Прочитај ми чланак

Руска помоћ Србији и Српској не зависи од руске жеље, него од српског захтева…

0

ПOСЛЕ агресије НАТО 1999. Србија се окреће ка Западу. При томе, јавна оријентација никада није била атлантизам, али се у периоду 2000-2013, а нарочито после 2003. године, Србија прикривено креће ка НАТО, под изговором разних реформи.

То прикривено кретање, ван очију јавности, вршено је кроз реформе одбране и војске. Наиме, те реформе су подразумевале стварање Војске Србије која неће имати борбену функцију заштите Србије, јер би је у некој будућности наводно штитио НАТО.

Војска Србије је реформама требала да добије нову, и то помоћну функцију америчкој армији у њеним ратним интервенцијама по свету, као и у борбеним мисијама ЕУ. Дакле, изглед Војске Србије је прављен за чланство Србије у НАТО, али се у јавности све то крило и представљало као неопходна модернизација и реформа.

Током реформе војске све до 2012, већина борбених јединица је била укинутa. Војска се састојала од свега шест бригада, које су располагале са симболичном борбеном техником. Te бригаде су биле састављене од батаљона, који су међусобно веома удаљени.

Војска је изгубила борбену компоненту. Такође, у Београду није постојала ни једна борбена јединица која би спречила евентуални десант агресора.

Србија је. дакле, од 2000. године па све до 2013. године, пре свега потчињавањем војске и питања одбране структурама НАТО, била прихватила атлантистичку оријентацију у својој укупној политици. С друге стране, одлука о војној неутралности из 2007. године није поштована.

То се могло закључити и према Стратегији националне безбедности Србије, која је била усвојена 2009. године, а која није уопште узимала у обзир војну неутралност.

Стратегија националне безбедности из 2009. године погрешно је говорила о глобалном окружењу. Наводи се да „престанак блоковске конфронтације, ширење демократије, стварање мултиполарног света, интеграциони процеси у области безбедности“, итд. смањују ризике за избијање криза и конфликата.

Међутим, савремена глобална стварност је била сасвим другачија и те 2009. године. Краткотрајни рат Грузије и Русије, у августу 2008, где је Грузија водила посреднички рат у име САД, били су пример писцима стратегије да међународно окружење Србије није онако како су они навели у стратегији.

Прикривена сарадња са НАТО до 2013. године постизала се и директним ангажовањем војних стручњака и саветника из армија НАТО земаља. Најочигледнији такав пример је учешће Амадеа Воткинса (Amadeo Watkins) у реформи сектора одбране Републике Србије, кога је ангажовало британско министарство одбране.

Воткинс је у сектору одбране Србије био скоро десет година и практично је дао главни допринос свођењу војске на симболичну улогу. Амадео Воткинс је експерт за Балкан и реформу сектора безбедности на Академији за одбрану Уједињеног Краљевства. Задужен за реформу одбране Србије је био до 2013. године, и до тада је био практично министар одбране Србије.

Има држављанство Хрватске и Велике Британије. По оцу Британац, по мајци Хрват, он је радио за своје државе. Воткинс је десет година руководио српском војском за интересе страног фактора.

У периоду 2014 – 2017. Воткинс је био у МУП-у Србије, задужен за реформу полиције, а 2017. године Влада Србије му је коначно отказала сарадњу. Његова кратка биографија је дата на сајту Атлантског савеза Црне Горе – постао је саветник Мила Ђукановића.

Питамо се – да ли је Србија имала независност ако није могла да се реши страног стручњака, и то оног који је био хрватски и британски држављанин?

Шта нам говори овај пример и ова реформа полиције и војске?

Ако спроводимо наметнуте моделе са Запада, можемо ли да имамо независност?

Атлантистичко усмерење Републике Србије се завршава отпочињањем сарадње са Русијом. У почетку, 2014. и 2015. године, то је било скромно, да би одбрамбена сарадња после јачала.

Крај атлантистичке авантуре Србије се видео и по усвајању од стране Владе Србије нове Стратегије националне безбедности 2019. године.

Нова Стратегија исправља грешке у погледу дефинисања националних интереса Србије. Посебно се истиче национални интерес који уопште није био у стратегији из 2009. године, а то је – очување српског народа и његовог културног, верског и историјског идентитета.

Почињемо да се бавимо идентитетском безбедношћу, пошто су макар приближно набројани национални интереси Србије. Реч је о културним и идентитетским питањима не само Срба у Србији већ и на Балкану.

Међутим, остаје горак укус: модел организације Војске Србије је такав да смо ми „плави на картама“, а плави су НАТО.

„Црвени“ смо били до 2000.године. А сада, иако Воткинс није више у Србији, ми смо још увек „плави“!?

Чули смо да је војска Србије спремна у моралном погледу да брани Србе на КиМ, али се поставља питање – да ли је постојећа структура Војске адекватна таквој њеној будућој употреби?

У Босни и Херцеговини је у току формирање власти на нивоу заједничких институција. Српска је успела да у томе склони питање евентуалног чланства БиХ у НАТО-у, а кандидат за председавајућег Савета министара, Хрватица Бојана Кришто је отворено рекла да о томе нема консензуса у БиХ.

Међутим, Српска добија један нови камен око врата. Наиме, БиХ је у децембру 2022. добила статус кандидата за чланство у ЕУ. Из Брисела чујемо да је то историјски догађај, али нема ни једног грађанина Републике Српске да то афирмативно доживљава или да се радује том догађају.

То говори много о томе како Срби доживљавају ЕУ.

Кандидатски статус је добила и бивша Украјина (иако од 2014. она више не постоји као држава).

Да ли ће Српска имати моћ да кандидатским статусом заштити Дејтонски споразум?

Не! Наиме, за сада Брисел ћути, јер се чека формирање власти на заједничком нивоу БиХ. Међутим, гледаћемо неки нови формат политичког притиска у циљу поништења независности Српске.

Из Брисела ће прво тражити једну адресу са којом желе да разговарају. То у преводу значи да им смета конститутивност народа и да Брисел тражи наметање нове уставне конструкције по којој ће инстутуције на нивоу БиХ бити надлежне инститицијама Српске.

Ако би Брисел снажно кренуо у том правцу, у БиХ би се отворила нова Пандорина кутија у којој би самозвани високи представник Кристијан Шмит добио нову улогу кроз наметање закона. Јер, остаје ОХР (Канцеларија високог представника) и нелегитимни Шмит, заједно са страним судијама у Уставном суду БиХ, и самим тим они ће добити нове улоге у поништавању политичке независности Српске.

Такође, јако оптерећење за Српску ићи ће кроз захтев да БиХ уведе санкције Русији и да се усагласи са спољном политиком ЕУ. А знамо да спољна политика ЕУ не постоји, будући да је то спољна политика НАТО. Ту ће Српска имати много проблема.

Према томе, не можете имати независну и суверену политику ако желите да будете чланица ЕУ. То је, уосталом, прва реченица у уџбеницима на студијама међународних односа: када се сагледава наддржавни карактер ЕУ, објашњава се да се држава чланица одриче дела независности и суверенитета самим тим што је у ЕУ.

Уосталом, како ћете да браните КиМ, Србе на КиМ, ако желите да уђете у ЕУ? То је контрадикторно. ЕУ је против Срба на Космету, као и против Српске у БиХ.

Решења која нам долазе са Запада, било да су из ЕУ, НАТО или њихових појединачних држава, сва су у контексту овог глобалног сукоба и неповољна су и за Србију и за Српску. Наш једини простор деловања је да издржимо притиске (све методе су нам дозвољене) док се оружани конфликт на подручју бивше Украјине не реши.

Ако затреба, ко ће позвати Русију у помоћ?

Србија се прикривено кретала у НАТО, па је са тиме стала прогласивши војну неутралност. Руски амбасадор у Србији Александар Боцан-Харченко је недавно рекао да Русија не напушта своје, али ко ће се из Србије, или у име српског народа, обратити Москви за помоћ и да ли то мора бити само неко у границама Србије или је питање Косова и Метохије свесрпско?

Портпарол Кремљ Дмитриј Песков је рекао да се Вучић није обраћао Русији за помоћ.

Сви знамо да руска помоћ Србији и Српској не зависи од руске жеље, него од српског захтева. А њега за сада из Србије нема. Тако је од Првог светског рата…

Из Српске има. Уосталом, Додик је био у септембру код Путина, у јеку овог глобалног рата…

Све од нас зависи. Да ли ћемо бранити Космет успешно или мање успешно, то не зависи толико од силе која нас напада колико зависи од наше воље и спремности да сачувамо свој идентитет који треба да буде у темељу свих наших стратегија.

Ако се тако поставимо, онда ћемо брзо схватити да су Срби и Руси једна цивилизација. Она није западна. Она је источно-православна.

То знају сви на Западу, коначно треба да схватимо и ми.