Роберт Харболд Макдауел (Robert Harbold McDowell) био је амерички универзитетски професор антропологије и историчар који је за време Другог светског рата служио као аналитичар и обавештајац Уреда за стратешке задатке (Office of Strategic Services – OSS), претходника послератне CIA.

Задужен за стратешке анализе Балканског подручја (Југоисточне Европе и по тадашњој америчкој терминологији) и Блиског истока, где је као син америчког мисионара и одрастао, Макдауел је као последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића провео неколико месеци у јесен 1944. Због свог бескомпромисног става да је генерал Михаиловић једини делотворни носилац отпора Хитлеру и његовим слугама у Југославији, по повратку са те мисије удаљен је са места шефа Одељења за Југоисточну Европу.

Рукопис своје анализе догађаја на Балкану, под радним насловом The Key Role in Southeastern Europe During World War Two of the Serbs and their Commander General Draza Mihailovich Despite their Abandonment by Churchill and Roosevelt, и њиховог значаја за слом Хитлера и будућу америчку спољну политику, успео је да заврши тек у мировини, али је њено објављивање CIA почетком 1970-их забранила. Недуго потом, 1980, Роберт Макдауел, амерички патриота и пријатељ Срба је умро.

Претходно, међутим, рукопис ове књиге дао је политичком емигранту и колеги Благоју Мајклу (Мићи) Раденковићу, захваљујући коме је рукопис стигао до издавача.

Стаљиново опредељење за националну опцију током Другог светског рата

У овом одељку посвећеном ратној политици Стаљина, намера ми је да докажем да је, мимо свег свог зла и маничности он, током рата, умногоме испољио већу мудрост у раду с премијером Черчилом и председником Рузвелтом него они с њим. Наиме, подаци Службе недвосмислено потврђују да је током рата и одмах после њега, када су се њих двојица упињали да му удовоље, он своју политику спроводио ослањајући се не толико на своје могућности, колико водећи рачуна о својим слабостима. Управо у таквој поставци Черчил му је дозволио, а Рузвелт га чак подржао, да наметне целој Источној и добром делу Средње Европе њој духовно стран комунизам.

На општијем плану, током четрнаест послератних година проведених у Министарству војске у Вашингтону – у својству аналитичара који не узима у обзир само снагу већ и недостатке комунистичких режима Европе и Азије – уочио сам озбиљност урођених слабости тих система, нарочито на њиховом врху. Но, ми и данас углавном сматрамо да они своју политику спроводе сигурни у исправност својих безбедносних и других процена.

Анализа постојећих података Службе, међутим, открива да самопоуздање врхова комунистичке власти не произлази из уверености у сопствену снагу, колико из свести о нашој неспремности да искористимо све могућности да их подријемо с њихових недостатака – којих је комунистичка врхушка веома свесна – на свим нивоима. Јер, само је обимна америчка помоћ у оружју, транспортним средствима и новцу, на којој је инсистирао председник Рузвелт, омогућила Стаљину да упркос озбиљним манама и слабостима свог система преживи не само Хитлерову бесомучну навалу већ и веома опасно масовно дезертерство, чак и отворену побуну делова Црвене армије, које је подробно описао Џулијус Епстајн (Julius Epstein) у својој студији Операција „Казна“ (Operation Keelhaul). Ваља такође имати на уму да историју Совјетске Русије наново сагледава, па делимично изнова и пише, нова генерација руских интелектуалаца, тако да се можемо надати да ће и ти увиди постати део интелектуалне баштине света.

Но, и америчко разумевање доприноса наших совјетских савезника ратној победи се премало ослања на чињенице. Јер, по сазнањима и британских и француских војних обавештајаца, поткрепљеним подацима из средњоевропских и источноевропских војнообавештајних извора, највећу помоћ Хитлеровом нападу на СССР током 1941. и 1942. пружио је сâм совјетски комунистички апарат, мешајући се у рад команде Црвене армије.

Уз то, приметио сам да су и Американци и Британци прецењивали или потцењивали професионалну способност совјетског официрског кадра. Наиме, током рада за Британску војнообавештајну службу 1918. на Кавказу и у околним подручјима, и посматрања белогардејских официра у борби на живот и смрт са првобитном „Црвеном армијом“, схватио сам да је у њено стварање Троцки од почетка мудро укључио велики број руских официра-некомуниста. То ми је после Првог светског рата потврдило и неколико немачких официра с дугим искуством у Русији. Пољски официри које сам 1942. упознао на Средњем истоку беху такође закључили слично о Црвеној армији на основу сазнања из руских и немачких извора. Од њих сам усто добио доста података о текућем стању у тој војсци, који су се поклапали са информацијама из других извора. Наиме, при процени пуне важности целине тог материјала ваља знати да је по избијању Другог светског рата Црвена армија постала прворазредна војна сила, бар по источноевропским мерилима. Њена основна, можда и једина слабост било је мешање партијских комунистичких кадрова у војна питања, вероватно ради спречавања официра од каријере да стекну већи утицај у совјетској власти.

Тек са свиме тиме на уму могуће је схватити заиста страшан значај недавне Епстајнове студије Операција „Казна“, којом се описује наш удео у насилној репатријацији хиљада и хиљада црвеноармејаца-дезертера који су се, устајући противу Стаљина, придружили Немцима. Американци, мимо те књиге, немају на располагању готово ништа друго из чега би разумели ту несумњиво шокантну епизоду из Другог светског рата, а тако ће нажалост остати све док се не промени безбедносна класификација тог материјала. Наиме, за амерички народ оно што је од значаја у случају Операције „Казна“ не би требало да буде толико устанак делова Црвене армије против Стаљина и комунистичког устројства, и утицај те побуне на војна дејства, већ то што су и премијер Черчил и председник Рузвелт, мимо савета обучених обавештајаца, официра и дипломата слушали непознате особе које су се – свесно или несвесно – држале комунистичке „линије“.

Што се тиче самог настанка устанка у Црвеној армији током Другог светског рата, или тачније низа таквих устанака, податке које поседујем добио сам непосредно од поратних руских, пољских и финских информаната у чију поверљивост нисам имао разлога да сумњам. Но, пре даљег разматрања тог питања ваља истаћи да се – успешном одбраном Петрограда, Москве и Стаљинграда од Хитлеровог покушаја да заузимањем и искоришћавањем тих кључних руских политичких центара што пре оконча рат на Источном фронту – Црвена армија осведочила као национална одбрамбена сила, кадра да потуче и најбоље немачке снаге верујући у праведност своје борбе.

Значајно је при том упоредити тај успех са неуспехом Стаљинове окупације малене Финске – иначе, стратешки исправног потеза у очекивању Хитлеровог напада на Русију – када се та иста војска показала у сасвим другом светлу. Наша обавештења о томе за време рата била су, разумљиво, спорадична и нејасна. Из онога што сам, међутим, сазнао од мојих поратних иформаната – од којих су неки у том рату и непосредно учествовали – постало ми је јасно да се Црвена армија показала неспособном, или невољном, или и једно и друго, да потуче невелике финске војне ефективе. У светлу података мени доступних из свих могућих извора, сматрам стога да је устанак противу Стаљина и почео том финском епизодом.

Наиме, мимо успешне одбране Петрограда, Москве и Стаљинграда, током Другог светског рата Црвена армија водила је, заправо, два упоредна рата унутар Русије. Један се састојао од отворених и осведочених битака јединица оданих Стаљину са Немцима, а други од углавном непознатих борби противу Стаљина и његове власти. Међу стотинама хиљада црвеноармејаца, ратних дезертера, поратни совјетски подаци разликују три главне мада променљиве групе:

– дезертере који су се заједно с Немцима непосредно борили противу Црвене армије,

– „партизане“ који су се борили и противу Немаца и стаљиниста и, коначно,

– бегунце који су се цео рат крили по руским шумама и мочварама, живећи од онога што би добили или опљачкали од цивилног становништва.

Спрам те позадине, значи, ваља процењивати Стаљинову улогу у рату. Хитлер се наиме одлучио да свеопштим ратом завлада источноевропским и руским виталним ресурсима, и тако победи и Велику Британију и Русију пре него се Американци одлучујуће умешају. Насупрот тога, присиљен на рат, Стаљин се определио да Немце успорава док се Сједињене Америчке Државе не придруже Британији, да би сви заједнички победили непријатеља на свим фронтовима. Но на основу података наше Службе које ни премијер Черчил ни председник Рузвелт нису искористили, а за које западна јавност углавном није ни знала, Стаљин је изгледа био спреман на безмало сваку идеолошку жртву на домаћем плану, и сваки политички уступак Западу, само да сачува власт. Зарад тога, привремено је, а да то Савезници нису ни захтевали, одложио и идеологију и сва спољна обележја комунизма у Русији и обратио се, док је непосредна опасност по њега и његов режим трајала, традиционалном руском патриотизму и национализму.

Што се пак тиче Југоисточне Европе, а нарочито Југославије, био је спреман да док траје рат жртвује интересе и циљеве комунизма за које се дотле тако упорно залагао. Посебно, и знаковито, наредио је био Титу, кога је претходно поставио за вођу југословенских комуниста, да се уздржи од супротстављања ауторитету југословенске краљевске владе у избеглиштву у Лондону, а да у самој земљи сарађује са генералом Дражом Михаиловићем, министром војним те владе и командантом југословенских националних снага на терену. Штавише, готово до средине 1944. покушавао је, узалуд, да и западне Савезнике наговори да му помогну при превазилажењу разлика и успостављању сарадње између партизана и националиста, не би ли и тиме убрзао Хитлеров слом.

Такав однос потврђује и оно што сам чуо од бројних британских официра у Каиру, учесника на савезничкој конференцији у Техерану 1943, а што је сасвим у складу са њеним поратним приказом у Черчиловим Мемоарима, и, посебно, Стаљинове конструктивне и кооперативне улоге у тим разговорима. Стаљин се међутим супротставио Черчиловом веома преувеличаном приказу снаге и значаја Титове војне моћи. Морам при томе истаћи и да су послератни коментатори Техеранске конференције нетачно представили наводе завршног саопштења тврдећи да су се три Савезника сложили да пруже „сву могућу подршку Титовим партизанима“.

Како су ми неки британски учесници указали, оригинални текст заједничког коминикеа био је на руском и помињао само „партизане“, како Руси зову све герилце, будући да су Совјети одавно генерала Михаиловића и званично сврстали у „партизанске“ команданте који завређују савезничку помоћ.

И не само ти британски учесници већ и сам Черчил у Мемоарима помиње своје изненађење због обима подршке коју је Стаљин на почетку конференције дао његовом предлогу за непосредне англо-америчке војне операције на Југоистоку. Наиме, Стаљин се сложио не само са савезничким војним захватима у Егејском подручју, како би се Турска навела да зарати са Бугарском и отвори Босфор за ефикасније савезничко снабдевање совјетских фронтова, већ и са снажном англо-америчком копненом и ваздушном офанзивом од горњег Јадрана ка североистоку, преко северне Југославије, ка стратешки изузетно важном Подунављу.

Стаљиново потоње противљење тој првотној, одличној Черчиловој стратешкој замисли – које ћу подробније размотрити у одељцима ове студије посвећеним Черчилу и Рузвелту – на основу свега што сам сазнао може се једино приписати и данас несхватљивим променама Рузвелтовог става током саме конференције. И мада то не умањује нашу осуду Стаљинових злодела, треба му признати невероватну спремност – током рата, и свакако у његовом сопственом интересу – да пристане на обимне англо-америчке војне операције на Југоистоку, иначе подручју традиционално од изузетне стратешке важности за Русију. По нашим ратним и поратним сазнањима, на основу Епстајнове Операције „Казна“, такав Стаљинов став нам потврђује не само његов страх од побуне доброг дела Црвене армије већ и размере његове зависности од материјалне и новчане помоћи Сједињених Држава.

Јер, по мишљењу многих британских и француских војних стручњака, да није било те подршке у виду читавих фабрика и тона злата, као и огромне помоћи у транспортним средствима, одећи и храни, не само да Стаљину одани делови Црвене армије не би били у стању да окупирају Источну и део Средње Европе при крају рата, већ би и он сам изгубио власт а на целом поменутом простору по завршетку рата не би било комуниста.

Што се тиче позадине Стаљинове ратне политике, ваља разумети да се и пре рата Југоисточна Европа – с Југославијом као средиштeм – налазила у жижи совјетских стратешких интересовања колико и у доба Рускога царства. Заправо, радило се пре о питању одбране него о могућем нападу: важно је било спречити да Босфор и доње Подунавље, са својим железничким и путним трасама, не падну у руке неке Русима непријатељске силе. Током појачане дипломатске делатности пред Други светски рат, совјетска политика била је усмерена не толико на тражење активних савезника у Југоисточној Европи, колико на покушаје да се то подручје искористи као заштитни појас неутралних земаља.

У случају великог рата, наиме, тиме би се тај простор Немцима ускратио као полазиште за обимне војне операције у правцу јужне Русије и њених великих налазишта стратешких сировина, као и према Блиском истоку, ослоњеном о још важнију руску сировинске базу. У суштини, совјетска предратна политика признавала је немачку војну надмоћ и настојала да што више одложи улазак у општи рат, бар до постизања неке војне равнотеже.

Због потпунијег разумевање Стаљинове ратне политике, поновио бих извод из једне од мојих студија са Универзитета Мичиген, написане пре Хитлеровог напада на Русију 1941:

„Основна стратегија совјетске Русије постала је јасна: избегавати рат, док друге велике силе ратујући или припремајући се за рат не исцрпу своје ресурсе, и тиме олакшају комуникацију капиталистичке Европе изнутра. Совјетска влада може закључити да јој већа дугорочна опасност прети од великих капиталистичких држава Британије и САД, него од Хитлерове Немачке. Истовремено, совјетском руководству је свакако јасно да демократске државе највероватније неће никада заратити са Русијом. С друге стране, совјетски Генералштаб мора такође знати да Европа западно од Русије не производи довољно хране нити, за разлику од Русије, има довољно сировина за војне потребе. Ако ове године (1941) Хитлер не успе да победи Британију и тако отвори себи пролаз морима ради увоза онога што му треба, совјетским вођама мора бити јасно да ће он, у очајном настојању да задовољи своје стратешке потребе, напасти свог савезника, Русију.“

Наиме, већ 1941. Хитлер је отворено кренуо у почетну фазу делимичне и привремене замене Русије Југоисточном Европом као извором стратешких војних сировина. Суочен са Хитлеровом завојевачком политиком на Југоистоку, Стаљин се определио за одржавање мира по сваку цену, што је Хитлера навело да помисли да би се Совјети распали под одлучним војним ударом. И тако се безмало и десило, не толико услед снаге и обима немачког напада колико због распада система у самој Русији и Црвеној армији, где је дошло до отворене и свеобухватне побуне.

Стаљиново прорачунато прибегавање руском патриотизму током рата не би ли спасао свој режим од урушавања одразио се и на његову политику према Југославији. Доказе за то добијали смо и нашим редовним обавештајним каналима у оквиру Команде за Југоисток. Док сам био на месту војног аташеа у Багдаду почетком 1943, то се потврдило и у мојим контактима са командантом и официрима савезничких пољских снага, својевремено фактичких руских заробљеника који су са Русима успоставили пријатељске и корисне односе. Друга и сасвим различита потврда такве совјетске политике налази се у књизи Јеретик (The Heretic) британског бригадног генерала Фицроја Маклејна (Fitzroy MacLean), из које ћу опширно цитирати.

Наиме, наши британски и француски професионални обавештајни извори у оквиру Команде за Југоисток били су убеђени, с правом, да је Генералштаб Црвене армије успео да у Југославији успостави сопствену обавештајну мрежу, потпуно независну од југословенских комуниста и њиховог партијског апарата на терену. Мада заснован на мојим властитим опажањима, један мој извештај 1944. из Каира се умногоме поклапа са тим британским и француским проценама. Наиме, о немачком нападу на Титов штаб и о његовом бекству Британцима у Италију написао сам следеће:

„Став Русије у односу на тренутне Титове невоље могао би бити од ширег значаја. Већ месецима, наиме, из разних обавештајних кругова до нас долазе наговештаји да Руси не подржавају одвише Титова настојања да целу Југославију стави под контролу. Иако Србија према Титу задржава непријатељски став, Совјети своје званичне пропагандне нападе ограничавају на одређене појединце међу Србима. У том погледу, бар, Руси су се показали реалистичнијим од текуће службене британске политике. Совјетска мисија код Тита, састављена углавном од професионалних кадрова Црвене армије, уочила је велике слабости његовог положаја и пре необично успешног немачког десанта. Нема сумње да су Руси изузетно свесни значаја Србије на Балкану и у пансловенском покрету (…) Прилике у Србији су тренутно веома повољне за Савезнике, а нарочито за поједине наше земље-чланице. Без обзира хоће ли Велика Британија искористити те могућности или не, Стаљин вероватно хоће, и то подржавајући неког српског вођу који би, мада одан монархији и српском противљењу комунизму, Србе повео у пријатељску сарадњу са Русијом као највећом словенском силом… Искључујући генерала Михаиловића, верујем да има бар неколико српских националних првака који би такву улогу прихватили.“

Ова моја ратна процена показала се у потпуном складу с предлогом совјетског министра иностраних послова, Молотова, британском колеги, Ентонију Идну (Anthony Eden) на Техеранској конференцији, да би било „боље имати савезничку мисију код Михаиловића него код Тита, пошто бисмо тако добијали поузданије информације“. (Спољни односи Сједињених Америчких Држава. Дипломатски документи. Конференција у Каиру и Техерану 1943. Вашингтон 1961, страна 575, /Foreign Relations of the United States. Diplomatic papers. The Conference at Cairo and Teheran 1943. Washington, D. C., 1961, p. 575/) Таква изненађујућа Молотовљева изјава да је Генералштаб генерала Михаиловића поузданији извор обавештајних података од Титовог у погледу општег стања у Југославији, потврђује нашу ратну процену у Команди за Југоисток, да Црвена армија поседује неку своју везу са националним снагама Југоисточне Европе под вођством генерала Михаиловића. Желим да нагласим, због историјског значаја те чињенице, да су совјетски обавештајци располагали меродавнијим подацима него незванични, непознати и непоуздани информанти на које су се ослањали Черчил и Рузвелт – чему пак посвећујем делове ове моје студије који се баве њиховом ратном политиком.

Судећи по својој стварној ратној политици на терену у Југославији и на целом Југоистоку, Совјети су делали на основу следећих сазнања: пре свега, главнина разних народа у Југославији и већина осталих на Југоистоку не само да нису веровали у комунизам већ су га мрзели. Њему је донекле нагињао само незнатан део становништва. Велика већина сељака имала је своју земљу и веома се поносила својим друштвеним уређењем и историјском баштином. У држави су премоћна већина становништва били Срби, још поноснији са свог заслуженог угледа као вештих, одлучних и истрајних герилаца у борби за очување свога наслеђа. Уз то, Срби су били изузетно верни својој, српској династији која је наставила да влада и Југославијом, по њеном стварању после Првог светског рата.

Узимајући све то у обзир, уз одлучујући војни допринос генерала Михаиловића и његових Срба у заустављању Хитлеровог наступања на Источном фронту 1941. и 1942. и Стаљиново усвајање национал-патриотизма, лако је закључити због чега је он, све време рата, покушавао да се повеже са националним борцима генерала Михаиловића, и да их подржи. Зато ћу и овде и другде навести примере такве политике, користећи се Стаљиновим наређењима Титу нама доступним по завршетку рата, а која и многи данашњи аналитичари занемарују.

За почетак, навео бих радио поруку Москве Титу од 1. јула 1941, непосредно по првом немачком удару на Совјетски Савез, са Стаљиновим инструкцијама које се у суштини нису мењале до пред крај 1944:

„Без оклевања организовати партизанске одреде и започети партизански рат иза непријатељских линија. Палити војне фабрике, складишта запаљивих материјала, аеродроме; разарати пруге, телеграфске и телефонске мреже; спречавати кретање војника и муниције. Организовати сељаке да крију жито и терају стоку у шуму. Користити сва могућа средства застрашивања непријатеља, како би се осећао као у опседнутој тврђави.“ (Цитат једног југословенског историчара, који је др Милорад Драшковић навео у свом раду Коминтерна и устаничка делатност Комунистичке партије Југославије током 1941–1942. /The Comintern and the Insurrectional Activity of the Communist Party of Yugoslavia in 1941–1942/, изнетом на симпозијуму Коминтерна: Кључни историјски моменти /The Comintern: Historical Highlights, New York, 1966, p. 193/, одржаном 1966. у Њујорку)

Но, упркос тим подробним упутствима команде у Москви, од јесени 1941. па до јесени 1944 – то јест од самог почетка својих војних акција па до доласка великих совјетских снага на границе Југославије – Тито је главнину своје војске намерно држао на западу земље, на стотине километара удаљену од главних нацистичких снага, битних саобраћајница и војно значајних ресурса. И касније Стаљинове наредбе Титу понављале су – мимо првобитних, детаљних војнооперативних налога – и политичка упутства. Прецизно, чак врло стрпљиво, Стаљин је свом подређеном у Југославији писао да, док рат траје, занемари све своје идеолошке и политичке интересе и искрено сарађује са легитимном југословенском владом у Лондону.

У суштини, Стаљин је настојао да у Југославији успостави што и у СССР-у – удружени патриотски фронт отпора иностраном непријатељу. Цитирам један његов допис Титу:

„Подли немачки напад на СССР (…) јесте и удар на слободу и независност свих народа. Одбрана СССР-а је стога и одбрана свих народа окупираних од Немачке (…) Тиме се пружа прилика и народима Југославије да успоставе један удружени ослободилачки покрет противу немачког окупатора (…) Од виталног је значаја тај покрет водити под паролом уједињеног националног фронта. Ваља имати на уму да је за сада битно ослобођење од фашиста, а не социјалистичка револуција“ (Исто, стр. 192).

Тито не само да је одбио да послуша та сасвим јасна и одређена упутства и ограничења већ се упустио у дуготрајно и истрајно формирање властите политичке организације, директно сучелне легалној југословенској влади и наређењима из Москве. Ово је очито из веродостојних партизанских докумената у поседу Савезника, с Титовим наредбама и објашњењима подређенима:

„Нашим партизанским одредима командује Врховни штаб и Централни комитет Комунистичке партије Југославије, постепено их устројавајући у јединствену ослободилачку армију под нашим непосредним вођством и потпуном контролом“.

Истовремено, на свим подручјима макар под привременом партизанском управом, Тито наређује успостављање „народноослободилачких одбора“ као „органа нове власти која би заменила све остатке старе“. По тим инструкцијама, чак и ако су се припадници старих помесних власти „показали честитим“, њих „треба заменити новим одборницима (…) са свим овлашћењима за вршење власти осим строго војним“ – која, пак, припадају локалним партизанским јединицама.

Едвард Кардељ, следећи по важности у комунистичком руководству после Тита, у званичном билтену Врховног штаба написао је да су народноослободилачки одбори „привремени носиоци власти“ све док „не буде могуће успоставити званичну државну власт“. Већ септембра 1942, међутим, Тито је – отворено се супротстављајући Стаљиновим налозима – издао директиву да „треба престати са помињањем привремене природе власти народноослободилачких одбора и нагласити њихову трајност и постојаност као органа власти“.

После рата, уз то, Моша Пијаде – један од водећих теоретичара југословенског комунизма – написао је следеће о тим одборима:

„Њихово име било је усклађено са конкретном ратном ситуацијом на терену и потребама устанка. Заслуга нашега руководства показала се не само у усвајању тог облика управе већ и у томе да је (Титово руководство) било свесно да борба за ослобођење земље не може бити успешна ако се, упоредо са борбом противу окупатора, не уништава стари државни апарат и не замењује новом, револуционарном влашћу…“ (Слободан Драшковић, стр. 198–200, потцртавање Р. Макдауел)

Укратко, од јесени 1941. и званични документи Комунистичке партије Југославије разоткривају Тита као слободног стрелца, током целога рата суштински супротстављеног Стаљиновим директним наређењима да сарађује са (оним што је остало) од друштвеног и политичког поретка Краљевине Југославије. При том, ваља претпоставити да је Стаљин – у улози руског „националног“ ратног вође – Титу највише замерао „левичарење“ у виду пропуштања да Русији 1942. у довољној мери војно помогне нападима на главне немачке линије снабдевања, сировинску базу и трупе у време када су Хитлерове офанзиве претиле да пробију и руску и британску одбрану на Истоку.

У вези с тиме, ваља обратити пажњу и на изјаву британског бригадира Маклејна, да се у најкритичнијој фази рата Тито још више удаљио од војно значајних подручја на истоку Југославије, повлачећи се ка црногорској граници где „га више од три месеца нико није узнемиривао“. Наводим и јавну изјаву председника Тита из 1953, поводом те исте критичне 1942, када су му његови војни саветници предложили да се главне партизанске снаге врате у Србију (где су немачке линије комуникација биле најбројније и најрањивије):

„Био сам тада одлучно противу тога (…) рекавши да у Србији немамо услова да успешно ратујемо (…) да су прилике неповољне, и да бисмо се тамо само истопили. Наша елита би тамо страдала – пет бригада политички изузетно свесних и зрелих кадрова. Казао сам да треба ићи где можемо наћи масовну подршку (…) у западну Босну (још удаљенију од истинског рата)“.

И, док се судбина Другог светског рата одлучивала на Истоку, партизански документи откривају да се Тито првенствено бавио плановима о послератном доласку на власт у Југославији. Тако је још новембра 1942. Москву обавестио:

„Управо смо у току успостављања нечега налик влади, коју ћемо назвати Народноослободилачким одбором Југославије“.

Но, упркос његовом необазирању на изузетно критичне тренутке на руском фронту, Москва је на то одговорила прилично благо:

„Стварање Народноослободилачког одбора за Југославију је веома потребно (…) (али) не смете пропустити да том Одбору дате општенародни југословенски и свепартијски, антифашистички карактер (…) Немојте на њега гледати као на неку владу (…) Немојте га сучељавати са југословенском владом у Лондону (…) (јер ће) питање режима у Југославији, како га ви видите, доћи на ред по слому немачко-италијанске коалиције, када земља буде ослобођена од завојевача“. (Моша Пијаде, стр. 20)

Но, насупрот свих таквих изричитих налога, у року од дванаест месеци Тито је завршио формирање своје званичне владе која се – иако без икакве истинске власти осим у забитим и голетним деловима западне Југославије – сучелила и са легитимном владом у Лондону и са важећим наредбама Титових надређених у Москви. Из разумљивих разлога ми још немамо увида у потпуну збирку порука између Москве и Тита. Но, и из онога што је делимично објављивано јасан је јаз између Стаљинове тактичке обазривости и Титовог радикализма. Тако му, у поруци од 5. марта 1942, Москва препоручује не само обазривост, већ и подржава основни аргумент југословенске краљевске владе у избеглиштву:

„Увидом у све доступне информације долазимо до утиска да присталице Велике Британије и југословенске владе имају доста разлога да сумњају да (Титов) партизански покрет поприма комунистички карактер, са циљем совјетизације Југославије (…) У оваквим тренуцима, међутим, основни задатак је уједињење свих антинацистичких струја, уништење непријатеља и национално ослобођење (…) Не можемо се сложити са тврдњом да Лондон и југословенска влада помажу освајаче. Мора да је реч о великом неспоразуму. Искрено вас молимо да озбиљно преиспитате вашу тактику и одређене потезе, и учините све што је до вас на истинском стварању једног широког, општенародног фронта (…) зарад заједничког циља – изгона завојевача (…) У том смислу предузмите хитне мере и обавестите нас о њима“.

Па, још једном:

„Победа над фашистичким бандитима и ослобођење од завојевача су непосредни, основни и најважнији задаци, који надилазе све остале (…) Немојте питања ваше борбе сагледавати искључиво с вашег, националног већ и са интернационалног становишта британско-америчко-совјетске коалиције“. (Исто, стр. 9, 11) У другој пак поруци, Стаљин упозорава да извештаји о сарадњи југословенских националних снага са Немцима „могу бити лажни“.

Те и сличне поруке између Стаљина и Тита захтевају озбиљно разматрање у светлу њиховог историјског значаја. „Сместа учините што је потребно и одмах нас обавестите“ се стално понавља као кључ за разумевање Стаљинове политике у Југославији. То су директна и хитна наређења надређеног подређеном. Њих Титу – дотле релативно нижем совјетском оперативцу у иностранству – упућује тадашњи главнокомандујући светским комунистичким покретом. Суздржавање Стаљина, познатог по немилосрдности према својим и домаћим и страним агентима, у овом случају открива његову дубоку решеност да потпуним одлагањем идеологије у други план за време рата допринесе победи над Хитлером, и његовом уништењу.

Тиме се, уз то, може објаснити и његова одлука да Титу не пружи никакву војну помоћ све до јесени 1944. Тиме се објашњава и његово одбијање да пошаље макар и мању совјетску мисију у Титов Врховни штаб све до фебруара 1944, и то тек после дугог британског инсистирања. И тиме се, делимично, може објаснити његово дуготрајно инсистирање на слању високорангиране совјетске мисије код генерала Михаиловића, и на одржавању дипломатских односа, без британског посредовања, с легитимном југословенском владом у избеглиштву – што су и Черчил и Рузвелт упорно игнорисали.

Ваља такође знати да независно од Титовог одбијања да слуша Стаљинове налоге, ни совјетски вођа ни совјетски генералштаб нису имали поверења у снагу и способности главнине партизанске војске. Такву процену Тита Стаљин је изнео не само у Техерану, супротставивши се Черчиловој тврдњи о снази и учинку партизана, већ се то могло закључити и из бројних, нимало ласкавих извештаја и јавних опаски совјетских официра – коначно прикључених партизанским снагама тек при крају рата. Све је то уосталом било познато и обавештајним круговима на Југоистоку, као и бригадиру Маклејну, судећи по изводима из његове поратне студије наведеним у мом поглављу о Титу.

Уз то стално совјетско неповерење према Титу као ратном вођи и према партизанима као војној сили, и наши обавештајни подаци и записници с Техеранске конференције, као и Маклејнова студија, недвосмислено потврђују да је званична совјетска политика током већег дела рата подржавала легитимну југословенску владу и генерала Михаиловића и његове снаге. При том, ваља закључити да је за ограђивање друга два Савезника од такве политике одговоран премијер Черчил лично, због одбијања да уважи процене својих службених саветника. Нажалост, и поратни аналитичари занемарили су обиље доказа о совјетској подршци генералу Михаиловићу и националним снагама. Ретки изузеци су бригадир Маклејн и Роберт Ли Вулф, професор са Харварда и ратни аналитичар OSS-а, који су иначе били наклоњени Титу још за време рата. Тако Маклејн пише да бар до лета 1942:

„Руси нису ни политички ни војно били од помоћи Титу. Радио Москва (…) партизане готово није ни помињала, а и када јесте, хвалила би четнике (…) Затим је, августа 1942, стигла вест да су Совјети и југословенска краљевска влада своја међусобна посланства унапредили у амбасаде.“

Маклејн даље наводи да је септембра те исте године Тито био љут на Совјете због таквог става, шаљући им депешу с питањем зашто не поклањају никакву пажњу партизанској борби, те да су многи веома незадовољни извештавањем Радио Москве и њене редакције за српскохрватски програм. Пишући о сталним совјетским напорима да Британци прихвате размену војних мисија између совјетског Генералштаба и генерала Михаиловића, Бригадир Маклејн после рата и даље греши тврдећи:

„Изгледа да су Руси Михаиловићу приписивали већу политичку и војну важност него што је заслуживао. Могуће је и да су имали сумњи у Тита, и да су гледали себи да обезбеде резервну могућност“. (Исто, стр. 155)

Но, у светлу наших поратних, званичних сазнања о доприносу генерала Михаиловића и његових снага поразу немачке офанзиве на Исток 1941. и 1942, овакви совјетски напори да се ближе повежу с њиме током 1942. само потврђују Стаљинову политику подршке национализму као услову да се одржи на власти.

У својој послератној књизи о новијој историји Балкана професор Вулф, који се попут Маклејна не може оптужити да држи страну генералу Михаиловићу, наводи депешу од 5. марта 1942, упућену из Москве Титу:

„Шта вам је, на пример, требало да оснивате посебну, пролетерске бригаду (…) Зар заиста нема других југословенских родољуба – мимо комуниста и њихових симпатизера – са којима бисте могли да сарађујете у заједничкој борби противу страних завојевача?“

Том приликом професор Вулф даље каже:

„Истовремено, Руси су изразили сумњу у Титове оптужбе да је југословенска влада у избеглиштву стала уз Немце. Москва је наставила да Михаиловића јавно хвали као храброг борца противу њих. Позне 1941, Руси су предложили да пошаљу војну мисију и помоћ четницима (националистима) (…) Амбасадор југословенске краљевске владе у Москви изјавио је: ,Овде у Русији немогуће је прочитати или чути било шта противу Михаиловића. Ако и има оптужби противу њега у страној штампи, оне се не преносе у овдашњојʻ.“

Такву подршку националним снагама професор Вулф објашњава на следећи начин:

„Сасвим је могуће да је Стаљин, тешко притиснут Немцима и веома зависан од помоћи Савезника – које није добро познавао нити им је одвише веровао – 1941, 1942, и 1943. сматрао веома важним да не изазива њихово подозрење (…) Но, крајем 1943. схватио је да је Запад (Черчил и Рузвелт) прихватио Тита. Тако се почетком 1944, уверен да ће уз помоћ Запада коначно победити Немце и тиме спасти и СССР и сопствени режим, и он откравио спрам Тита.“

Вулф, међутим, ипак примећује да је у пролеће 1944. Стаљин још одржавао везе са југословенском владом и да је чак предложио:

„да се једна југословенска бригада (…) која ће се борити под монархистичким знамењима, оснује у СССР-у…“ (Балкан нашега доба / The Balkans in Our Time, Cambridge 1956, pp. 224, 225)

Своје напоре да разумем и правилно оценим све те делове и делиће мозаика у односима између Стаљина, српских националиста у Југославији и југословенске владе у избеглиштву током рата, не могу међутим а да не употпуним позивајући се на моје разговоре, током једног викенда убрзо по окончању рата, са генералом Донованом из OSS-а. Наиме, ослањајући се углавном на што смо сазнавали из „поверљивих извора“, сложили смо се да је Москва – може бити још од 1941, а од 1942. засигурно – успоставила сопствену обавештајну мрежу у Југославији, преко које је дознала да Тито не слуша њена наређења, можда и под утицајем комуниста-дисидената на терену. Тако је сазнала и за велике и успешне војне подухвате генерала Михаиловића и његове саботаже у земљи и ван ње. При том смо узимали у обзир да су Совјети генерала Михаиловића добро познавали не само као изванредног војника већ и као „прогресивног конзервативца“ – никаквог шовинисту, него умереног пансловена заинтересованог за неку врсту Балканске федерације или конфедерације.

Тада сам, без удела генерала Донована у томе, закључио да би се Стаљин – чак и да је Тито пристао да са својом главнином удари на Немце – определио за одржавање дипломатских односа са југословенском краљевском владом и покушавао да успостави војну сарадњу са генералом Михаиловићем. Јер 1942, када је југословенска влада у избеглиштву Москви предложила „уговор о пријатељству“, Совјети су одмах понудили значајнији „уговор о међусобној помоћи“, што је југословенска влада веома радо прихватила – само да би ту иницијативу блокирала Британија. Управо је у вези с тим је совјетски амбасадор при југословенској влади – што значи сâм Стаљин – изјавио да Совјети „сматрају партизаном свакога ко се бори противу Немаца, што значи и генерала Михаиловића“. (Constantin Fotitch /Константин Фотић/, стр. 172–173)

Стаљиново настојање да што потпуније искористи могућности југословенског отпора Немцима може се, наиме, илустровати и његовом упорношћу да од 1942. до позне 1944. обезбеди британску подршку за успоставу заједничких британско-америчко-совјетских војних мисија при Главном штабу генерала Михаиловића. Јер, Москва је бесумње била добро обавештена о OSS-овој мисији Сајца и Мансфилда код генерала током 1943. и 1944, о упоредним покушајима Константина Фотића, југословенског амбасадора у Вашингтону, да се макар силом заустави грађански рат у Југославији, као и о истинској загрејаности председника Рузвелта за ту замисао док га премијер Черчил није од ње одвратио.

Све то, сагледано у целини, пружа нам основ за процену предлога Москве у зиму 1943. на 1944. за заједнички савезнички напор да се заустави грађански рат у Југославији и ускладе дејства два покрета отпора. Посебно наглашавам и безмало опште пренебрегавање званичне ноте коју је совјетски амбасадор уручио британском Форин Офису 21. децембра 1943, а која се помиње у Черчиловим Мемоарима. Њен текст гласи:

„Совјетска влада је свесна затегнутих односа између Маршала Тита и Народноослободилачког одбора Југославије с једне стране, и Краља Петра и његове Владе с друге. Међусобни напади и оштре осуде (…) ометају борбу за ослобођење Југославије. Совјетска влада дели оцену Британске да (…) је нужно изнаћи основ за сарадњу те две стране. Совјетска влада (…) је спремна да учини све што је у њеној моћи да би се постигао компромис између супротстављених страна, зарад уједињења свих југословенских снага отпора у интересу заједничке борбе свих Савезника“. (Closing the Ring, p. 468)

И мада овај став многи олако проглашавају празнословљем или тактичком варком, сматрам да такви или недовољно познају чињенице или недовољно логички расуђују. Ваљало би га, заправо, процењивати у складу са свиме што знамо на основу размене порука између Стаљина и Тита, те Стаљиновог става током Техеранске конференције – уз познато совјетско уважавање Михаиловића као војника и напредног човека – и руског много пута поновљеног покушаја да издејствују слање своје мисије у Михаиловићев Главни штаб.

Сматрам при том корисним да укажем на још неке елементе очитог совјетског уважавања генерала Михаиловића. Као што сам већ навео, генерал Донован и ја смо се по завршетку рата сложили да су Совјети успели да оснују сопствену обавештајну службу у Југославији, и то не само међу партизанима већ и међу снагама генерала Михаиловића. Разматрајући неке подухвате националних снага поменуо сам један наш „посебан извор“, изузетно цењен и од британске и француске обавештајне службе на Југоистоку. Тај професионални обавештајац из једне од држава Југоисточне Европе (не из Југославије) није, наиме, никако веровао Титу, хвалећи генерала Михаиловића и Стаљинов начин вођења рата. Прилично сам сигуран да је тај официр своје извештаје о стању у Југославији редовно слао и у Москву.

Да је Вашингтон одобрио америчке, британске и француске предлоге на нивоу целог подручја крајем 1942, ја бих тада прокрстарио целом Југославијом ослањајући се на контакте које би он препоручио. Толико је било наше поверење у њега. По његовој процени генерал Михаиловић био је:

„јединствен у целој Југоисточној Европи по својој способности да и војним операцијама и мировним иницијативама обједини најбоље демократске снаге“ региона.

Наиме, елементи програма његовог националног покрета, које сам разматрао у одељку посвећеном његовим снагама и њиховим подухватима, те генералови познати напредни ставови из дана његове међуратне службе у својству војног аташеа Југославије у Бугарској и Чехословачкој, његово стратешко вођење рата, као и изостанак било каквог непријатељства према Совјетском Савезу, упркос оружаним сукобима с југословенским партизанима, све то мора да је било добро познато совјетској обавештајној служби, и Стаљину лично.

На основу свега што сам сазнао, стога, сматрам да совјетска оператива у Југославији није могла а да Москву не обавести о растућем разочарењу помесних партизанских вођа Титом и његовим најближим сарадницима, и њихово – током 1943. и 1944 – све веће поверење у мудрост и добре намере генерала Михаиловића. Како сам навео у поглављу о делању националиста под генералом Михаиловићем, ти локални партизански руководиоци су америчким и британским официрима за везу све отвореније говорили да у генералу виде умереног националисту који би, дође ли на власт, Југославију објединио у слободи и напретку. (Ваља наиме знати да су већ у рану јесен 1942. наши посебни обавештајни извори дојављивали о таквим случајевима.)

Ту процену потврђује и веома битна изјава генерала Михаиловића током нашег последњег разговора крајем октобра 1944, када ме је замолио да Високој команди у Казерти пренесем следеће, што сам укључио и у свој званични извештај:

„Генерал Михаиловић ми је подробно објаснио да би и овако закаснела англо-америчка интервенција у Југославији, са циљем наметања контроле и над националним снагама и над партизанима, била изузетно прихваћена не само од њега лично и осталих националистичких вођа у Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Лици, и Словенији, него и од већине партизанских вођа у тим крајевима, изузимајући Црну Гору“.

И управо на таквим увидима и својих агената у Југославији је и Стаљин највероватније заснивао своје напоре да Совјети, Британци и Американци заједно раде на заустављању југословенског грађанског рата, и тиме допринесу што скоријем поразу Немаца на Истоку. На сличним оценама је вероватно била заснована и поменута совјетска нота британском Форин Офису, од 21. децембра 1943.

Наиме, тако упорно Стаљиново настојање на „обједињавању свих ефектива југословенских народа зарад заједничких интереса Савезника“, ваља објаснити и жељом за постизањем што блискије међусобне сарадње самих Савезника, током завршних фаза рата на Југоистоку. То ми се чини утолико значајнијим ако се посматра у склопу упоредног предлога амбасадора Фотића у Вашингтону и првобитног повољног реаговања председника Рузвелта на ту иницијативу, што је за последицу имало и слање мисије Сајца и Мансфилда код генерала Михаиловића, у оквиру покушаја генерала Донована и Стејт Департмента да постигну споразум којим би се грађански рат у Југославији прекинуо договором националних снага и већинског дела партизанског покрета, зарад „заједничке борбе свих Савезника“. А то су желели и генерал Михаиловић и локални партизански руководиоци. Радило се, наиме, о подударању интереса Москве, Вашингтона и Југословена, што је обећавало да ће сви Савезници сарађивати на постизању мира. Но, све то је блокирао Лондон, то јест премијер Черчил лично – који је имао највише да добије да је уважио ове Стаљинове ставове – следећи кобне и погрешне налоге анонимних особа.

У својим мемоарима, после навођења поменутог совјетског предлога, Черчил га ни на који начин не коментарише. Ако то повежемо са сличним односом у његовим сећањима према битним совјетским потезима и предлозима, такви пропусти да их макар и формално размотри у светлу сарадње Совјета и Запада се бар мени чине веома необичним, па и знаковитим. Наиме, позор спрам онога што премијер пропушта да помене само ми се увећава читањем следећег пасуса у његовим мемоарима где је реч о личној поруци Титу, од 8. јануара 1944, у којој пише:

„Решио сам да Британска влада више не пружа никакву помоћ Михаиловићу, већ искључиво Вама“. 

При том, ваља имати на уму да је у истом делу Черчил признао да укупна англо-америчка помоћ националним снагама дотле није била већа од оног што је стало у „неколико авиона“, а да је и она прекинута већ у јесен 1943.

Уместо заједничке савезничке акције у Југославији да би се убрзао пораз Немаца и народима Југославије пружила могућност да слободно одаберу пут у будућност, и у опреци са ставовима и Стаљина и Рузвелта, том поруком Черчил као да своди целу југословенску ситуацију на британски двобој са Совјетима за Титову наклоност. У том духу, он додаје:

„Искрено се надам да ће војна мисија коју вам совјетске власти управо шаљу добро сарађивати са англо-америчком мисијом под бригадиром Маклејном“. (Исто)

Наравно, потпуно је јасно да се Стаљинова подршка генералу Михаиловићу и националним снагама у Југославији не сме посматрати без узимања у обзир опасности од потпуног совјетског војног слома током првих година рата. Стаљин је, бесумње, све време имао на уму и послератну совјетску доминацију не само над Источном већ и Средњом Европом, што је колико је могао као циљ следио и током рата. Но, убеђен сам – проучавајући његову свест о темељним војним, привредним, друштвеним те, последично, и политичким недостацима совјетског система – да смо ми, Американци, током рата имали памети, воље и одлучност да следимо сопствене циљеве, користећи се нашим преимућствима и снагом како у односу на Совјете тако и на Велику Британију, и Стаљин и Черчил би били принуђени да нам се придруже у изградњи услова за мир и напредак у Југославији – те следствено и у Европи, као и целом свету.

Све ово тврдим имајући на уму све израженију борбу многих младих и образованих људи у самом Совјетском Савезу противу продужавања зала стаљинистичке епохе, с надом да ће доћи време када ћемо с њима моћи да поделимо спознају одговорности и нашег, Слободног света, за стање у свету.

Извор: Роберт Макдауел, Стрељање историје – Кључна улога Срба у Другом светском рату, Поета, Београд, 2012, превели Момчило, Ана и Бодин Селић, стр. 99-117.

Извор: novinar.de

Ознаке: Други светски рат, Роберт Харболд Макдауел, Срби