Pročitaj mi članakKorenite promene u međunarodnim odnosima sa sobom nose istorijsku težinu, često i ljudske i materijalne žrtve, ali one neizbežno iznedre nove oblike država, međunarodnih sistema i organizacija karakterističnih za određeni period. Iz Prvog svetskog rata je proizašlo shvatanje da je svetu potreban globalan sistem regulisanja međunarodnih problema kroz jednu organizaciju i jedinstven sistem pravila.
„Демонизација Владимира Путина није политика, него алиби за њено одсуство.“
Хенри Кисинџер
Корените промене у међународним односима са собом носе историјску тежину, често и људске и материјалне жртве, али оне неизбежно изнедре нове облике држава, међународних система и организација карактеристичних за одређени период. Из Првог светског рата је произашло схватање да је свету потребан глобалан систем регулисања међународних проблема кроз једну организацију и јединствен систем правила.
Други светски рат је непосредно изнедрио систем УН-а какав данас познајемо, а из њега је проистекао систем људских права, који је злоупотребом од стране атлантизма изокренут у своју супротност. Оба међународна поретка настала након глобалних конфликата изнедрила су нешто што би се могло назвати системима, са свим својим предностима и недостацима. Међутим, урушавање биполарне поделе донело је својеврсне антисистемске тенденције и анархију у међународним односима уопште.
РУСКИ МЕДВЕД ПРОТИВ АТЛАНТИСТИЧКЕ АНАКОНДЕ
Једна од основних карактеристика раног постхладноратовског периода међународних односа је попуњавање празнине која је настала нестанком Варшавског пакта са глобалне геостратешке сцене. Русија је асиметрично нападнута са више страна – либералном шок терапијом у економији, агресивном вишедимензионалном кампањом у сврху једноставнијег НАТО наступања ка истоку, и отвореним кризним жариштима дуж њених граница.
Геополитички мотивисани оружани сукоби под западном диригентском палицом су почели у Нагорно-Карабаху 1988. године, наставили се у Придњестровљу 1991, да би свој зенит достигли у Абхазији и Јужној Осетији 2008. и у Донбасу 2014. године.
Русија је морала да се супротстави специфичним видом отпора – замрзнутим конфликтима. Захваљујући одлучном деловању у супротстављању атлантизму најпре одбраном снага статуса кво, а затим и формирањем и одржавањем комплетне инфраструктуре на територијама под њиховом контролом, овај појам се данас често везује искључиво за постсовјетски простор. Замрзнути конфликти су они у којима су се отворена оружана дејства завршила, али није креиран никакав политички оквир који би довео до окончања сукоба и задовољења зараћених страна.
Они се не могу добити на кратак рок, или макар не без огромних људских, материјалних жртава и неповратног трасирања Русије ка тоталном слому. Због тога се више исплати да се конфликт држи у замрзнутом статусу, све док се непријатељ не исцрпи или ситуација на међународној сцени преокрене у корист Русије. На пример, Русија без сумње може да војнички порази Украјину, и да са власти свргне нелегалан и нелегитиман режим инсталиран од стране Запада. Међутим, замрзнутим конфликтом у Донбасу се постиже циљ, уз неупоредиво мање трошкове, како материјалне, тако и оне далеко важније – људске.
Макиндерова забринутост над будућношћу атлантизма уколико се евроазијски пол консолидује као јединствен геополитички ентитет, отелотворило се кроз Волфовицову доктрину и њено доследно спровођење од стране Викторије Нуланд и њеног тима. Недавна војна вежба за лаике необичног имена „Анаконда“ и симболично је означила почетак потпуне офанзиве на руске интересе широм Евроазије.
Назив је креација америчког адмирала Алфреда Мехена, а његова идеја је у основи геополитичка. Он симболично приказује стисак поморске змије око копнене масе који брани руској империји излазак на топла мора и тако је геополитички „гуши“. Управо на трагу западне анаконде се налазе замрзнути конфликти. Они настају у рубним областима судара православне и западне римокатоличко-протестантске цивилизације.
Међутим, за разлику од Американаца који су уз помоћ обавештајног апарата и полуга глобалног финансијског система готово пола века разарали суверене државе и њихове легитимно изабране лидере, замрзнути конфликти су настајали као форма асиметричног одговора на директно угрожавање руских интереса у непосредном окружењу.
ДОНБАС КАО ПРЕКРЕТНИЦА
Одсудна иницијатива у замрзнутим конфликтима у позадини увек носи амерички рукопис. Међутим постоје и многе укључене заинтересоване стране на регионалном нивоу – Румунија у Придњестровљу, Турска у Нагорно-Карабаху, прибалтичке земље на сопственим територијама итд, што додатно компликује ситуацију. Унутардруштвена трвења у балтичким државама у којима Руси чине значајан удео у становништву се у теорији међународних односа не посматрају као замрзнути конфликти.
Међутим, по неким њиховим карактеристикама се могу сматрати замрзнутим конфликтима изузетно ниског интензитета. Нема територијалне поделе нити оружаног сукоба, међутим, постоји огроман проценат русофоног становништва коме су ускраћена елементарна политичка права, што ствара основ за велики конфликтни потенцијал. Крим се ни у ком контексту не може сматрати замрзнутим конфликтом. Он је руски национални интерес број један, и као такав је „завршена прича“.
Када је Донбас у питању, примирје које је на снази готово годину и по дана је исувише кратак период како би се он окарактерисао као дефинитивно замрзнут. Међутим, у овом моменту не би било погрешно тако га посматрати. Оружаних дејстава ширих размера нема од ступања примирја на снагу, Донбас развија сопствене системе за самоодржање, док кијевске власти после великих материјалних и људских губитака теже да консолидују сопствене редове и не претендују на тоталну офанзиву на Донбас, барем не до неке нове расподеле снага.
Донбас је за савремену Русију оно што је кубанска криза била за САД – последња линија одбране и тачка са које повратка нема, ни по коју цену. Овде нема укључених заинтересованих страна, директно се сучељавају Русија и амерички агенти од утицаја, конфликт је непосредно на руским границама, а геостратешки има далеко већу тежину него онај чеченски. На крају, али не и најмање важно, овај конфликт је специфичан по томе што огољава идеолошку природу свих претходних замрзнутих конфликата, а то је суштинска подела – атлантизам против евроазијанизма.
АСИМЕТРИЧНИ ОДГОВОР ПРОТИВ КОНЗИСТЕНТНОГ ЗАПАДА
Од стране Запада се према Русији деценијама води конзистентна политика, мада су се вашингтонске апологете одувек упирале да докажу супротно. Моменат од кога је некада СССР, а данас Русија престала да се повлачи пред атлантизмом и супротставила му се замрзнутим конфликтима, они служе као средство за заустављање непријатељског савеза док се Русија подиже из пепела.
Често су брутални, са огромним патњама локалног становништва, али надирање атлантизма према својој опсесији – православном и ресурсима богатом Истоку, не оставља превише простора за избор. 2008. година и руска интервенција против Сакашвилијеве агресије сматрају се прекретницом, када је Русија по први пут у постхладноратовској ери отворено „показала зубе“. Међутим, потенцијал за даље проширење замрзнутих конфликата увек постоји. Они су као својеврсно клатно које се лако може значајно померити када је атлантизму и његовим клијентима то у непосредном интересу.
Атлантизам је истрошен концепт, и као такав није кадар да изнедри нову идеолошко-геостратешку форму која би на било који начин могла да конкурише евроазијству, и то на корист свих, па и самог евроазијства. Складно томе, Хладни рат против Русије никада није престао. Солжењицинова фраза о томе да је гађан комунизам а погођена Русија, савременим околностима би се могао уподобити кроз изреку да се гађа Путинов естаблишмент, а директно урушава покушај интеграције на евроазијском простору са Русијом као империјалном основом.
Русија је принуђена да се брани, а замрзнути конфликти су својеврсна „нога у вратима“ њеног опстанка као империје. Они су прелазна фаза развоја међународних односа, након које би требала да уследи стабилизација и уравнотежавање постигнутих позиција. Прелазна фаза која траје две и по деценије, рекли би они мање добронамерни. Међутим, за руску цивилизацију се време за разлику од Запада не мери изборним циклусима већ епохама. А из перспективе једне велике цивилизације, постхладноратовски период је трептај ока.
