Прочитај ми чланакКако је Русија постала пшенична супер сила и да ли је реално да јој извоз хране постане важнији од извоза нафте?
Барак Обама је описивао Русију као земљу која не производи било шта вредно куповине и чија је привреда мања од италијанске. Овај омаловажавајући опис је део клишеа по којем највећа земља света остатку човечанства поред сировина и енергената нуди само још оружје.
А након анексије Крима 2014. стање јој отежавају још и санкције западних земаља и саботирање извоза нафте и гаса. Русија је на то одговорила забраном увоза њихових прехрамбених и неких других производа, стратешким окретањем Кини и другим, нарочито азијским тржиштима, као и јачањем уплива на светску енергетику пактирањем са ОПЕК-ом. На унутрашњем плану, приоритет је дат развоју високих технологија и достизању пољопривредне самодовољности.
У овом геостратешком надгорњавању пољопривреда је била најмање у фокусу, па је многе затекла Путинова тријумфална објава како је аграрни извоз 2017. године достигао 28,8 милијарди долара и за трећину надмашио све већи извоз наоружања. Од тада се не доводи у питање да ли ће Русија 2020. постати прехрамбено самодовољна, јер ће вредност извоза премашити увоз агроиндустријског сектора, него да ли ће продукцијом и извозом хране постати онолико незаобилазан светски играч колико је то у области нафте. За сада, извоз хране и даље има једноцифрено процентуално учешће у укупном извозу земље, мада је планирано да 2024. његова вредност скочи на 45 милијарди долара.
Испоставља се да је ова земља више од стереотипа о непрегледним, замрзнутим дивљинама Сибира и да у Казањској и другим областима располаже огромним површинама обрадивог земљишта изложеног све блажим климатским условима. Тачније, са 123 милиона хектара, што је више него што има цела Европа и мање само од површина у САД и Индији. Од тога је 45 милиона хектара под житарицама, а процењује се да оне могу брзо да се увећају за додатних 10 милиона хектара.
Одговор на питање: зашто земља од 140 милиона људи намерена да поврати статус суперсиле тек сада открива потенцијале пољопривреде – није лак. Део кривице лежи у дугогодишњем наслеђу марксистичких предрасуда према сељаштву које су водиле несрећним експериментима са совхозима, колхозима и принудним откупом, што је доводило до масовне глади. За разлику од царске Русије која је била извозник жита, СССР је почетком 1980-их спао на годишњи увоз 30 милиона тона, претежно из САД. А када се он распао, Русија је увидела да се превише ослањала на пољопривредне капацитете Украјине, Белорусије и других република. Следиле су хаотична транзиција и приватизација, када је 56 милиона хектара зарасло у коров. Иако је са новим веком почела стабилизација прилика, околности су наметнуле приоритетни опоравак сектора нафте, гаса и других сировина за којима је вапила прегрејана светска привреда.
Повећање стандарда и нова средња класа од тада утичу на раст унутрашњег тржишта прехране и мењање структуре потрошње на које домаћа понуда не може да одговори, па се око 40% потреба задовољавало увозом. Подстицање пољопривреде кренуло је од 2005, а убрзано је увозним ограничењима 2014. која су погодила дотадашње највеће иностране добављаче, а дале шансу земљама које се нису придружиле санкцијама, попут Србије, као и домаћим предузетницима. Истовремено, држава средствима мереним милијардама долара систематично подстиче аграр субвенционисањем наменских кредита, повлашћеним тарифама превоза и другим подстицајима. Врше се и замашне ревитализације и проширења лучких капацитета, железничке мреже, складишног простора и остале логистичке и инфраструктурне мреже. Посрећило се и неколико родних година, док су суше и друге временске неприлике десетковале житнице Северне Америке и Европе.
Руски аграр је током пет година повећао производњу за 20%, највише експанзијом производње житарица чији је рекордни род 2017. достигао 135,4 милиона тона. Пшенице је било 85 милиона тона, од чега је чак 52 милиона извежено, што је и даље мање од зацртаног извозног циља од 80 милиона тона. Али и ово је било довољно да Русија заузме 22% глобалног тржишта пшенице и приближи се износу од 27% колика је збирна вредност извоза САД и ЕУ. Западне конкуренте посебно иритира потискивање са традиционалних тржишта Египта (највећи светски увозник са 12 милиона тона годишње) и других северноафричких и блискоисточних земаља. Агроиндустријски сектор постао је замајац руске привреде, чији су садашњи главни адути још увек риба, сунцокрет, шећерна репа, кромпир, млеко и пилетина. Расте и производња воћа и поврћа, других врста меса и прерађевина, иако се ту тек најављују прави продори. А међу амбицијама је и подмиривање 1/4 светских потреба за органским и ГМО нетретираним производима.
Донекле је апсурд што руски енергенти увелико доприносе глобалном загревању, а да је Русија међу ретким земљама где то неће имати само негативне ефекте. Поред отварања нових пловних путева у подручју Арктика, процењује се да ће у наредним деценијама за пољопривреду постати погодна огромна подручја јужног Сибира која су на дохват најмногољуднијим азијским тржиштима. Нобеловац Рикардо Валентини саветовао је Русији да већ сада крене са планирањем и изградњом одговарајуће инфаструктуре. Да се притом рачуна на стратешка партнерства и заједничка улагања показује кинеско руска компанија „Зоје Ресоурсес Инвестмент“ која се са 100.000 крава музара и концесијом на стотинама хиљада хектара земљишта у подручју Забајкајла сматра највећом фармом на свету. Иако је законом из 2005. укинуто раније право странаца да поседују земљише, они га могу користити у виду вишегодишњих концесија, док је забрана ГМО производа уведена 2016. године.
Уз побољашање општих услова пословања, на делу се поново показала умешност руске државе да стратешки испланира и финансијски подржи велике производне и логистичке ланце. Међутим, и овај пут је то ишло под руку са успостављањем доминације уског круга крупних капиталиста блиских са влашћу и њиховим лавовским учешћем у коришћењу подстицаја. Тамошње комерцијално пољопривредно предузеће располаже просечно са 5-6.000 хектара, двадесет пута више од просека ЕУ, а пет највећих компанија газдује петином обрадивог земљишта. Сувласник једног од њих до скоро је био министар пољопривреде. Ови диверсификовани гиганти користе најнапреднију технологију, неретко ангажују врхунске западне менаџере, а као пикантерија нека послужи да су увожени и прави амерички каубоји, са све прилагођеним родео надметањима! Иако је савремена пољопривреда незамислива без сличних конгломерата, за дугорочну живост и разноврсност тржишта, подизање квалитета производа и иновативност неопходно је истовремено јачање што више малих и средњих предузетника и конкуренције коју они доносе.
Њихов број је несумњиво у повећању, али је реч о процесима који захтевају више времена, додатно и приступачније подстицање, посебно када у многим сегментима недостају искуство и традиција производње. До тада, дежурни критичари руских достигнућа могу да примете да се ни ово много не разликује од карактеристичног извоза сировина или производа најнижег нивоа прераде и да је далеко не само Америка која извози хране за око 80 милијарди долара, већ и омалена Холандија. Објективност ових примедби донекле доводи у сумњу чињеница да се оне ретко дају привредама Бразила, Аустралије или Јужне Африке, код којих је можда још израженији раст заснован на сличној извозној структури.
Време ће показати ко је у праву, али ако је судити по трендовима рекло би се да је нашим извозницима јабука и осталог воћа боље да се што пре са Русије пребаце на алтернативна тржишта. Можда баш Азије, пре него што Русија стигне и тамо.
Аутор је економиста из Београда.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
