Прочитај ми чланак

РУС ИСТОРИЧАР О милионима српских девојака које су наводно силовали руски спасиоци

0

Колико је уопште коректно да Срби пореде понашање немачких и совјетских војника, када су Немци радили онакве ствари какве се, на пример, описују у стиховима Десанке Максимовић "Крвава бајка"? То је реторичко и етичко питање...

Резултат Другог светског рата у Србији се такође различито тумачи. Једни га схватају као ослобођење Србије од нацизма и васпостављање српске државности у оквиру Југославије, а други по примитивном постсоцијалистичком моделу, типичном за Источну Европу, сматрају да је то била комунистичка окупација, да је један агресор заменио другог, и да је Југославија на крају крајева упропастила српску националну државу и довела Србију до садашњег јадног стања. И овде је вера у „комунистичку окупацију“ Југославије умногоме сродна данашњем религиозном фетишу Запада у виду свуда присутне „руске агресије“.

crvena-armija-foto-wikipedia_14558851753

Рекло би се да је сада ипак успешно превазиђена инерција која је остала још од социјалистичког доба, када су после Титове и Стаљинове свађе почеле да се штампају свакојаке пропагандистичке измишљотине о томе да су „руски ослободиоци“ силовали милионе Српкиња од 9 до 90 година. Јасно је да ниједан рат у принципу не може да прође без икаквих ексцеса. Нема ратова без пљачкања и насиља. Немци су се можда, у целини гледано, неко време понашали релативно културно, али ко каже да немачки војници нису пљачкали и силовали – тај безочно лаже. Немци су при томе били размештени на територији Србије, добро су били опскрбљени свим што је потребно за свакодневни живот. А несрећни руски војници, пре него што ће доћи у Србију, прошли су целу територију СССР-а коју су ослобађали, затим Румунију, а затим Бугарску. Несрећни, намучени и без нормалне униформе (фронт се веома брзо померао и јединице за логистику нису стизале прве борбене редове).

Колико је уопште коректно да Срби пореде понашање немачких и совјетских војника, када су Немци радили онакве ствари какве се, на пример, описују у стиховима Десанке Максимовић „Крвава бајка“? То је реторичко и етичко питање…

Можда тога и не би било у српској масовној свести да није било 1948. године и књижица као што је она под насловом „Злочини под плаштом социјализма“. Постоје документи где је наведено да су сви такви злочини истражени и да су чак и високи официри, ако су ухваћени у нечем сличном, ражаловани и послати као обични редови на фронт, или у логоре (детаљније о томе у Р Магазину објављеном у Недељнику 7. маја 2015. године). Најпре је та пропаганда интензивно усађивана у мозак народа, а затим смо се ми помирили са Југославијом и све те књиге су без сувишне буке повучене из библиотека.

Али то је људима ипак остало у сећању. Чињеница, међутим, да сва та измишљотина никада није била оповргнута како доликује управо је плодно тло за гласине и масовно сујеверје. Ђилас је пружио свој велики допринос писању сличних сплетака зато што је његову жену Митру Митровић неки совјетски тенкиста уштипнуо не питавши ко је она, а она се много увредила. И Ђилас је лично био озлојеђен на читаву совјетску армију.

Те гласине потхрањује и западна пропаганда, књиге неког тамо Ентонија Бивора. У Немачкој је, наравно, све било другачије него на Балкану. Када су наши стигли до Немачке, многи су имали жељу да се лично освете за своје најближе, за сав онај ужас који су видели ослобађајући своју отаџбину од нациста. Проценат пљачкања и силовања откако је совјетска армија ушла у Аустрију, па чак и у Мађарску, приметно је порастао. Али све то нису никакви милиони, него десетине случајева. У Србији и Бугарској је било неких појединачних случајева.