Руси у Цариграду

Слободан Антонић

07:00 05.04.2023.

У последња три века од Руса се очекивало да врате осмокраки крст на куполу Свете Софије

„За православну свест постоји мистично значење Цариграда и идеје повратка православног крста над Светом Софијом“, каже Нарочницка . А у последња три века управо се од Руса очекивало да врате осмокраки крст на куполу Свете Софије.

printscreen

Већ Петар Велики је, од прве опсаде Азова (1695), сањао да ослободи Цариград и протера Турке из Европе. План руског фелдмаршала Бурхарда Миниха, министра војног за владе царице Ане I Ивановне, изложен током рата с Турцима (1735-1739), био је:

Азов да се ослободи 1736;

Крим да се ослободи 1737;

Молдавија и Влашка да се ослободе 1738;

„1739. заставе и стегови њене војске (Ане Ивановне) биће подигнути у Цариграду, а она у Светој Софији крунисана као грчка императорка“
.
Тај план ипак није остварен. Али је зато Катарина Велика, након победе у рату с Турцима (1768-1774) израдила тзв. Грчки пројекат.

Изнела га је 1782. у преписци са својим новим савезником, Јосифом II, аустријским царем и угарским краљем, који је уједно био и император Светог римског царства.

Катарина је предложила да се, пошто се у наредном рату победе Османлије, Турци сасвим протерају из Европе:

Русима би припала црноморска обала до Дњестра;

затим би од Молдавије, Влашке и Бесарабије била створена независна Дакија (на челу с православним владаром);

од балканских поседа Турске било би образовано „ново Грчко царство“ – од Босне до Цариграда;
на престолу у Цариграду био би, како је предложила Катарина, „најмлађи од мојих унука, велики војвода Константин“ .

Јосиф II се сагласио с пројектом. Али, дао је и извесне корекције:

Аустрија би од Турске узела територије данашње Србије, БиХ, Ц. Горе и Албаније, а од Венеције Истру и Далмацију.

Венецији би се, за узврат, дао Пелопонез, Родос, Кипар и Крит.

Све остало би било по Катаринином предлогу.

Тежећи да придобије важног савезника, Катарина је пристала. Тако је отпочео рат Русије и Аустрије против Турске (1787-1791). Али, под притиском Енглеске и Пруске, Аустрија пристаје на Рајхенбашку конвенцију (1790), чиме напушта савезништво с Русијом.

Катарина нема снаге да сама заузме Цариград и истера Турке из Европе. У то време Русија броји 20 милиона душа, а Османско царство 30 милиона – турска војска је вишеструко бројнија. Зато се Катарина задовољава проширењем до Дњестра.

Свеједно, Катарина је мислила сасвим озбиљно. Свом млађем унуку дала је име без преседана у династији Романов – Константин. То име су носили први и последњи византијски цар. Дете је подизала грчка дадиља, тако да је Константин научио грчки језик – како би био достојан владар обновљене Византије.

У част унука Константина искован је новчић с ликом Св. Софије, а Катарина је наредила да се направи и копија овог храма као симбола руских победа над Турцима – и својеврсни подстицај за спровођење Грчког пројекта.

После ослобођења Крима (1783), у Херсону је постављен свод с натписом на грчком: „Пут за Цариград“. А Катарина је 1790. написала либрето за оперу о староруском кнезу Олегу који је у свом походу доспео до самих врата Цариграда (907), на која је затим пркосно закуцао свој штит.

Британија је била ужаснута овим амбицијама Русије. Стога се, од 1791, ставила на чело њених непријатеља.

Расположење владе Вилијама Пита Млађег изразио је лорд Белгрејв: „Чим Руси прођу Дарданеле, њих ће, наравно, подржати издајнички Грци – а где ће се њихова освајања завршити, то само Бог може да зна!“.

И заиста, руска војска је, у једном од наредних ратова, 1829. ушла у Једрене. Турци су били разбијени, и тек пар дана преостајало је Русима да умарширају у Цариград. „Нема сумње да поражена и деморалисана турска војска више није била у стању да брани Константинопољ, те да би с великом вероватноћом град пао“.

Ипак, знајући да би тиме себи навукао на врат готово све западноевропске силе, Катаринин трећи унук, цар Николај I, одлучио је да не иде до Св. Софије. Склопио је мир са султаном Махмудом II, обезбедивши независност Грчке.

Но, страх од Руса у Цариграду постао је саставни део русофобне културе Запада. На француској графици Напаљени медвед (1854), Русија је приказана као мечка која се бесно отима не би ли се бацила на Цариград. Њу, пак, цивилизована Европа једва зауздава – привезујући је за стуб и набијајући јој корпу на губицу.

Запад је, суочен с моћном германском армијом у Првом светском рату, а која би га јамачно поразила без милионске руске војске на источном фронту, био принуђен да склопи Англо-француско-руски споразум (1915) о подели Османског царства. Њиме су Цариград и мореузи, после коначне победе над Централним силама, били додељени Русији. Али, револуција 1917. овај споразум је поништила.

Данас, међутим, Руси сматрају да је „Русији увек било потребно не заузимање, него обезбеђивање слободног пролаза кроз мореузе. Освајање Константинопоља и његово задржавање увек су премашивали снаге Русије и захтевали такво напрезање снага које би га учиниле бесмисленим“.

Заправо, руски излазак из Босфора и Дарданела није значио и слободни приступ отвореном мору. Русија је код Петрограда избила на Балтик, али је Данска дуго времена контролисала излазак у светски океан. Иза цариградских Мореуза налазила су се бројна егејска острва. Готово свугде су руски бродови могли бити блокирани.

У том смислу, мисли се, за Русе би геостратешки било боље да су добили слободни приступ Солуну – широком заливу одакле више нема острвских и мореуских препрека. То би можда било боље него да морају да освајају и војнички држе вишемилионски мухамедански Цариград.

И тако, када данас говоримо о украјинском рату, често процењујемо да се он завршава освајањем Одесе. Али, за многе православне, велики рат хришћанске Русије и отпалог Запада може истински да се оконча само враћањем крста на Свету Софију.

„Грци до дан данас чекају да Руси ослободе Цариград“. Но, геополитичка стварност је нешто друго. Турска и исламски свет у овом рату нису непријатељи Русије. И Кремљ нема разлога да меша геополитичку стварност и један есхатолошки сан.

До следеће прилике…