Прочитај ми чланакРуске „неразумне” акције и уздржавање од економске освете према Западу заправо су усмерене на посткризну будућност и стога се не могу схватити с гледишта актуелне парадигме
Сада, када су се догађаји нагло убрзали и ескалирали, све чешће различити аутори, политолози и стручњаци постављају питање: „Како разумјети одлуке Путина и руских власти?“ Све чешће се мора признати да је често немогуће предвидјети и објаснити Путинове одлуке, а то примјећују искусни, интелигентни стручњаци и на Западу и у Русији.
И други проблем, који се примјећује у медијима и на друштвеним мрежама, јесте фокусираност на борбе на фронту, помаке за сваки засеок, улицу и изгубљени тенк, док се заправо води борба о којој ће овисити будућност цијелог човјечанства.
Два објашњења
Два су објашњења за Путинову необјашњивост и непредвидљивост:
Путин нуди три рјешења: прво је најисплативије, а ако се приједлог не прихвати, предлаже мање исплативу и ригиднију опцију. Ако се ни ова понуда не прихвати, нуди најнеисплативију, најтежу и, што је најважније, коначну опцију.
Путин је џудиста. А џудо није само спорт, већ и филозофија, свјетоназор и принцип доношења важних одлука. Суштина ових одлука је искористити енергију непријатеља како би му се нанијела максимална штета, а уједно се према том непријатељу односити с поштовањем.
Оба ова објашњења имају једну озбиљну ману, јер вам омогућују да „уназад“ схватите што је Путин учинио, али вам не допуштају да „израчунате“ што ће сљедеће учинити. Свако предвиђање из неког разлога на крају се покаже погрешним. Дакле, треба тражити неко ново објашњење за ту необјашњивост, како нас одлуке које Путин доноси о кључним питањима барем некад не би изненадиле.
Чини се да постоји један фактор који је до сада био занемарен и због којег су сви погријешили покушавајући предвидјети што ће Путин учинити или разумјети што га је навело да донесе једну или другу одлуку. Занимљиво, готово сви говоре о овом фактору, али га нитко не узима у обзир када покушава предвидјети или разумјети Путинове одлуке. Овај фактор је природа тренутне глобалне кризе. Точније, чињеница да се наш свијет на крају ове кризе неће вратити у старе схеме и више неће бити исти као прије ове кризе.
А то значи да се свака одлука донесена с погледом на будућност чини необјашњивом с гледишта на које смо навикли „прије кризе“. И свака одлука донесена „по старим, познатим концептима“ бит ће осуђена на пропаст, јер то је бит такве кризе каква је садашња.
Дакле, испада да можете разумјети што Путин ради само у једном случају, ако знате каква будућност одређује његове одлуке. Али за то морате точно знати каква ће бити будућност.
Посткризна будућност
И овдје, на темељу свега учињеног и свега што се догодило има разлога тврдити да је ту будућност сасвим могуће спознати. Многи велики умови предвидјели су почетак тренутне глобалне кризе, други су створили технологију за предвиђање онога што би могло доћи након завршетка кризе. Међутим, ако спојимо то знање и резултате технолошких израчуна, добит ћемо „приближну“ слику посткризне будућности. Поглед из ове будућности у садашњост, која се одвија пред нашим очима, помаже нам разумјети тко ради за будућност, а тко за њезино уништење и за крај људске цивилизације.
Није потребно чак ни укратко описивати глобалну кризу и будућност коју нам она обећава. Чињеница је да садашња криза, за разлику од оних које су се догодиле рание, утјече на готово све аспекте живота и активности човјечанства. И не само да „утјече“, већ их драматично мијења.
Заправо, није ријеч о једној кризи, већ о огромној „пирамиди“, точније, лавини међусобно повезаних и међусобно овисних криза. Први покушај анализе већ је идентифицирао више од четрдесет криза и један чланак није довољан да их се све спомене.
Дакле, за сада, узмимо да је таква прогноза могућа и да постоји, као и да та прогноза даје точније разумијевање онога што се догађа, како Путинове стратегије, тако и стратегије „колективног Запада“ , те стратегија Кине, Индије и осталих „играча“. Усредоточимо се за сада на “необјашњиве” акције Русије.
На примјер, зашто Русија наставља продавати нафту, гас и другу робу „непријатељским“ земљама? Штовише, зашто Русија наставља транспортирати гас украјинским гасоводом? Уосталом, у Украјини је Специјална војна операција, иако сви могу видјети да се тамо води рат „колективног Запада“ против Русије. И не само то, због санкција Русији у Еуропи, а и у Сједињеним Државама, почиње енергетска криза, која ће се без руских опскрба само убрзавати и интензивирати. Зашто Русија није спремна „удовољити жељама“ еуропских челника и не прекида опскрбу енергентима?
С тактичког стајалишта, било би логично прекинути опскрбу нафтом, гасом, гнојивима Еуропи и Сједињеним Државама, срушити њихова економија и добити рат. Зашто Русија то не ради?
„Сећање будућности”
Да, јер се, са стајалишта посткризне будућности, ова тактичка побједа претвара у стратешки пораз. Како то? Криза је пријелазни процес с једног тренда развоја на други. Једна од бројних кризних транзиција у актуалној глобалној кризи је пријелаз с тренда глобализације тржишта, његовог уједињења у јединствени сустав подјеле рада, на супротан тренд и подјелу глобалног тржишта на неколико „локалних“, односно, формирање економских макрорегија око неколико метрополитанских подручја. Свака макрорегија имат ће властити суверени економски сустав, неовисну производњу критичних добара и услуга те властиту резервну валуту.
О том новом тренду, о његовој неизбјежности писао је Михаил Хазин у „Сјећању будућности“. У будућности која се уклопила у једну прогнозу.
Нове макрорегије чине метрополе и „сателити“, економски и политички мање и слабије земље. Али ови сателити се у концепту мултиполарног свијета не освајају, већ прилазе добровољно и нитко их не тјера да се придруже овој или оној метрополи, већ сами бирају своју метрополу и одлучују ући у њезину макрорегију.
Зашто? Оне саме не могу успјешно бранити своје политичке и економске интересе у конкуренцији с моћнијим земљама метропола. Али придруживање макрорегији даје им нове могућности за одбрану свог суверенитета. С друге стране, метрополи су потребни сателити из више разлога, јер су тржиште, извор јединствених ресурса и нових производних могућности.
Што је потребно да једна земља постане метропола? Није довољно само рећи: „Ја ћу бити метропола и окупити земље у својој макрорегији”. Прво морате стећи репутацију јаке државе способне за бранити своје и интересе „сателита“ у оштрој конкуренцији. Бити поуздан партнер који држи своја обећања, писмена и усмена, те понудити атрактиван економски и политички модел који је стабилан у свим околностима више силе.
Управо с те точке гледишта треба размотрити многе руске поступке и многе Путинове одлуке. Овим поступцима и одлукама Русија ствара слику будућности. Ови поступци и одлуке многима су несхватљиви, дјелују нелогично. Но, чињеница је да су руске „неразумне” акције заправо усмјерене на посткризну будућност и стога се не могу схватити с гледишта и сувремене парадигме и тактичких, краткорочних интереса.
Срачунати потези
То је, на примјер, изградња или обнова сложене индустријске структуре и супституција увоза, прво у стратешки важним подручјима економије, а затим гдје год је то могуће.
Потом слиједи социјална оријентација економије, тежећи што бољем поштивању међународног права и уговора, често на штету властитих интереса, као продаја гаса, нафте и друге критичне робе „непријатељским“ земљама, тежећи мирном рјешавању разних проблема.
То је и јединствен начин вођења специјалне операције у Украјини, гдје се спашавају животи цивилног становништва и непријатеља спремног на предају колико год је то могуће.
Наравно, активности дипломације, а Сергеј Лавров тренутно обилази арапске силе и остале исламске земље, уз способност одржавања добрих пословних односа чак и с међусобно зараћеним странама као што су Индија и Пакистан, Израел и Палестина, Израел и Иран, итд.
Рад на имиџу миротворца, земље која не започиње, већ завршава ратове. Јер, подсјетимо оне с меморијом акваријске рибице, овај рат је почео 2014. и до сада је покосио 13.000 живота цивила, од чега преко 500 дјеце.
Сви ти поступци у очима других земаља стварају имиџ најпоузданије и најатрактивније метрополе, способне бранити интересе и суверенитет својих „сателита“ чак и у најтежим ситуацијама без угрожавања својих интереса.
Један од кључних задатака у стварању суверене макрорегије је формирање зоне суверене валуте с властитом резервном валутом. Да бисте то учинили, прво морате напустити „јединствену глобалну резервну валуту“. Наравно, не на „револуционарни“, већ на поступни, еволуцијски начин. Ту је прво купња рубаља за доларе и еуре, а онда за купљене рубље партнери добивају робу, што у принципу не мијења готово ништа за купца. Затим слиједи формирање „вишевалутних међународних резерви“ и да се признају вишевалутне резерве у националним валутама, а потом и потпуно одустајање од јединствене резервне валуте – долара, те прелазак на националне макрорегионалне резервне валуте.
С ове точке гледишта, најава плаћања за гас и свемирску технологију у рубљама је невјеројатно учинковит потез. За уобичајено глобално тржиште ово је „чиста глупост која Русију неизбјежно води у потпуну изолацију“. С тактичке точке гледишта, овај корак нема никаквог смисла и било би пуно учинковитије потпуно одсјећи и Еуропу и Сједињене Државе од руског снадбјевања енергентима, и тиме, ако не урушити, онда свакако увелико поткопати њихове економије.
Поверење је кључ
Али таква „осветољубивост“ и слогани „замрзнули сте наша средства и увели санкције против нас, а ми ћемо вам организирати енергетску и прехрамбену кризу“ руши имиџ поузданог партнера. За сваког потенцијалног „сателита“ ово је пријетња и ако нечим „нисте угодили“ метрополи, то се може озбиљно казнити. Тко ће вјеровати таквој метрополи? Нитко, и макрорегије се могу градити само на међусобном повјерењу.
Тако испада да је, с гледишта будућности, пуно исплативије не „осветити се“, већ „непријатељским“ земљама понудити мирно рјешавање конфликтне ситуације. То само јача имиџ поузданог и снажног партнера. Само се јаки не труде борити. Али ако си присиљен борити се, онда се непријатељи имају чега плашити.
Руски повјесничар Николај Стариков издвојио је занимљиву точку у пријелазу на обрачун у рубљама.
„Сада ће непријатељске земље бити витално заинтересиране за јачање рубље. Што је рубља јача, то ће им бити јефтиније купити рубље за купњу руске робе. Раније су те земље биле витално заинтересиране за слабљење рубље како би ослабиле руску економију, јер што је рубља слабија, то је за Русију скупља увозна роба. Али сада им је у интересу јачање рубље, што видимо у стварности и течај рубље се вратио на вриједности „прије специјалне војне операције“, написао је Стариков.
Такве успјешне вишесмјерне комбинације додатно јачају имиџ поуздане и јаке метрополе. Зато САД и Британија воде информацијски рат против Русије стварајући у јавном мнијењу слику агресора, освајача, да се нитко не бу усудио с њом имати посла, да јој нитко не вјерује.
Ово је укратко о руском дјеловању и Путиновим одлукама, јер се о овој теми може дуго расправљати. У готово сваком аспекту живота Русија слиједи „неразумљив” пут, јури у нову, битно другачију будућност. А што се догађа с остатком свијета, с гледишта исте будућности?
А шта ради Запад?
По свему судећи, одлуке које се доносе у земљама „колективног Запада“ темеље се на уобичајеном схваћању живота, управо оном који је довео до садашње глобалне кризе. И стога, умјесто очекиваних резултата, ове одлуке воде супротном.
Дакле, „паклене” санкције које је Запад усвојио, према уобичајеним стандардима, требале су уништити руску економију, изолирати Русију од остатка свијета и бацити је на кољена. А што се заправо догађа? Санкције само јачају Русију, али врло болно погађају оне земље које судјелују у политици санкција. И то унаточ чињеници да Русија још није усвојила нити једну протусанкцију. Може се рећи да није ни прстом макнула.
Погледајмо ову чудну чињеницу детаљније.
Санкције су „мјере“ које би требале послати сигнал „кажњеним“ људима и државама: „Понашате се криво“. Утјецајем санкција „кажњени” морају промијенити своје понашање и наставити се понашати „исправно”. Зашто преко 10.000 изречених санкција, што је точан број, не дају очекивани резултат?
Готово све ове санкције су казна земље и њених грађана, али казна у смислу глобалног тржишта. Оне су усмјерене на смањење продајних тржишта за руску робу, на заустављање испоруке кључне робе, материјала и компоненти које су виталне за људе и разне индустрије, на блокирање могућности плаћања увоза и примања плаћања за извоз, на ускраћивање земљи и њеним грађанима било какве могућности обављања економских, финансијских, индустријских и других дјелатности, те због одузимања имовине и финансија.
За државу чврсто интегрирану у глобално тржиште, такве су санкције дословно попут смрти. Ускраћују држави и грађанима било какву шансу за опстанак и развој. Интеграција у глобални сустав подјеле рада такву земљу чини рањивом, несамосталном, несувереном. Ускраћивање новца, залиха и купаца значи потпуни престанак економске активности.
Планирани бумеранг
Нећу анализирати како је и зашто Русија успјела ове санкције претворити у своју корист, а штету коју они наносе у профит. Ово су написали стручњаци који су пуно боље „упознати“ од мене. Могу само да напоменем да је, како би се успјешно одупрла тим пакленим санкцијама, Русија предузела многе акције усмјерене на посткризну будућност и тиме ослабила „мјере утјецаја” темељене на начелима глобалног тржишта, које су у Русији једноставно постале застарјеле, а тиме и неучинковите. Ово је јасна демонстрација другим земљама, укључујући потенцијалне „сателите“, новог економског модела и његових предности.
Али зашто су те санкције толико погодиле Европу и Америку? Уосталом, то није било у плану санкцијског притиска на Русију? Чини ми се да је тај „повратни удар” ипак био планиран. Наиме, на глобалном тржишту све су земље „везане“ за све. „Казна” једне од земаља неминовно узрокује промјене на глобалном тржишту и нетко губи своја тржишта повезана с „кажњеном” земљом, нетко губи залихе важних материјала, робе и компоненти из ове земље, нетко губи новац у неуспјелим и прекинутим трансакцијама.
Само што обично салдо губитака иде у прилог државама које уводе санкције, утјецај на кажњеног је јачи и прије ће га ослабити него што ће реакција санкција утјецати на оне који су их увели. Као у изреци „док дебели мршаве, мршави ће умријети“. Тако су све замислили на „дебелом Западу“.
Али онда, „мала“, „на комадиће растргана“ економија Русије неочекивано се показала неосјетљивом на санкције. А удар на Европу и Сједињене Државе показао се толико јаким да су одмах морали увести „изузетке од санкција”, „изузетке на изузетке у шестом пакету“, својим народима најавити „Путинова поскупљења” и смишљати хитне мјере за смањење потрошње становништва.
А оно што их до сада спашава није уопће отварање стратешких резерви америчке нафте, нити хитне мјере које је подузео ФЕД како би „држао инфлацију под контролом”, па чак ни очајничка борба европских влада против увођења ембарга руским енергетским ресурсима.
Оно што их доиста спашава, зачудо, јест Путинова „необјашњива” политика и Русија која се не свети, већ управо супротно, свим силама покушава спасити Запад од тешких посљедица његове властите политике. Запад то чак и не чини „из властитог идиотизма“, већ из властите жеље да живи као прије, на рачун других, када је апсолутно немогуће живјети као прије.
Свијет се неминовно мијења и оно што некима изгледа као „пораз“, тренутно је тактичко неузвраћање ударца, а циљ свега је стварање свијета који је најављен 2007. у Минхену. Само нитко није слушао.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 14, 2022
