Прочитај ми чланак
Бројним Србима и онима који су пореклом из наших крајева, а запамћени су у руској историји као велики људи, војсковође, дипломате, писци или филозофи, „придружио“ се ових дана још један мислилац, песник и просветитељ, Николај Владимирович Станкјевич. О њему је ових дана објављена књига, а за нас је посебно интересантно да је аутор опширне биографије руски генерал и писац Николај Александрович Карташов (56) предочио бројне доказе да је Николај Станкјевич пореклом – Србин.
О Николају Станкјевичу, који је живео у првој половини 19. века књигу, је штампала „Маладаја гвардија“ у библиотеци „Живот предивних људи“. Повод је био 200 година од његовог рођења. У књизи је много новога – делом оно што је аутор пронашао у архивама, делом оно што је сазнао из разговора са родбином Станкејевича. Претходно су и у Француској о овом филозофу објављене две књиге.
Николај Станкјевич рођен је 27. септембра 1813. у имућној породици у селу Удеревка у Вороњешкој губернији. Универзитет је завршио у Москви. Нажалост, Станкејевич је рано умро од туберкулозе у Италији, било му је само 27 година. Покушао је да се излечи на Кавказу и у Карловим Варима, али није било помоћи.
Тридесетих година 19. века Станкјевич је организовао кружок у који су улазила велика имена руске мисли као што су били Висарион Белински, Алексеј Кољцов, Тимофеј Грановски, Константин Аксаков, Иван Тургењев, Михаил Бакуњин, Василиј Боткин и други.
Један од главних разлога што се генерал, новинар и писац Николај Александрович Карташов (56) заинтересовао за биографију великог просветитеља јесте што се и он родио тамо где су некада живели Станкејевичи.
– У архивима је записано да је родоначелник ове породице, Иван Станкјевич дошао из братске, православне Србије. На позив Петра Великог у 18. веку дошло је много људи из Србије, Босне, Црне Горе, Славоније и Далмације. Они су сви били спремни да ратују против непријатеља хришћанства и светог крста. После аустро-турског рата Срби су били гоњени ништа мање него кад су били под Турцима. Због тога су Срби кренули у Русију. Управо тада су била основана прва српска насеља на реци Северски Доњец која тече у јужним приграничним областима садашње Русије и Украјине. Тако је тамо настало насеље Нова Србија – пише Николај Карташов.
Међу тадашњим Србима који су дошли у Русију били су Милорадовићи, Кнежевићи, Божићи, Стојановићи, Поповићи, Марковићи, Зарићи, Мировићи и други. Руски историчари су израчунали да је у 18. веку у Русију дошло скоро десет хиљада Срба. Многа од тих презимена су касније искривљена, па је сасвим могуће да су се Станкејевичи до доласка у Русију презивали Станковићи.
Један од тадашњих дошљака је био и Иван Семјонович Станкјевич, који је пре доласка у Русију студирао у Италији, а касније је обуку прошао у српској војсци. У Русији је био у козачком пуку у Вороњешкој губернији. Своју храброст Станкјевич је у руској војсци показао у ратовању са Пољацима и Турцима. Иван се оженио ћерком козачког официра Маријом и са њом имао шест синова и ћерку.
Синови су основали ново село које су назвали Зара. Они су то име објашњавали тиме да се у далеком српском месту Зара на Балкану родио њихов отац Иван Семјонович Станкјевич. То потврђује да су Станкјевичи дошли из Далмације јер се у то време Задар налазио у саставу Италије и звао се Зара. Највероватније да су се својевремено Станкејевичи презивали Станковићи.
Они који су радили на имању Станкјевича увек су причали да они плаћају боље од осталих. За разлику од многих руских села где су куће била покривене сламом и касније металом, тамо су све су куће биле покривене црепом.
ДОМОВИНА ПРЕДАКА
Сасвим је могуће и да се један део породице Станкејевича вратио у домовину предака.
– Они Станкејевичи који су били белогардејци, после Октобарске револуције су емигрирали, а други су остали у Русији. Можда је неко од тих који су напустили Русију отишао и остао у Србији која је примила велики број руских емиграната – рекао нам је Николај Карташов.
У државном архиву у Вороњешкој области је записано да је 1820. године породица Станкјевич у својих пет села имала више од 300 сељака. Врло трудољубиви Станкјевичи су продавали брашно и вино војсци и флоти. Били су цењени и као добротвори. Кад је у Тули избио велики пожар 1834. сложна браћа су дала тадашњих сто хиљада рубаља помоћи што је био огроман новац, па су и од самог цара добили признање за такав гест.
Велики мислилац Николај Станкјевич није заборављен, у родном крају постоје музеј и школа у коју је он некада ишао. Сачувани су бројни документи и његова писма. Један од наследника основао је библиотеку у којој се она чувају. Једна од праунука Станкејевича ради у Биоблиотеци „В. Лењин“ у Москви. Она је доктор наука и зна да су се њени преци поносили српским пореклом. На древном Арбату у Москви постоји школа која носи име Станкјевича.
СРПСКИ ЈЕЗИК
– На последњој изложби књига у Москви на штанд издавачке куће „Маладаја гвардија“ дошла је једна група млађих Срба. Било ми је веома жао што су говорили на енглеском. Увек волим да чујем српску реч. Волео бих да и ја научим што више речи српског јер сте нам ви најближи народ – каже нам генерал Карташов.
(Вечерње новости)
