Прочитај ми чланак

РУСОФОБ БЛИЗАК СВАКОМ КРАЉУ Министар финансија и спиритиста умало патријарх СПЦ!

0

Када се говори о Србији и Београду 19. века име и дело Чедомиља Мијатовића (1842 – 1932.) није могуће заобићи. Не само да је у питању човек који је у шест мандата био министар финансија, у три министар иностраних послова, председник Српске краљевске академије и оснивач Народне странке, већ и особа која је српској валути дала назив "динар", а одиграо је и значајну улогу у стварању Креманског пророчанства.

Према званичној биографији, Чедомиљ Мијатовић беше један од најобразованијих Срба свога времена. Његов отац, професор земљописа и истрорије и мајка шпанског порекла, постарали су се да заврши Лицеј 1862. године. Потом је још три године студирао у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу, био је русофоб, изразито наклоњен Аустрогарској монархији. У то време оженио је 17 година старију Енглескињу Елодију Лотон (старију од његове мајке) и уз њену помоћ, касније, радио на европеизацији Србије…

Са супругом купује плац са прелепом баштом у Кнеза Милоша 3, тик уз Двор, Скупштину и Главну пошту. Тај плац је прво био у власништву породице Стојана Симића, кума књаза Милоша, председника државног суда, трговца и завереника у Милетиној буни. Направио је раскошну вилу, коју је држава откупила за Обреновиће, а конак је срушен после Мајског преврата. Касније су се смењивали власници, значајне особе тога доба док плац нису купили Елодија и Чедомиљ и саградили раскошну вилу.

У њој су се састајали бројен значајне личности и странци, била је у то време седиште невладиних организација. Елодија је била велики активиста за женска права, брзо је научила српски и постала је прва жена у Србији која је објавила историјско дело „Историја модерне Србије“ (бечко-берлинска верзија), а потом и „Српски фолклор“.

Пар се јавно бавио мистицизмом, у њиховој кући су на тавану пронађени реквизити за магијске обреде и табле за призивање духова, а све је то потврдио и Мијатовић. У мемоарима, између осталог, наводи и да га је у марту 1903. године у Лондону, пријатељ и новински уредник Вилијем Стед позвао да присуствује сеанси призивања духова у хотелу „Норфак“. Тражено је да понесе предмет који је припадао краљу Милану или краљици Наталији Обреновић, а медијум је била извесна госпођа Буршел. Уместо тога, он је понео потпис краља Александра. Госпођа Буршел је током сеансе добила визију убиства краља Александра и краљице Драге, а краљевски пар је убијен само три месеца касније.

За такав атентат уз убиства великог броја осталих чланова породице Обреновић, били су потребни месеци припреме…


Министар финансија први пут постаје 1873. године, а реизабран је 1875, док је, у међувремену, заузимао позицију секретара кнеза Милана са којим се веома зближио. Сам кнез, и касније краљ Милан, Чедомиља је назвао Викторијанцем међу Србима и Византијским дипломатом.

Као оснивач Напредне странке којој, кнез Милан, 1880. поверава владу, Мијатовић постаје дупли министар финансија и иностраних дела. Помагао је кнезу у склапању српско-аустријске конвенције, створио Народну банку, од банкара обезбеђивао зајмове за државу које је народ после мукотрпно враћао…

Како историја бележи, Мијатовић се једном приликом срео са Еженом Бонтуом, челником француске Генералне уније, која је желела да прави пругу Београд-Ниш. Тада министру Мијатовићу, Бонту је понудио позамашан мито како би добио жељени посао. Међутим, Чедомиљ не само да је одбио, већ је случај пријавио краљу Милану који му испрва није поверовао.

С друге стране, Бонту је помислио да је износ био премали, те је Мијатовићу шаље чек са дупло већим износом. Тражећи да сачекају на одговор, Чедомиљ са доказом у рукама, трчи код краља који му је тек тада поверовао. Краљ Милан, за кога се верује да је и сам угостио Бонтуа, био је изненађен висином понуђеног износа и рекао да ће сам спровести истрагу. Иначе, Бонтуове менице биле су узрок због ког је државна благајна касније банкротирала…

Мијатовић је одиграо и кључну улогу у смиривању ситуације у држави након развода краља Милана и његове супруге Наталије у маниру лукавих Енглеза.

Наиме, омражени краљ Милан се суочио са још већим незадовољством народа након што је отерао краљицу Наталију јер је добио ванбрачног сина са ћерком трговца дрветом, па се народ подигао и започео протесте на Теразијама. Ситуација се опасно закувала те је краљ позвао Чедомиља упомоћ. Како би смирио страсти, Мијатовић је осмислио Креманско пророчанство по коме је још од давнина речено да ће „доћи до развода у династији јер је краљица одавала државне тајне“. Преко режимских медија је та прича пуштена у јавност и ствари беху одмах сређене. Сличне тактике примењује годинама Беба Поповић, саветник Александра Вучића и Мила Ђукановића.

Чедомиљ и Елодија су кућу продали 1885. године, јер су већ живели у Лондону. Све до 1906. она се водила на Николу Антулу, а паре за куповину дао је Јован Антула, његов брат, директор Народне банке. Мијатовић је био сведок на потписивању тестамента Илије Коларца, а Јован, пошто је држава изгубила спор око оспоравања тог тестамента, тутор који је пазио на Коларчеве паре. Кућу 1906. купује Душан Вујић, секретар Управе фондова, управник Двора и министар полиције, а, осим њега, ту живе и његова сестра Милица, Карађорђева чукунунука, и зет Петар Мишић, генерал српске Краљевске војске и командант Шумадијске дивизије у Великом рату, која је пробила Солунски фронт. Мишић је био један од организатора Мајског преврата и члан Беле руке, на челу са генералом Петром Живковићем, као пандан Аписовој Црној руци.

Након што је краљ Милан абдицирао, Мијатовић је отеран из Србије 1889. године. Тада је отишао у Лондон да га народ мало заборави, да би само четири године касније, захваљујући Стојану Новаковићу и Милутину Гарашанину био враћен на власт у великом стилу и поново постао министар финансија и касније амбасадор у Лондону.

Најкраћи мир икада написан

Каријеру Чедомиља Мијатовића обележило је и потписивање мировног уговора у Букурешту којим је стављена тачка на рат Србије и Бугарске.

Наиме, током 1886. године вођени су преговори двеју страна, где је Мијатовић био једини опуномоћеник Србије.

Преговори су одлично напредовали све до самог краја када је Бугарска затражила да јој Србија исплати 25 милиона франака ратне одштете.

Без икаквог премишљања, Мијатовић је након ових речи устао од стола и саопштио да су пеговори управо пропали.

„Рат се наставља сутра ујутру у шест часова“, изворио је Мијатовић и кренуо према излазу.

„Врата су била на извесној удаљености од места где сам седео, а много ближа Маџид-паши, који пожури према њима и постави своје здепасто, кратко тело према њима, ширећи обе своје руке као да га нека невидљива сила изненада разапе. Готово гневно вриштећи, урлаше на јадног Гешова (бугарског преговарача): „Зар вам нисам рекао да је то било глупо? Зар не видите шта сте учинили? Драги господине Мијатовићу, ви сте добар човек и мудар човек. Застаните на тренутак да размислите. Зар треба да нам буде ускраћена слава обнављања мира на Балкану? Зар ћете тако безбрижно да наставите сукоб? Зар нема излаза из овог положаја?“ Мијатовић је онда затражио да се сматра да захтев за одштету ‘није предложен‘, а Маџид-паша је одговорио: „Сјајно! Био сам уверен да ћете наћи излаз из неприлике!“, пише Мијатовић у својој монографији „Успомене балканског дипиломате“.

Комплетан текст мировног уговора који је потписао Мијатовић гласи: „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске“. Није дошло до плаћања одштете или мењања граница, иако је Србија била губитничка страна у том рату.

Краљ Пера и Пашић му нудили да буде патријарх СПЦ?!

Мијатовић је умало постао и једини политичар (и мирјанин) на месту патријарха српског. Како сам признаје у својим књигама, бавио се активно мистицизмом и спиритизмом и то јавно, организовао је у својој кући призивање духова.

Наиме, средином 1914. године када је већ био у годинама и нарушеног здравља, Мијатовић из Лондона долази у Београд на специјални позив краља Петра.

Дочекан је са почастима, а на састанку му је саопштено да му краљ, регент Александар, председник владе Пашић и сви министри нуде место поглавара Српске цркве, први патријарх обновљене Српске патријаршије.

Могућих разлога за овакав избор тадашњих власти је више. С једне стране, Чедомиљ је, као политичар био јакоослоњен за Лондон, Аустроугарску монархију и русофоб, а с друге је сматрао домаће свештенике недовољно образованим и неспособним да пруже одговоре на основна религијска питања, пошто је себе сматрао изузетно религиозним. Преводио је енглеске религиозне текстове (протестантске) желећи да Србима приближи ту веру.

Будући да је и код претходних власти више пута био помињан као кандидат за високо место у црквеној хијерархији, за Карађорђевиће и министре је представљао логичан избор за патријарха, пише у биографији.

Мијатовић у својим мемоарима признаје да је био у великом искушењу да ову дужност прихвати, али је одустао у последњем тренутку: „Како бих могао да прихватим положај видљиве главе Српске православне цркве када не верујем у све њене догме?“, признао је он и додаје да су му министри на то питање одговорили: „Али, ко вас пита у шта верујете? Зар мислите да сваки епископ верује у све догме Цркве“‘?!

Чедомиљ је остатак живота провео у Енглеској где је лобирао за српску власт. Током Првог светског рата прикупљао је помоћ за српску војску, а преминуо је у Лондону 14. маја 1932. у 90. години.