“ШАБАНИЗАЦИЈА“ као продукт комунизма

Милослав Самарџић

21:20 01.03.2019.

Све је почело 1944/45: Комунисти су систематски уништавали клавире. Формално, говорили су да су клавири буржоаски. Суштински, било је ту више фактора.

Пре свега, они су примењивали совјетски бољшевички систем, који је најјасније дефинисао главни Стаљинов човек у свету филма, Сергеј Ејзенштејн. Он је тврдио да филм не сме да буде наставак позоришта, јер је позориште за елиту, тј. за мањи део друштва, па се на тај начин не може остварити велики ефекат на масе. Зато, филм је требало да следи вашарске и циркуске традиције. Тако ће се у маси боље примити комунистичка пропаганда.

И наравно, некултурном масом лакше је владати.

Друго, сами комунисти били су необразовани: Ј.Б. Тито је био браварски помоћник, Ранковић абаџића, итд. У целом Централном комитету, уочи рата, најобразованији им је био Кардељ, са Вишом учитељском школом. Тито је сваког дана гледао по један вестерн, Драгослав Дража Марковић читао је вестерн романе, који су се тада продавали на киосцима, итд.

Треће, комунисти су увек били противници српске традиције, па тако и традиционалне српске народне музике.

Своје намере у филмској, као и у музичкој индустрији, они су успешно спровели тек 1970-тих, када је већи део грађана могао да приушти ТВ апарате и када су већ скоро сви имали радио апарате. Музички правац који се тада појавио назван је “новокомпонована народна музика“. Околности створене комунизмом биле су такве да се ова шунд музика ширила као епидемија. Епидемија је одговарајући назив и због тога што је она подразумевала промоцију алкохолизма.

Главни изговор комуниста био је да “то народ воли“. Мада би, наравно, народ “волео“ све што се толико рекламира.

На почетку овог периода, “шабанизација“ је за многе била негативан појам. Данас је за већину, изгледа, позитиван. Јер, данас је на већини новинских насловних страница нешто из “шабанских“ ријалитија, које свакодневно емитује већи број ТВ станица.

Да није било комунизма, данас би Београдска филхароминија била, ако не као Бечка у Аустрији, оно барем на том путу. Овако, Србија има велики проблем.