Његова баба по оцу Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, а какав је заиста био руски цар Иван Четврти Васиљевич Грозни (1530-1584)? Онакав какав му је и надимак, или генијални император који је утемељио велику Русију? Да ли је побожни дародавац светогорских манастира могао да се забавља у лову тако што уместо звери убија поданике? Је ли заиста отровао сопственог сина!? А на другој страни: Имају ли Срби посебног разлога да се њим поносе, с обзиром на његово српско порекло? Јер, по оцу он је лоза Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак такође знамените породице Јакшић.

Одговори на ова питања могу да се добију из књиге „Истина о Ивану Грозном“, коју је недавно објавио београдски издавач „Никола Пашић“, а која је из пера двојице аутора, једног руског – Вјечеслава Мањагина, и једног нашег – Дејана Танића.

Вјечеслав Мањагин (1960) с пуно аргумената доказује да су многе приче и књиге о Ивану Грозном, које га приказују као тиранина без преседана, пуне клевета и измишљотина!

МИТ О ТИРАНИНУ

„ТВОРЦИ мита о `тиранину` на руском престолу биле су такве злонамерне личности, као издајник Курбски, који је подстакао напад 70.000 Пољака и 60.000 Татара на Русију; протестантски пастор Одерборн и католик Гванини, који су написали своје памфлете далеко од места догађаја – у Пољској и Немачкој; папски нунције А. Посевин, организатор пољске агресије на Русију; императорски шпијун Штаден, који је саветовао цара Рудолфа да што лакше овлада руским градовима и манастирима… Свако од њих био је савременик описаних догађаја и имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета“, пише Мањагин.

Грозном је, рецимо, приписано да је наредио ликвидацију десетак хиљада новгородских побуњеника, иако су историчари касније доказали да су они били „жртве“ епидемије куге.

Наспрам оваквих историјских расправа, Мањагин истиче да је Иван Грозни наследио 2,8 милиона квадратних километара државне територије Русије, а свом наследнику оставио 5,4. За време његове владавине број становника Русије увећао се близу половине.

Наш млади историчар Дејан Танић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестрe цара Душана“, а „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)“.

НАКЛОНОСТ ПРЕМА СРБИМА

АКО је ово српско порекло Ивана Грозног било мање познато, јер је дошло преко византијских корена, оно по мајчиној линији многима је знано већ одавно: његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић, „кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице“.

Ана Глински (Јакшић) имала је и веома значајну улогу у васпитању малог Ивана Васиљевича. Пошто је он рано остао без оба родитеља, Јелене и Василија, бригу о њему преузела је баба по мајци и она га је, сасвим је извесно, упознала са српском традицијом.

Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. „Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.“

Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу!

Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Њихови изасланици, који су дошли у Москву, „били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља“.

И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног.

„Иако, по мерилима модерног доба, цар Иван Грозни није дуго живео – свега 54 године – од свих царева он је најдуже владао – 37 година (1547-1584). Његова амбиција била је да од Русије створи најмоћнију државу у Европи, и у томе је успео…“, пише Дејан Танић.

ПРАВЕДНИ СУДИЈА

НИСУ сви странци ружно писали о Ивану Грозном. Венецијански посланик Липопмано описује га 1575. године као праведног судију, а један други Млечанин, Фоскарини, како пише К. Валишевски, у делу „Иван Грозни“ (1992), „говори са похвалом о правосуђу, створеном од овог великог господара који је увео једноставне и мудре законе, о његовој љубазности, хуманости, ширини његовог знања, о сјају двора, снази армије и даје му једно од водећих места међу владарима тог времена“.

НАДИМАК ПО ДЕДИ

ЗАНИМЉИВО је да Иван Васиљевич Четврти није једини у руској историји који носи надимак Грозни. Тако су звали и његовог деду великог кнеза Ивана Трећег, па је можда Иван Грозни свој надимак стекао пре наслеђем, него што га је заслужио својом суровошћу.

И познати тверски кнез Димитрије Михаилович (14. век) имао је надимак Грозне Очи, који су му дали његови непријатељи. А у руском народу каже се: „Не може се цар без грозе (страха) бити“.

ЈУНАК ПЕСАМА

ДА је Иван био такав каквим су га неки описали тешко да би у народу био популаран – а јесте. „Ни о једном другом цару народ није створио толико песама и прича. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су обични руски људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду“, пише Вјечеслав Мањагин, позивајући се на записе митрополита Јована Ладожског.

Први руски Цар Иван Грозни (по једнима тако назван јер је био грозан према непријатељима Православља, по другима јер је на дан његовог рођења било незапамћено невреме – по руски гроза. У познатом древном летопису “Сказания о Русской земле” каже се да такве грмљавине и трештања ваздуха није било од стварања света) крунисан је за цара са само 16. година. У текстовима о светом Сави Крипецком и Пахомију Србину, већ смо писали о томе да је моћна Немањићка Србија на све начине помагала православну браћу у Русији, а да је са пропашћу немањићке државе истинска српска елита нашла уточиште у братском руском народу. Међу истакнутим представницима те српске елите која је оставила дубок траг у историји православне Русије, била је и Ана Јакшић Глинска, бака првог руског Цара Ивана Грозног. Ана је била потомак војводе Јакше који је био у служби деспота Ђурађа Бранковића. Јакшини синови, браћа Стефан и Митар нису престали војевати против Турака ни после пада српске деспотовине, па су са преко хиљаду искусних војника прешли у Угарску. Тамо су се тако истакли у борбама против Турака да им је угарски краљ Матија Корвин 1464. године доделио племићке титуле и поседе. Поменути Стефан био је отац Ане Јакшић и његово витештво бесмртним је учинила и српска народна поезија. Турци су у једном боју успели да заробе Стефана и одвели су га у Стамбол да га поклоне султану. Својом висином, стаситошћу и храброшћу Стефан је оставио велики утисак на султана па му овај нуди везирство у Босни уколико се потурчи. Ево како српска народна поезија описује одговор Стефана Јакшића:

“Турски царе од свијета главо,

нигда ти се нећу потурчити,

ни одрећи од крста мојега,

ни Христову вјеру похулити,

да ме сједнеш у твоје столове,

да ми подаш благо од свијета;

но за вјеру хоћу погинути!”

Ове стихове из српске епске поезије о оцу Ане Јакшић, наводимо да би могли схватити од каквог је рода била бака Ивана Грозног. Само Промисао Господња може уредити тако да кћер једног оваквог благородног православног витеза има велику улогу у васпитању првог Руског Цара. Дакле, јунакиња наше приче, Стефанова кћерка Ана, била је двострука племкиња – српска и угарска, а удајом за књаза Полтавског Василија Љвовича Глинског постаје и руска кнегиња. Из тог брака, у области која је касније постала чувена по Полтавској бици и као завичај великог Гогоља, рађа се и Јелена Глинска. Јелена се удаје за руског регента, касније Великог Књаза Московског Василија III Ивановича, а из тог брака рађа се први руски Цар Иван Васиљевич Грозни. Међутим, детињство будућег Цара Русије није било посуто ружама – када је имао три године умире му отац, а са осам година остаје и без мајке.

Тада на сцену ступа Иванова бака Ана која уз васпитање будућег Цара има и значајну улогу као одлучна владарка из сенке. Они који не познају добро период владавине Ивана Грозног и његове муке са делом однарођене руске властеле – бојарима, тешко ће схватити на какве је препреке наилазила ова одлучна жена и њен унук, будући руски Цар. Језуити су преко похлепних бојара покушавали да направе смутњу на руском двору и захваљујући управо језуитима (ниже ћемо нешто рећи о злогласном Посевину, чије су прљаве лажи о Ивану Грозном на жалост касније пренели и велики руски историчари попут Карамзина) створена је потпуно погрешна слика о овој великој жени и њеном великом унуку. Бојари су уз помоћ језуита оптуживали Ану чак и за вештичарење, и за пожар у Москви, па су дигли и устанак 1547. године. Тада је разуларена и од бојара подстицана руља убила Аниног сина Јурија Васиљевича, рођеног ујака Цара Ивана Грозног који је покушао да се сакрије у Успенском храму. Ни то им није било довољно, па су три дана касније тражили да им се преда и Иванова бака Ана и њен други син Михаил Васиљевич. Тада се малолетни Цар својом првом одлучном акцијом супротставио руљи коју су хушкали бојари и одбранио баку од злобника, наредивши војсци да се подстрекачи одмах ухвате и казне. Убрзо после тога, руља се разбежала по кућама. Захваљујући сачуваним архивама у Руској Православној Цркви и захваљујући медицинским истраживањима гробница са земним остацима припадника царске породице Ивана Грозног која су вршена у ХХ веку, савремени руски историчари нам показују сасвим другу слику од оне коју су покушали створити језуити уз помоћ похлепних бојара. Тако сазнајемо да је Ана Глинска била и велики црквени добротвор. О томе нам говори и књига прилога чувене Свето-Троицко-Сергијевске лавре (“Вкладная книга Троице-Сергиева монастыря” – Москва, 1987), из које видимо да је кнегиња Ана са својим сином само за овај манастир прилагала веома издашне прилоге, у износима чак и већим од 100 рубаља (1553. године 137 рубаља и 1554. године 100 рубаља), што је за то време било читаво богатство. Пред крај живота ова српска принцеза и руска кнегиња је попут српске кнегиње Милице примила монашки постриг, па је свој овоземаљски пут завршила као монахиња Аниса. А.И. Њекрасов је изнео тезу да су параклиси у чувеном Ђаковском храму Јована Претече који је саградио Иван Грозни у селу Коломојскоје, били посвећени светитељима, небесним заштитницима његовог деде Томе Палеолога, његове мајке Јелене и његове баке Ане Глинске Јакшић.

Њена кћерка Јелена 1526. године удајом за Василија III постаје Велика Кнегиња и 1530. године из тог брака се рађа будући Руски Цар Иван IV Васиљевич Грозни. Већ три године касније умире Василије III, Иван тада номинално постаје владар са 3 године, а његова мајка постаје регентица Руске државе при малолетном сину.

Руски историчари Јелену описују као државотворну владарку и веома енергичну и паметну жену, која се у својој владавини доста ослањала на савете Митрополита Данила. Сматра се да је управо у време њеног регенства у Московској кнежевини уведена јединствена валута – рубља. Умире као и већина чланова породице Ивана Грозног 1538. године, највероватније од последица тровања. Наиме, 1963. године отворене су 4 гробнице у Архангелском храму Московског Кремља, па је извршено испитивање костију Цара Ивана Грозног и царевића Ивана за кога је поменути Посевин пронео гласине да је убијен од стране “полуделог” Цара Ивана Грозног. У костима и Цара Ивана Грозног и његовог сина, откривено је присуство живе које вишеструко превазилази дозвољене границе, а на костима царевића није пронађен никакав траг ударца. Потом су деведесетих година ХХ века спроведена истраживања сахрањених великих московских кнегиња и царица па је откривена чињеница и о тровању жива-хлоридом Јелене Васиљевне Глинске, мајке Ивана Грозног (умрла 1538. године), као и друге цареве жене Анастасије Романове (умрла 1560. године). Ова истраживања су показала да је царска породица током деценија била трована и да прљава борба језуита против руског Православног Самодржавља, у спрези са домаћим издајницима, траје вековима. Подсећамо, да је прљава лаж о Ивану Грозном као убици свог сина потекла од папског изласника Посевина, пошто је пропала његова мисија о потчињењу Руске Цркве папском престолу, припремана уз помоћ језуита.

Дакле, Промисао Господња није Ани Јакшић Глинској, српској племкињи у служби Русији, доделила улогу класичне баке која помаже родитељима у васпитавању унука. Јер, ако узмемо у обзир да је Иван као веома млад остао без оба родитеља, онда схватамо да је ова жена имала посебну, несвакидашњу улогу, била је практично главни васпитач првог Руског Цара. Велики број српских светитеља на иконама и фрескама руских царских задужбина из периода владавине Ивана Грозног, као и његова тежња да идеале и симфонију световне и духовне власти Немањићке Србије пренесе и успостави и као идеале Свете Русије, сведочи и како га је бака васпитавала. Непорецива је чињеница да владавина Ивана Грозног у многим својим аспектима подсећа на немањићке владаре и тежњу ка симфонији духовне и световне власти. Треба рећи да је светогорски монах Исаија донео Ивановом оцу на поклон Теодосијево “Житије Светог Саве” које је свакако оставило неизбрисив траг на Иванову личност. Да видимо како је о томе Цар Иван Грозни писао у позним годинама: „А како је Свети Сава оставио оца, мајку, браћу, рођаке и пријатеље, заједно са целим царством и властелом и понео крст Христов и какве је он монашке подвиге извршавао! А како су отац његов Немања, то јест Симеон, и мајка његова оставили царство и заменили пурпурну одећу монашком и како су због тога задобили земаљску утеху и радост!“ Међутим, Иван Грозни није добро познавао само живот Светог Саве. Очигледно је Иван одлично познавао читаву историју уздизања свете лозе Немањића, од Стефана Немање до цара Душана Силног. Очигледно је такође да је био упознат и са другим великим српским Заветом, Косовским или Светолазаревским Заветом и судбином кнеза Лазара. О томе сведочи и податак да се у Архангелском храму Московског Кремља на стубу са фрескама московских владара, Великих Московских Кнежева, налазе и фреске Светог Саве Српског, његовог оца светог Симеона Мироточивог и светог кнеза Лазара. Свети Сава је представљен још и иконом у олтарском делу Архангелског храма, што представља почаст која није више ником додељена од стране првог Руског Цара у овом храму-гробници практично свих руских владара Московског периода.

Нећемо улазити у крајности, овај текст о Ани Јакшић Глинској свакако не представља позив за канонизацију Ивана Грозног, светитеље пројављује Господ и то је ствар Цркве у целини, а не појединаца. Међутим, сам живот великог Руског Цара показује да је много тога у том животу било прожето и саткано тананим нитима величанствене Промисли Господње. Навешћемо један мистичан пример везан за првог Руског Цара. Када се Иван родио, његов отац Василиј III је у селу Коломенскоје надомак Москве заложио у част Ивановог рођења, храм Вазнесења Господњег. После скоро 4 века, 2. (15.) марта 1917. године, на дан насилног одречења од Власти последњег Руског Цара Николаја II, у том истом храму је јављена икона Божије Мајке “Државне” са царским жезлом у руци. Свакако није случајно да се духовна предаја руске Царске власти у руке Пресветој Богородици, одиграла у храму посвећеном рођењу првог Руског Цара. Оног Цара за чијег се царствовања Москва у стварности оваплотила у “Трећи Рим”.[1]

Многе цркве које је саградио Иван Грозни (саградио их преко 100!) сачуване су до данашњег дана. Интересантно је да је у његовим задужбинама на свакој цигли био урезан знак Крста. Данас знамо да је Иван Грозни више пута помагао и био ктитор манастира Хиландара и помагао и многе друге српске светиње. Иван Грозни је даровао братији манастира Хиландара и “Хиландарско подворје у Москви”. Свакако, захваљујући и добром познавању српског црквеног и државотворног наслеђа са којим га је у највећој мери упознала његова српска бака. Због тога би можда било умесно овај текст завршити подсећањем заговорника српског прозападног пута на једну интересантну историјску паралелу над којом би се они требало дубоко замислити. Исте године (1492) када је Колумбо допливао до “Новог Вавилона” (ово ми лепше звучи од баналног “открио Америку”), Митрополит Зосима је у делу «Изложения пасхалии» први пут назвао Москву – Новим Јерусалимом. Видели смо да је Промисао Господња устројила тако да су многи српски светитељи и владари, и уопште многи знаменити Срби и српкиње током много векова, попут Ане Јакшић Глинске, прилагали своје не мале лепте у изградњу Новог Јерусалима. Видимо да данас потомци тих знаменитих људи који у српској престоници организују сусрете “трилатералних” градитеља Новог Вавилона, изгледа нису свесни шта значи приносити своју лепту у изградњу Новог Јерусалима, а шта у изградњу Новог Вавилона. Ана Јакшић Глинска је то знала па је и на свог унука, првог Руског Цара, пренела сећање да је пород и васпитање вере православне и благоверног народа и да је Господ учврстио престо његове владавине у његовој Отаџбини намењујући јој улогу Трећег Рима.

ИВАН ГРОЗНИ

Да ли је четврти по реду Иван из лозе Рјуриковича и ујединитељ свих Руса заиста био суров, како му и надимак слови, или је по среди машта оних који пишу историју и помало патина наталожених векова? Оно што је извесно и историјски доказано јесте његово порекло. Свега три лета, од када је 1530. године дошао на свет, делила су Ивана IV Васиљевича од круне којом је, због младости сина, владала мајка Јелена. Руси би рекли „лепа Јелена”, велика кнегиња, која је наследнику утрла пут за припајање отргнутих руских земаља и тако створила све услове за владавину првог реформатора на тим просторима. Прворођени син великог московског кнеза Василија III и унук Ивана III Васиљевича Великог, рано је остао без родитеља, па су руском престоницом почеле да круже гласине да млади принц живи у условима недостојним за једног припадника староруске породице Рјурикович. Ипак, потоњи цар целе Русије имао је сву пажњу овог света коју је добијао од своје баке, Ане Јакшић Глинске која је после смрти кћерке и зета преузела бригу о будућем цару.

ЈАКШИЋИ, ЗАШТИТНИЦИ ХРИШЋАНСТВА

Ана Јакшић, кћи српског војводе Стефана Јакшића и унука војводе Јакше Брежичића, изданак је племићке породице, радо опеване у народним епским песмама покосовског циклуса. Њени преци опевани су у десетерцима средњовековних гуслара у којима се боре око очеве заоставштине, своје жене стављају на пробу („Јакшићи кушају љубе”), или им дворе похарају Турци. Анин отац Стефан био је властелин у служби угарског краља Матије Корвина који је Јакшиће сматрао хришћанским ослонцем против Турака.

Српска принцеза удала се за полтавског кнеза Василија Лавовича Глинског и с њим родила кћи Јелену Васиљевну. Кћи, кад стаса за удају постаће изабраница руског регента и великог кнеза Василија Ивановича. После краткотрајног противљења Руска православна црква одобрила је, најпре Василијев развод од прве жене Соломоније Сабурове, а потом и склапање брака са Јеленом Глинском. Хроничари тог доба тврдили су да је наследник руског престола био опчињен „младошћу и лепим лицем” Анине кћерке. Ипак, то јој није помогло да уђе у срца Руса, поготову племића, такозваних бојара који су веровали да је Јелена вештица, да је на њиховог кнеза бацила чини и да њиме, али и Русијом влада из сенке, уз помоћ враџбина и магије. Бесмислене приче о кнегињиним натприродним моћима добиле су на снази кад се Василије изненада разболео и на самртној постељи сву власт пренео на жену. Њихови синови Иван и Јуриј били су исувише мали да би понели бреме власти и стали на чело државе која се поново рађала. Василијева жеља је остварена, а Јелена је управљала престолом, у име трогодишњег Ивана, одређеног за наследника престола. Није успела да у потпуности испуни последњу вољу свог мужа, да дочека да Иван напуни петнаест година и буде крунисан, јер је умрла након пет година, када јој је било тек 28. Мудру и лепу, али омражену Јелену бојари су отровали, како се верује, због никад доказане али очигледне наклоности према кнезу Ивану Овчини Оболенском.

КО СУ БИЛИ БОЈАРИ?

Виши слој феудалног племства у Русији чинили су бојари чији је утицај у друштву, али и на руском двору, био од великог значаја пуних 700 година, од 10. до краја 17. века. Виши слој били су кнежеви, а бојари су у Кијевској Русији, преко државног већа (Думе) саветовали кнеза. Свој законодавни утицај задржали су и у Московској кнежевини, све док Иван Грозни није донео одлуку да умањи њихову моћ и одузме им старо право да могу да напусте једног кнеза и постану вазали другог. Цар Петар Велики је 1711. године укинуо Бојарску думу.

ВАСПИТАЊЕ У СВЕТОСАВСКОМ ДУХУ

Бригу о васпитању будућег руског цара тада је преузела Јеленина мајка, Ана Јакшић Глинска, која осмогодишњег Ивана приближава српским обичајима и упознаје га са ликом Саве Немањића. Иван IV Грозни налази себе у приповедањима своје баке, узимајући „Житије Светог Саве” за властити узор. Тако и настаје драгоцена уникатна књига „Летописни лицевој свод”, руски царски летопис и највећи књижевни подухват у Русији тог доба, у коме је сва пажња усмерена на лик и дело Светог Саве, догађаје око Косовског боја и Србе уопште. Царева лична жеља била је да се у летопису нађу житија и других српских светитеља, а колико су они на руском двору били високо поштовани сведочи податак да су, по његовом налогу, у Архангелском сабору московског Кремља живописана четири обрисја која не припадају руским владарима. Красе их византијски цар Михаило VIII Палеолог, Свети Симеон, Свети Сава и кнез Лазар.

Странице „Лицевог свода“

Свестан порекла, цар Иван Грозни исказивао је нескривену наклоност према Србима, а посебно је занимљива његова веза са Хиландарским братством. Први његов сусрет са светогорским монасима уприличен је 1550. године. „Тада у Москву стигоше игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они замолише цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине”, забележили су хроничари шеснаестог века. Одмах после ове посете цар је упутио писмо турском султану Сулејману Величанственом, у коме од њега захтева да заштити ова два манастира. Био је то први дипломатски корак између двеју сила, Русије и Турске, на највишем нивоу. Шест година касније Хиландарско братство изнова је затражило помоћ од руског цара који је изасланике пристигле у Москву богато даривао црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је Хиландару поклонио 300 рубаља, а царев брат, кнез Јуриј Васиљевич, 50 рубаља. Све до смрти унук Ане Јакшић старао се о српским манастирима и редовно слао помоћ Хиландару. У Москви је од времена владавине цара Ивана IV, па све до почетка 19. века, постојало Подворје манастира Хиландара. Потом је од 1874. године до Октобарске револуције деловало Српско подворје, уз благослов митрополита Михаила. Храм Подворја светог Кира и Јована и Светог Саве, архиепископа српског, са самом зградом Подворја, Србима је даровао сам цар.

КРВНО СРОДСТВО С НЕМАЊИЋИМА

Ана Јакшић Глинска, жена чији је утицај на руског цара био немерљив, била је, као и њена кћи Јелена, кост у грлу бојара који су и њу оптужили за вештичарење и окривили је за изазивање великог пожара у Москви. Дуго се у многим списима тврдило да су Ану због тога бојари отели с двора и живу спалили. Међутим, руски црквени архиви кажу да је цар Иван заштитио своју баку и васпитачицу Ану, која је потом постала монахиња, али је до смрти сачувала утицај на руском двору. И није Иван Васиљевич за Србију био везан само мајчиним породичним стаблом, већ и порекло његовог оца сеже до византијског престола, на коме такође срећемо бројне српске крунисане главе. Иванов деда и имењак, Иван III, био је ожењен наследницом византијског трона, Софијом Зојом Палеолог, унуком последње и једине византијске царице, Јелене Драгаш Дејановић. Софија је уједно била и чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, па отуда и његова посредна крвна веза с династијом Немањића.

КО ЈЕ ОКЛЕВЕТАО ГРОЗНОГ

По многима, посебно оним који у историји вреднују искључиво документе, Иван Грозни био је један он најзначајнијих монарха у повести Русије. Владао је педесет једно лето (дуже од свих владара), с обзиром на то да је престо великог московског кнеза наследио после очеве смрти, са само три године. После изненадне смрти мајке, која је владала у његово име, продубила су се стара ривалства бојара који су се трудили да направе своја мала лична царства. Време потпуног безвлашћа завршено је 1547. године, када је Иван крунисан за цара, првог у дугој историји Русије. Одмах у почетку његове владавине приметан је напредак Русије: Москва је постала државно и црквено средиште, реорганизована је војска, побољшан административни и законодавни систем у држави, основане локалне самоуправе, покренуте прве штампарије, наређена изградња више од сто цркава, забрањена употреба алкохола (осим за празнике).

Врхунац је био раздобље између 1550. и 1560. године, кад је освојен Казањ (у ту част на московском Црвеном тргу подигнут је и велелепни Храм Василија Блаженог) из којег су Татари често упадали на руску земљу, пљачкали је и пустошили. Освојен је и Астрахански канат, чиме су осигуране источне и јужне границе московске државе, што је омогућило Русима да припоје богато земљиште иза реке Волге, у области средишњег Урала и Сибира.

Извесно је да је Иван Грозни био и један од најобразованијих људи свога времена, да је имао одлично памћње, али и да је компоновао музику. С обзиром на то да је био истински верник, до детаља је познавао правила црквене службе и сам је написао неке црквене химне.

Ваља још додати да је за време његове владавине број становника Русије увећан за готово половину а да је у доба цара Петра I (владао од 1682. до 1725. године) смањен за невероватних четрдесет одсто. Иван је остао Грозни, тиранин, а уз име Петра I увек иде одредница Велики, добротвор.

Како је дошло до тога? Ко је и због чега одлучио да створи и рашири причу о злом, грозном цару?

Посебно што тешко да Иван IV Грозни може да се сматра најокрутнијим владарем свог времена. Поуздано је да је на основу казни које је прописао за одређена (не)дела на смрт осуђено четири-пет хиљада људи, али се такође зна да су се тада у Европи дешавале још грозније ствари. Рецимо, 1572. године у Француској је током познатог покоља на Вартоломејску ноћ само у Паризу побијено две хиљаде протестаната, док их је за свега две седмице страдало тридесет хиљада. У Енглеској прве половине 16. века обешено је седамдесет хиљада људи само због оптужби за „скитњу”, тврди руска историчарка Љубов Царевска и додаје да је мит о „крвожедном и свирепом владару Московије” измишљен с одређеном намером.

За све су, по њој, заслужни језуита и папин изасланик Антонио Посевино (1533–1611), заклети непријатељ цара Ивана IV, и немачки агент Хајнрих фон Штаден. Папин гласоноша приспео је у Москву 1581. како би посредовао у разговорима руског цара и пољског краља који је напао Русију и заузео неколико градова. Посевино је био убеђен да ће успети да искористи неповољан спољнополитички положај Русије у том тренутку и наговори цара да, за противуслугу, цркву потчини Риму. Није успео и покренуо је причу, измишљену, која се и данас врти.

Тај свирепи грозни цар такав је да је у наступу беса убио сина, и то после свађе с трудном женом, испотиха је тврдио Посевино, настављао Фон Штаден, а прихватили бројни цареви и бројни домаћи непријатељии. По Љубов Царевој, та верзија приче није свуда наишла на плодно тле, те су језуита и обавештајац смислили нову, сада да је отац убио сина јер је престолонаследник био на челу опозиције, односно развлашћених бојара који су ковали заверу да цару дођу главе. Клеветању првог руског цара, посебно у домаћој јавности, понајвећма је допринео угледни историчар Николај Карамазин (1766–1826). Човек горљиво окренут Западу успео је да целу (измишљену) причу смести у уважене уџбенике историје и тако је преноси с колена на колено.

Занимљиво је да је један такође омражени владар Русије снагом беспоговорне моћи допринео да се заустави – бар закратко, док савремени историчари нису ствар узели у своје руке – вековна хајка на лик и дело Ивана Грозног.

Реч је о Јосифу Висарионовичу Џугашвилију Стаљину који је Совјетским Савезом владао од 1922. до 1953. године. Наиме, он је већ славном филмском редитељу Сергеју Ејзенштајну (1898–1948) наредио да сними филм о цару Ивану Грозном и овај је то учинио ратне 1944. године. Први део дочекан је с одобравањем и наградама, али је други – у коме први руски цар није приказан као херој већ као параноични тиранин – забрањен и публика га је видела тек 1958, пет година након Стаљинове смрти. Чини се да данас, много векова касније, први руски цар лагано и трпељиво успева да се ослободи натруха историјских смицалицa. Великог руског владара здравље је изненада напустило 1584. године, када је и умро, после 51 лета дуге владавине. Неки кажу да је умро природном смрћу, током једне од шаховских партија, а други верују у причу да је био отрован, тако снажно да му се тело распадало. Летописац из 17. века Иван Тимофејев забележио је да су „цара отровали најближи људи” и посведочио да су му сипали отров у лек. Наследио га је син Фјодор Иванович, после чије смрти се угасила руска царска лоза Рјуриковича.

КОЛИКО ЈЕ ИВАН ГРОЗНИ ЗАИСТА БИО ГРОЗАН?

„ЗАПАЊЕНА ЕВРОПА, НА ПОЧЕТКУ ВЛАДАВИНЕ ИВАНА III, КОЈА ЈЕ ЈЕДВА ПРИМЕЋИВАЛА ПОСТОЈАЊЕ МОСКОВСКЕ ДРЖАВЕ, СТИСНУТЕ ИЗМЕЂУ ЛИТВАНИЈЕ И ТАТАРА, БИЛА ЈЕ ИЗНЕНАЂЕНА ПОЈАВОМ ОГРОМНЕ ДРЖАВЕ НА СВОЈИМ ИСТОЧНИМ ГРАНИЦАМА“, ПИСАО ЈЕ КАРЛ МАРКС. РУСИЈА СЕ ОДМАХ СУОЧИЛА СА ПРВИМ ЕКОНОМСКИМ САНКЦИЈАМА И ИНФОРМАТИВНИМ РАТОМ, ЧИЈИ ЈЕ ГЛАВНИ ЛИК БИО ИВАН IV.

Мало који владар у свету је био толико „чашћаван“ епитетима — најозлоглашенији, тиранин, деспот, злочинац, други Нерон, (психички) неуравнотежен, као што је то био руски цар Иван IV (1530-1584). Интересантно је да Грозног током 51 године владавине његов народ није звао Грозни, већ су му наредна поколења прилепила тај надимак. Чак цар Петар Велики, више од 100 година касније, није зазирао да себе упореди са таквим „тиранином“. Реч „грозни“ у то време није имала значење које има данас, више се мислило на човека са ауторитетом, који је уливао страх непријатељу. Да би се боље разумела његова суровост, треба погледати шири контекст времена у ком је живео. То је било време владавине Хенрија Осмог, који је упамћен, између осталог, по убиствима својих жена, као и по одвајању Енглеске цркве од Ватикана. У том верском рату страдало је више од 75.000 људи, односно 2,5 одсто читавог становништва острва. Ни за време његових кћерки Мери, која је добила надимак Крвава и Елизабете Прве није било ништа боље. Само за време Елизабете Прве, чија се владавина сматра енглеским златним веком, побијено је 89.000 људи, док је у Француској током Вартоломејске ноћи 1572. године погинуло 20.000 људи. И у Немачкој тог времена је било крваво: приликом гушења сељачке буне кажњено је 100.000 људи. Док је у Холандији Карла Петог и Филипа Другог од Шпаније убијено или спаљено до 100.000 људи. Кад се упореде наведене цифре са 4.000 убијених у Русији за време владавине Ивана Грозног — он можда није Мајка Тереза, али сигурно није ни гроф Дракула.

Успех се никад не прашта

За време владавине цара Ивана Грозног, Русија се налазила на врхунцу војне и економске моћи. Он је изградио 155 нових градова и утврђења, извршио судску и просветну реформу, покренуо штампање књига, формирао прву регуларну војску — стрелце. Русија тада први пут успоставља озбиљан контакт са Европом. Док се Европа тресла пред налетом Турака Османлија, руски цар је освојио два велика исламска царства — Астрахански и Казањски каганат, док сибирски кан постаје руски вазал. Русија се простирала од Буга до Тихог океана.

Сав тај успех је постигнут без уништавања домородачких племена у Сибиру. Ни од једног народа није одузет ни педаљ земље. Није било никаквог геноцида, попут оног које су цивилизоване западне државе извршиле у Америци. Толико је Иван био „грозан“. Већ тада је било јасно да Русија мора изаћи на своје природне границе — Балтичко и Црно море — или ће бити другостепена држава. Тиме почиње Ливонски рат, први рат са Западом. Створена је коалиција од половине европских држава — Ливонског витешког реда, Пољске, Данске и Шведске — како се Русији не би дозволио излаз на море. Рат који је трајао крвавих 25 година показао је Русији да се борба не води само на бојном пољу, већ и у информационом простору. Тај рат, како тада тако и данас, Русија води са одбрамбених позиција.

Прве економске санкције Русији

Иван IV је крунисан за цара 1547. године, чиме је повећао међународни углед Русије. То није могло да буде позитивно дочекано на Западу, с обзиром на то да се након пада Византије 1453. године сматрало да може да постоји само један цар — цар немачке нације. И ту се појављује Иван, који се дрско крунише за цара, наследника византијских царева. Најгласније се умешала Литванија. Када је 1550. године великаш Михаил Морозов послат у Виљно да се договори о примирју, литванске дипломате су му дрско саопштиле: „Твог господара нећемо називати царем, јер прави хришћани тако називају само императора Светог римског (немачког) царства“. На то је добио достојан одговор: „Краљ литвански Александар такође није хтео да призна деду господара за кнеза целе Русије. И шта је Бог досудио?! И данас је исти Бог“.

Алузија је била на то да је за време Ивана Трећег Литванија заиста одбила да призна руском владару титулу „господар целе Русије“. Покренут је рат, и „Бог је досудио“ да Русија страшно понизи Литванију, одузевши јој трећину територије. Он је био први руски цар против којег су биле уведене економске санкције 1558. године, и то почетком Ливонског рата. То су урадили његови суседи — Швеђани и Пољаци. Забрањен је био извоз гвожђа и бронзе из којих су се лили топови, док су неимари и мајстори који су слати у Европу на учење хватани, па су им чак и главе одрубљиване.

Стварање централизоване државе

Многи замерају цару Ивану што је, наводно, мрзео великаше, прогонио их и одузимао им имовину. Међутим, он се само борио против бојарског сепаратизма. Подсетимо, Иван Грозни је остао сироче. Отац му је умро кад му је било свега три године, (према неким подацима био је отрован), а мајка десет година касније, такође од отрова. Бојари су за то време водили главну реч у држави. Неки руски историчари упоређују време малолетства Ивана Грозног са Русијом у доба Јељцина: бојари су узурпирали власт, пљачкали благајну, унижавали цара, убијали цареве верне слуге. У држави је владао свеопшти хаос. Често се дешавало да великаши у рату пребегну непријатељу. На пример, за време Ливонског рата 1564. године Пољацима је пребегао фактички министар војске кнез Андреј Курбски, одао им царев план и тиме коштао живота 25.000 руских војника.

Схвативши да мора да се ухвати укоштац са самовољним бојарима, он је покренуо процес централизације државе. Узео је на себе право да кажњава издајнике државе, конфискује њихову имовину, формирао је одред од 4.000 верних војника који су се борили у ратовима, али их је пратио глас да су пре свега држали у страху властелу. Међутим, властела се ни у једној држави није лако предавала. То ће се најбоље видети за време после смрти цара — у Смутним временима. Русија је типична средњовековна држава, а цар Иван „јунак свога времена“. Ни гори ни бољи. Циљ којим се руководио — да свим средствима од руске државе направи велику силу. Отпор му је пружан како у самој Русији, од стране непокорних бојара, тако и са Запада, кроз дуготрајне ратове.

Крунисање Ивана IV Грозног

Крајем 1546. године у водећим државним и црквеним круговима се дошло до закључка како је време за укидање регенства. Како би се тај тренутак достојно прославио донета је одлука да се Иван IV прогласи за цара Русије. Иван је крунисан 16. јануара 1547. године круном Мономаха коју је по легенди византски цар Константин IX Мономах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мономаху.

Заједно с том крунидбом Иван IV је требао изабрати између хиљаду кћерки из племићких породица своју будућу супругу. Његов избор је пао на Анастасију, кћер Романа, праоца династије Романов. Ово венчање је закључено 1547. године.

Заблуде и истине

Вјачеслав Мањагин тврди да је цар Иван IV био Грозни само за непријатеље Русије.

Српско порекло и по мушкој линији

Први руски цар Иван IV Грозни, српског порекла, баба му је била Српкиња Ана Јакшић, кћерка војводе Стевана и Милице Јакшић, вековима се помиње као један од најсуровијих владара, а сада се нашао и у књизи „Највећи злотвори човечанства”.

Најновија истраживања руских и српских научника и историчара, међутим, не потврђују да је први руски цар Иван IV Грозни био „крвожедна животиња” како му се приписује, углавном из пера западних историчара који нису били директни сведоци догађаја.

Магистар историјских наука Дејан Танић из Историјског архива у Јагодини, превео је дело Вјечеслава Мањагина „Апологија цара Грозног”, придодао томе своја истраживања о српском пореклу Ивана Грозног, податке о Ивановим везама са српским духовницима, и два превода оригиналних полемика првог руског цара и тако склопио коцкице да цар Иван IV ни најмање не личи на злотвора каквим га многи историчари приказују. Дејан Танић сачинио је и генеалогију Дејановића, Јакшића и династије Палеолога, из којих се види да је први руски цар Иван Грозни, не само по женској, него и по мушкој линији српске, и то Немањићке крви, што нам је одушевљено тврдио још приликом објављивања првог написа о српском пореклу Ивана Грозног. Ана Глинска (рус. Анна Глинская, девојачко Јакшић; умрла после 1553. год.) је бака и васпитачица Ивана Грозног, мати Јелене Васиљевич Глинске и кћи Стефана Јакшића.

Злочини плод маште

– У свом критичком осврту на литературу о Ивану Васиљевичу Грозном Мањагин најпре износи свој лични став – каже мр Дејан Танић. – Овај истраживач, рођен 1960. године, завршио је Лењинградски институт културе, сматра да су злочини Грозног били плод бујне маште његових политичких противника, бојара, којима је одузео вишевековна права и створио централизовану државу, проширивши је од Балтика до Сибира, односно удвостручивши територију Русије и увећавши број становника за 30 до 50 одсто. Пошто се Иван Грозни супротстављао европској политици, то га је учинило главним непријатељем „цивилизованог света”.

Јака Русија није одговарала Европи, и зато, сматра Мањагин, нема ничег чудног што су управо у то доба писани многи памфлети препуни бесмислица и лажи, фактографских грешака и погрешних датума.

„Просто поражава сазнање о клеветама на рачун Ивана од стране неких савремених историчара. На пример, Кобрин истражујући број жртава новгородског погрома пише о 10.000 тела, нађених у заједничкој гробници и напомиње да је побијено још и више. Међутим, код Карамазина јасно стоји да су они помрли услед епидемије куге и глади. Штавише, они су умрли после Ивановог одласка из Новгорода.”

Мањагин, упоређујући бројке и датуме веома уверљиво доказује да су многе оптужбе против Ивана Грозног заиста биле измишљотине, истичући да је епоха Ивана Грозног представљала стварање моћне великоруске православне империје и обједињујуће националне идеје. Народ није трпео, него је ценио и волео Ивана, о чему сведочи и податак да су све до 1917. године на Иванов гроб у Кремљу долазили обични људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду.

Када се Иван као шеснаестогодишњак 16. јануара 1547. године, уз подршку митрополита Макарија крунисао за цара, почео је да сузбија самовољу бојара и уместо безвлашћа увео закон и ред и централизовао државу. Тада су почеле и многе завере против њега.

Мањагин посебно истиче да је „Иван добио надимак Грозни, у преводу Страшни од својих савременика не због суровости, већ због страха који је улио непријатељима Русије, својим победама над Казаном и Астраханом, Кримом и Ливонијом, Пољском и Литвом”.

Лаж у сваком слову

Називајући списе Курбског „псеудоисторијским лекцијама о владавини Ивана Грозног”, Мањагин такозвани новгородски погром назива „гомилом лажи на чијем стварању су радили многи зли језици, а основу њихових `сочненија` чиниле су измишљотине Курбског, шпијуна Штадена и ренегата Таубеа и Крузеа”, и других аутора, који се у то време уопште нису налазили у Русији. Тако Хорси пише да је Иван у Новгороду, са 30.000 Татара и 10.000 стрелаца побио 700.000 људи.

„Бесмисленост оваквог исказа јасна је свакоме ко макар мало познаје историју. У свих 150 градова тадашње Русије не би могла да се сакупи ни половина од броја наводно побијених: једини већи град била је Москва – око 100.000 становника, Новгород је био други по величини град у држави са приближно 26.000 становника”.

Али, из свих тадашњих докумената јасно се види да је у Новгород цар ушао, после претходнице од 1.000 војника под командом М. Скуратова, са 500 људи из своје гарде. Како би онда тако мало војника могло да побије чак 800.000 људи? Чињенице које је прикупио Мањагин, говоре да је побијено око 1505 људи, а приближно толико, око 1500 имена, садржи и списак жртава који је Иван Грозни послао у Кирило-Белоозерски манастир због молитвеног помена.

Хиљаде верзија у делима многих сценариста, режисера, књижевника и песника доживело је „синоубиство” Иваново. Цитирајући опширно Карамазина, Мањагин на крају каже:

„Каква мрачна трагедија, каква апотеоза злочина, каква снажна слика и каква лаж у сваком слову… Једини истинит податак у читавој причи јесте тај да је царевић заиста умро у новембру 1581. године. Творац мита о `синоубиству` био је утицајни језуит, папски легат Антонио Посевин”, коме припада и заслуга за стварање политичких сплетки уз помоћ којих је требало да се принуди Иван да Руску Православну Цркву потчини папској столици. Пошто је стигао у Москву неколико месеци после царевићеве смрти, Посевин никако није могао да буде сведок тог догађаја, а у многим верзијама царевићеве смрти, као главни доказ служиле су речи: може бити, скоро, вероватно, и наводно, мада постоји маса веродостојних докумената из тог времена.

Извор: magacin

Ознаке: крвне линије, Србин, цар Иван ИВ Васиљевич „Грозни“