постављање обележја у мермеру са угравираним ликомратног јунака покренули су представници „Удружења потомака ратника 1912–1920”.
– На овај начин желимо да изразимо захвалност свему што је Миладин Зарић урадио за Србију. Плоча треба да остане подсетник да је у овој кући живео учесник ослободилачких ратова од 1912. до 1920. и који је у Другом светском рату спасио Стари савски мост у главном граду – истиче Драган Вујић, председник удружења које је са око 100.000 динара финансирало израду спомен-плоче.
Општина Косјерић је свесрдно подржала ову иницијативу.
– У току рата живео је у београдском стану у Карађорђевој 69, у близини моста. Када су се у октобру 1944. захуктале борбе за ослобођење Београда, Зарић је приметио да немачки војници минирају Стари савски мост. Попео се на њега и ашовом прекинуо чвориште каблова неколико минута пре детонације. Иако је био засут кишом метака, преживео је, а у току повлачења Немаца, руске и партизанске снаге успеле су да пређу на другу, земунску страну моста и направе мостобран – објаснио је Драган Тулимировић, председник СО Косјерић.
Да није реч о народним предањима, већ историјски поткрепљеним подацима потврђују и бројне књиге. Откривању спомен-плоче на родној кући присуствовао је и Александар Зарић из Франкфурта, унук Миладина Зарића.
– Житељи Косјерића се радо сећају мог деде, сви знају за кућу у којој је рођен. Највише бих волео да се тај мост назове по деди Миладину, јер је то заиста заслужио. Деценијама чувам његове старе списе и сведочења о томе како је спасио мост. Деда није волео да се експонира, јер прави јунаци никада не говоре о себи. Написао је како се озбиљно припремао више од три месеца за акцију спасавања моста. Свакодневно је гледао са прозора стана у Карађорђевој улици шта раде Немци. У тој причи умео је да ми каже: „Или да га спасем или да гинем” – присећа се унук Миладина Зарића.
Половином прошле године општина Савски венац и Удружење грађана „Имамо план” покренули су акцију потписивања петиције за именовање Трамвајског моста по хероју који га је спасао. Таман када је прикупљено око 500 потписа подршке, у августу 2013. у игру истине ко је заправо спасао мост у укључили су се и потомци Николе Милованчева (1903–1955), старог Земунца који је, како тврде његови унуци, такође заслужан за то што мост није одлетео у ваздух. Они нису спорили јуначки потез Миладина Зарића, али напомињу да он није био судбоносан, јер активирање динамита са београдске стране није ни покушано. Милованчевљеви унуци залагали су се за идеју да се мост треба назвати не само по учитељу, већ и по њиховом деди, али и другу Крсти Крстићу који му је помагао у целој акцији.
– На крају смо се сагласили да би било најбоље да се свима који су учествовали у његовом спасавању ода једнака почаст. Логично би било да мост понесе име учитеља Миладина Зарића, а приступне саобраћајнице по Николи Милованчеву и Крсти Крстићу– поручује Никола Радосављевић, један од организатора акције, додајући да ће усаглашена верзија предлога бити предата надлежној градској комисији после избора.
Одликован орденима за храброст
Миладин Зарић рођен је у Сечој Реци, недалеко од Косјерића. Учествовао је као резервни официр у балканским и Првом светском рату. Добио је златни и сребрни орден за храброст „Милош Обилић”, Крст краља Петра Првог и Албанску споменицу. По завршетку Другог светског рата постављен је за председника Трећег рејона града Београда, али се противио национализацији и у знак протеста напустио функцију. Одликован је и за спасавање Старог савског моста.
(Политика)
