Прочитај ми чланак

СЕЋАЊА ИЗ ЈНА РОБЕРТА ЧОБАНА: Служио сам војску с десетаром Рамушем Харадинајем

0

Већина Албанаца у јединици слабо говори српски и друже се углавном међу собом. Међу њима Рамуш из села Глођане поред Дечана, једини који беспрекорно говори српски, уписао је факултет, дружи се са свима, па је и једини од Албанаца у јединици постао десетар.

b

Тог 3. септембра 1987. војник Азиз Кељменди узео је аутоматску пушку и у касарни „Бранко Крсмановић“ у Параћину убио четворицу регрута. Двојицу Муслимана, једног Хрвата и једног Србина. Кељменди је служио последњи месец војног рока.

Петнаест дана касније наша септембарска класа упутила се у касарне широм СФРЈ. Мене су послали у Пирот, тачно две године пре колеге Пановића који је о свом виђењу војничких дана у Пироту писао у новогодишњем Недељнику.

Уз малу зебњу након „Параћинског масакра“ стигао сам у касарну, али СФРЈ је тада још увек прилично озбиљна држава, нарочито у односу на многе које су је касније наследиле, па су ствари кренуле својим редовним токовима. Покушавам да замислим мајке данашњих 19-годишњака како се бацају на плочнике испред Генералштаба на сам помен да њихово дете треба да оде у касарну и спава у истој просторији са тамо неким Албанцима, свега 15 дана након оваквог масакра. Тада, иако у већ релаксираној атмосфери која је заиста личила на ону из Грлићевог филма „Караула“ – никоме није падало на памет да протестује или избегава војни рок.

У истој спаваоници као на некој надреалној југословенској „Нојевој барци“: Босанци, Срби из Београда, Врања и Босанског Брода, Хрвати из Загреба, Јајца и Сплита, Словенци, Албанци, Срби и Турци са Косова, Црногорци, Македонци… Потоп је дошао тек четири године касније – и нико се није „спасао“.

Неколико дана по нашем доласку у касарну, 24. септембра у Београду дешава се Осма седница, нико томе не придаје посебан значај, већина регрута је потпуно аполитична, тек понеки Словенац прошверцује Младину као врхунац „опозиционе мисли“ у касарни. Сећам се само да је дан након Осме седнице политички комесар, капетан Радован, одржао предавање једва заинтересованим војницима о томе како догађаји у Београду неће променити ништа у „уставном устројству СФРЈ, братству и јединству и свему осталом“.

Већина Албанаца у јединици слабо говори српски и друже се углавном међу собом. Међу њима Рамуш из села Глођане поред Дечана, једини који беспрекорно говори српски, уписао је факултет, дружи се са свима, па је и једини од Албанаца у јединици постао десетар.

Тринаест година касније, током бомбардовања и рата на Косову 1999. читам у Времену текст о Рамушу Харадинају, вођи ОВК из околине Дечана. Испоставило се, то је наш Рамуш из касарне. Прочитао сам после да је након демонстрација на Косову 1989. отишао из земље, једно време је радио у Швајцарској као обезбеђење у дискотекама, вежбао борилачке спортове, оженио се Финкињом и 1997. у освит рата – илегално прешао Проклетије и прикључио се ОВК.

О свему што се касније дешавало имали смо прилике да читамо и слушамо. Никад се после нисмо видели ни чули, а једног дана вероватно ћемо сазнати шта се десило, па је десетар ЈНА који је перфектно говорио српски и дружио се са осталим војницима – толико радикализован да је постао вођа ОВК оптужен за ратне злочине против цивилног становништва.

Да ли је Милошевић током сузбијања тих студентских демонстрација 1989. и „скидања“ Азема Власија, потпуно „одсекао“ косовске Албанце од сваког дијалога и идеје о заједничком животу са Србима? После Власија уследио је екстремнији Ругова, после њега још екстремнији Тачи. Или би се то све на Косову десило и са Милошевићем и без њега? Сва ова питања су још увек без одговора и слаба утеха онима који су са Косова протерани или су у рату изгубили своје најдраже.