Прочитај ми чланак

Саша Кнежевић: Ја теби сердаре, ти мени орден!

0

Oвај случај предњачи по томе што се баш у најнедоследнијем времену „великих падова“ он додељује једном изразито антисрпском државнику

„Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво:
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди бога истинога;
немој, сине, изгубити душе;
боље ти је изгубити главу
него своју огр´јешити душу.“

PRINTSCREEN

Провокативни филмови руског режисера Андреја Звјагинцева иако су много критиковани у Русији од стране антилибералне струје, у мени су изазивали и поред претеране критике руске државне структуре и РПЦ у годинама суверенитета, мудре геополитике и духовног успона, искре искреног осврта на проблеме „обичног човека“ и „обичног живота“ када се нађе у раљама репресивног система. Занимљива је једна Конфучијева анегдота о човеку који је побегао у дивљину од државних институција и њених намета, а када га је срео један залутали човек после дуго времена бекства, и упитао га „зар се не боји да га не поједе тигар у овој дивљини?“ – он му је одговорио: ,,Јачи је један политички систем и стег корупције од чељусти сваке звери“. На крају контроверзног филма А. Звјагинцева „Левијатан“, гледамо једну дегутантну сцену; над домом једне неправедно уништене породице ниче храм Божији у којој су окупљени на Литургији сви они што су виновници те породичне трагедије, од црквеног клира, политичких функционера до најобичнијих криминалаца и убица чији су греси од цезаропапистичке инквизиције опроштени јер су успели да збришу са лица земље једну породицу и преотму њихово спорно земљиште да би на њему изградили планирани храм, у којем сада сви они слушају лицемерну проповед и фарисејски се моле Богу.

Иако је ова хиперболистичка критика иреална и груба за пређашње стање националног препорода у Русији (и поред све попустљивости према „шестој колини“ и двојности руске политике чију превагу ипак односи њено истинско свето извориште), та сцена је бљеснула пред мојим очима гледајући недавну хипокризичну представу у „Центру Сава“, на свечаној академији под називом „Завет Светога Саве“, на којој је одликован Орденом Светог Саве првог степена Александар Вучић одлуком Синода СПЦ у склопу обележавања осам векова аутокефалности Српске православне цркве, и поред тога што је већина владика и верног народа протествовала и бојкотовала тај чин. Орденом Светог Саве је одликован и патријарх Иринеј док је Милораду Додику пошто је већ добитник Ордена Светог Саве I степена, СПЦ уручила Орден Светог Симеона Мироточивог. Ова дегутантна бласфемија кићења или незаслуженог самокићења по принципу: „Ја теби: сердаре, ти мени: војводо“, говори много више о магијској ритуалној празнини у којој обитавамо. Политичка позадина разноразних одликовања је неспорна и очигледна не само у овом случају, али овај случај предњачи по томе што се баш у најнедоследнијем времену „великих падова“ он додељује једном изразито антисрпском државнику, који својим изјавама и поступцима свјесно пориче светосавски пут.

 

Овим поступком одређени круг црквених великодостојника не показује никакву „мудру икономију“ или тривијалну опомену („похвала као вид опомена, ако признаш Косово… итд.“), већ се свесно подлеже материјалним уступцима једног нихилистичког система који послушно спроводи планску завршницу евроатлантистичке окупације над Србијом и свим српским земљама, након трагичне капитулације која је била коначна после петооктобарског пуча. (Нисмо капитулирали у отвореној борби са неупоредиво већим противником већ у политичким кулоарима и једном корумпираном систему који је имао пред собом само личне амбиције имун на сваки вертикални подстрек.)

Бесмисленим одликовањима се гура прст у око преосталом верном народу који једино још од Цркве очекује уточиште и који се једино још у Цркви групише и проноси националну идеју и чува свој угрожени идентитет. Незахвално је тренутно безизлазном ситуацијом на Косову и Метохији правдати признање легитимитета „косовској влади“ и ткз. држави Косово, лицемерно је ширити крајњи дефетизам и патетичну бригу за српски народ на Косову правдајући љубоморно чуване министарске фотеље и политичке функције које контролишу српски крволоци и убице, а најлицемерније је потписнике споразума у Бриселу одликовати највећим црквеним признањима. Баш тај српски народ на Косову, поред Шиптара, је највише угрожен од политичких ајкула, и трпи највеће интриге и манипулације од оних који су само по имену „своји“, а по природи бескрупулозни грабљивци који су спремни за најсрамније дело и издају само да би сачували или побољшали изнуђене позиције. Овде није по среди истинска борба за интересе српског народа на КиМ, нити истинска борба за државни суверенитет, већ борба ниских интереса, политичких странака и додворавања западним колонизаторима насупрот тежњама сопственог народа и заветима вечне Отаџбине. Биће Цркве није егзистенцијално условљено, нити се врши на њега терор притиска као у минулим страдалним временима, напротив, институционализовани „тамни двојник Цркве“ живи у материјалном благостању и привидном миру паклене мирнодопије, баш тамо се урушава и подиже бљутаве и слабе изданке које је лако условити личним интересима на уштрб свеопштег расипања. Овај сплет лукавих змија, у егзотеричним лицима „тамних двојника државе и цркве“, не треба да нам помрачује видик, нити одвраћа поглед од оне стварне, истинске Цркве коју „ни врата пакла неће надвладати“ и Отаџбине чији је темељ у нетварној, светолазарској алтернативи. Отаџбину нам нико не може одузети ако јој ми сами не одступимо, њој треба положити цео живот, и вером у христолику Отаџбину треба живети у Истини. У мени сада брује стихови оне безвремене, увек у националном суноврату актуелне песме „Вечној Србији“ – Јована Дучића, бодрећи се Павловићевом романтичном, једино преосталом надом у истрајност: „Научите пјесан, то је избављење“. Надам се да ће Господ српски народ и у овим временима избавити, пред невиђеним смо искушењима које нам предстоје… Долазе вуци у јагњећим кожусима док правих пастира је све мање! Читам ових дана поново непревазиђену аутобиографску епопеју Станислава Кракова „Живот човека на Балкану“, наводим један кратак цитат да нас подсети какви су див-јунаци ходали овом земљом, не презајући од ничега ако би се неко усудио да се дрзне и атакује на њихову „суштину суштине“ без које је њихов живот био безвредан:

„Али поручите оним другим који вам говоре о престанку заклетве, да је застава под којом су се заклели, још увек са нама. Заклетва не зна за границе, као ни Отаџбина, јер је она у нама, у нашим срцима. Сви ми морамо да идемо до краја, ма где то било и ма шта се десило. Борба још тек престоји вратиће нам и територијално Отаџбину. Верујем у вас и знам да никог ниједном није издала храброст. Више о овоме немамо шта да говоримо.“