Савремена Хрватска и крвници из НДХ: Злочинци на папиру, хероји у јавности

0

Ове речи јула 2008. изговорио је католички свештеник Вјакослав Ласић на загребачком Крематорију, служећи помен некадашњем заповеднику усташког логора Јасеновац и Стара Градишка. Шакић, злогласни командант највећих стратишта Срба, Јевреја и Рома, на одру је лежао - у усташкој иниформи.

Сцена са Шакићевог испраћаја у Загребу, где је сахрањен као осуђеник за ратне злочине током Другог светског рата, по много чему је симболична јер сведочи о снажној проусташкој енергији у јавном мњењу нове, европске Хрватске.

Да апсурд у овом случају буде већи, усташки зликовац ухапшен је под међународним притиском 1999. године у Аргентини, а његово суђење требало је да послужи као вода за прање прљаве прошлости младе хрватске државе. Шакић је у њој, међутим, покопан у присуству лидера политичких странака, проусташких удружења, хрватских генерала…

Свега коју годину раније дао је интервју хрватским новинарима у коме је рекао да би све што је радио у рату, да је могуће – поновио.

Случај Динка Шакића – зета крвника Макса Лубурића и саборца Анте Павелића, који му је у емиграцији крстио и децу, по много чему одсликава однос данашње Хрватске, као и Католичке цркве, према извршиоцима геноцида у НДХ. Упркос службеној огради државе од недела ових зликоваца, у пракси су често предмет обожавања, јавног одавања почасти, па чак и уздизања на херојске висине.

Сцене које је оживео филм Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“ дочарале су само фрагмент суровости усташког режима у спровођењу системског злочина, али и подсетиле на толерантан однос хрватских власти према костурима из државног ормана. О томе можда и најбоље сведоче готово небројена упозорења центра „Симеон Визентал“ и његовог директора Ефраима Зурофа, којем није промакло величање фашизма у нововековној Хрватској.

Примера је прегршт. Жена звер Нада Шакић, Динкова супруга, после рата успела је да емигрира у Аргентину и избегне одговорност за почињена дела. Када су средином јула 1998. власти СР Југославије затражиле од Аргентине њено изручење, са истим захтевом је пожурила и Република Хрватска. Жупанијски суд у Загребу је већ наредне године одбацио све доказе против Шакићеве, прогласио је невином и ослободио кривице. Она је остала у Хрватској, где су се о њој старали. Живела је у елитном дому пензионера у Загребу и уживала све привилегије достојне националног хероја и заслужног грађанина. Иначе, Интерпол је 15. јула 2011. године на захтев Србије расписао потерницу за Надом Шакић, осумњиченом за злочине у усташким логорима. Истог дана хрватски медији су објавили да је оптужена умрла 5. фебруара 2011. и да је кремирана на Загребачком гробљу Мирогој.

ПРОУСТАША И У ВЛАДИ

ПОСЕБАН допринос релативизацији усташке идеологије у новијој прошлости дао је функционер ХДЗ Златко Хасанбеговић, који је 2016. године обављао дужност министра културе у хрватској влади. Он је запамћен као човек који је усташе отворено називао „мученицима и херојима“. Блиска му је неосусташка иконографија, па се као младић сликао са усташком капом на глави. Посећивао је ултрадесничарске скупове на којима су се вијорила знамења налик на симболе НДХ, заставе „црне легије“ и слично.

Много је и доказа да су усташки злочинци толерисани и у режиму бивше комунистичке Југославије. Злочинац Макс Лубурић се до 1969. шетао по Европи и Јужној Америци, а поглавник Павелић је све до сусрета са Благојем Јововићем 1957. био узорни грађанин Аргентине. Сви они, за велики број грађана Хрватске и данас су патриоте за узор.

Исти статус поједини злочинци имали су и у комунистичкој Хрватској. Контроверзни карднинал Степинац, иако осуђен за ратне злочине, сахрањен је у загребачкој катедрали, а још седамдесетих година почело је прављење његовог култа личности, који је кулминирао ватиканским проглашењем за „блаженог“. У католичким храмовима, посебно у Западној Херцеговини и у комунизму несметано су служене мисе за покој душе многим усташким злочинцима и осведоченим зликовцима.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

МИРОСЛАВ ФИЛИПОВИЋ

ФРА СОТОНА

ЈЕДАН од најсуровијих злочинаца у Другом светском рату Мирослав Филиповић (1915-1946), којег у филму тумачи Вук Костић, био је фрањевац, усташа, једно време командант логора Јасеновац и Стара Градишка.

ФОТО: Приватна архива

Рођен је у Јајцу, а 1938. године, а заредио се и ушао у фрањевачки ред у самостану Петрићевац у Бањалуци, добивши редовничко име Томислав. У јесен 1942, заменио је мантију униформом и постао заповедник логора Јасеновац. Филиповић је одговоран за масовне злочине над српским становништвом, због чега је добио надимак Фра Сотона. У време његовог командовања од само четири месеца у Јасеновцу је побијено између 20.000 и 30.000 логораша. После рата ухватили су га Британци и изручили југословенским властима. Осуђен је на смрт вешањем.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ВЈЕКОСЛАВ МАКС ЛУБУРИЋ

САДИСТА И ПО НЕМАЧКИМ МЕРИЛИМА

УСТАШКИ официр Вјекослав Макс Лубурић (1914-1969) био је заповедник логора Јасеновац и других логора смрти у НДХ. Овог злочинца у филму игра Марко Јанкетић. Лубурић је важио за једног од најбруталнијих официра, који је потекао из српског племена Дробњак из Црне Горе. Један део Дробњака прешао је у западну Херцеговину и примио римокатоличку веру, те су после тога похрваћени, а неки извори наводе да је то знао и сам Лубурић.

ФОТО: Приватна архива

Надимак Макс добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Франчетића приликом боравка у усташком кампу Јанка Пуста. Због умешаности у бројне ратне злочине стекао је репутацију најбруталнијег међу усташким заповедницима. Страшни су били његови први „рапорти“, кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логор вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине“; не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога начас застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију. Немачки посматрачи су га окарактерисали као „великог садисту“ и „живчаног болесника.
После рата командовао је крижарима који су водили герилски рат против нове југословенске државе, пре него што је емигрирао у Франкову Шпанију. Лубурића је у Каркахентеу у Шпанији, убио агент Удбе Илија Станић, али тек 1969. године.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

НАДА ШАКИЋ

ПАТОЛОШКИ УБИЦА

ЧУВАР женског логора у Јасеновцу Нада Шакић (1926-2011) била је полусестра Вјекослава Макса Лубурића. Нада (у филму је игра Алиса Радаковић) се убрзо показала достојна усташке зелене униформе – у женском логору Стара Градишка, у ком је за свега три године убијено готово 80.000 жена и деце, према сведочењима, била један од највећих злотвора. Увек је била у усташкој униформи са опасачима, пиштољем и камом у чизми, и патолошки је уживала у зверском мучењу и најчешће је убијала без икаквог повода. Постоје сведочења преживелих затвореница која описују њена клања логорашица. После покоља би се мало „утегла“, руком прочешљала косу и наставила даље као да је претходно учинила нешто најнормалније.

 

ФОТО: Приватна архива

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!