Прочитај ми чланак

РОБЕРТ МАКДАУЕЛ: Кључна улога Срба у Другом светском рату

0

Мада се ова студија непосредно бави југоисточним делом Европе за време Другог светског рата, треба истаћи и шири стратешки и историјски значај тог подручја за целу Источну Европу, као и значај Источне Европе за цео европски континент и, неизбежно, за цели свет. Иако се то у Америци врло мало узима у обзир, историја јасно показује да су народи Југославије, као и њихови суседи у Југоисточној Европи, укључујући и Турску, одавно важан чинилац не само у ратовима већ и њиховом спречавању захваљујући својим старим, самородним, међусобно зависним и сарађујућим друштвеним и економским установама. То што на крају Другог светског рата нисмо схватили значај тог миротворног потенцијала и помогли његов развој знатно је допринело оним ширим економским и политичким чиниоцима који и трећи светски рат чине неминовним.

Прегледајући током последње три године своје документе и белешке прикупљене у ранијим истраживањима, и за време рада на универзитету и за владу, открио сам да су, игром случаја, чак шесторица истакнутих професионалних војника имали зачуђујуће слична схватања о улози коју би Југоисточна Европа одиграла у федерацији целе Источне Европе, што би онемогућило рат између Немачке и Русије и допринело светском миру. Не знам за искреније и мудрије заговорнике мира од професионалних војника прекаљених у борби, а та господа била су управо таква. Навешћу сада њихова имена онако како сам с њима ступао у везу:

Јерменски генерал Антраник, кога сам виђао у периоду 1917–1918, на руском Кавказу и у околним областима Турске и Ирана, по мом мишљењу један од највећих професионалних, национал-револуционарних герилаца с краја 19. и почетка 20. века, на известан начин прави баштиник руског револуционарног раздобља из 19. века, који се прекалио у Југоисточној Европи ратујући с Турцима и коме ме је, као официра за везу, доделила Британска војна мисија на Кавказу.

Турски генерал Мустафа Кемал Паша, касније познат као Ататурк, с којим сам имао низ разговора о бројним питањима у периоду 1920–1921. у Анкари. У својству председника Турске, током најкритичнијих момената међуратног периода исказао се као један од двојице изузетних државника Европе, други по мом суду будући његов савременик и сарадник, југословенски краљ Александар. Да су Британија и Сједињене Државе подржале њихове заједничке напоре, Хитлер би вероватно одустао од општег рата.

Генерал Владислав Андерс, командант Здруженог пољског корпуса на Средњем истоку и Медитерану, кога сам срео у пролеће 1943. као војни аташе у Багдаду. Он не само да је добро познавао источноевропске стратешке чиниоце већ и слабости и предности како немачке тако и руске војне доктрине и праксе; заједно са члановима свог штаба он ми је први предочио источноевропске проблеме и стратешки потенцијал.

Генерал Дража Михаиловић, кога сам виђао, у лето и јесен 1944. у немачкој позадини у Србији и Босни, као команданта свих снага легитимне југословенске владе у Југославији. Генерал Михаиловић се био изузетно истакао у борбама са Немцима током Првог светског рата, потом поставши познат у Југоисточној Европи као бриљантан штапски официр и планер који је врло рано схватио потребу окупљања Југоисточне Европе у ширу федерацију или конфедерацију ради очувања независности и развоја здраве привреде.

Генерал Пол Ели (Paul Ely), водећи војни стручњак за Источну Европу, касније шеф Генералштаба француских оружаних снага, кога сам накратко видео одмах после рата у Вашингтону и, у том периоду такође.

Генерал Вилијем Џ. Донован (William J. Donovan), шеф Уреда за стратешке задатке (OSS), можда једини високи амерички официр који је још током рата разумео стратешке чиниоце од одсудног значаја за наше послератне проблеме са Источном Европом. Оба ова официра изразила су велику стрепњу у вези могућег трећег светског рата, свесни улоге коју би Источна Европа, а посебно Југоисточна Европа, могле одиграти у његовом спречавању.

Иако се нису познавали, ова шесторица војника од каријере не само да су једнако тежили миру већ су сматрали и да би се стратешка, те тиме и политичка и привредна стабилност целе Европе најбоље осигурала уједињењем простора средишње Европе између Немачке и Русије, и Балтичког и Средоземног мора. Таква Средња Европа била би не само војно и привредно јака већ и политички независна. Разноврстан рељеф, индустријски и потрошачки ресурси, приступ Средоземном мору и следствена подршка Британије и Француске – уз друге тактичке и стратешке предности – у великој мери би осујећивали могуће намере Немачке или Русије да против ње употребе војну силу. Још значајније, ни једна од те две силе не би могла успешно напасти ону другу преко такве средње Европе. Генерал Ели је сматрао да би та Средња Европа, као потенцијални савезник Француске и Британије, у отпору некој агресивној Немачкој била успешнија од “неколико Мажино линија на западу“. Генерал Донован се такође слагао да би уједињена средња Европа – са својим усељеницима у Америку све важнији чинилац у економском и политичком животу САД – у неким међународним кризама у будућности могла битно помоћи америчком сузбијању агресије. У случају било каквог општег европског рата, сва шесторица поменутих војника су Југоисточну Европу видела као одсудни тактички и стратешки чинилац.

Ове оцене Средње Европе као кључа за европски мир, а Југоисточне Европе пак као гаранта њене снаге и целовитости, су без сумње битне за процену политике Русије и Немачке током тридесетих година двадесетог века, када су нарастале Хитлерове агресивне замисли а руска идеолошка грозница добијала на облику и садржају. Оне јасно указују на истински витални значај Југоисточне Европе за Хитлера и његове саветнике у визији хиљадугодишње нацистичке доминације светом. Но пре него што развијем ову тезу, потребно је кориговати уобичајено погрешно тумачење преовлађујућег става народа Југоисточне Европе и Блиског истока према Немачкој и Немцима. С правом огорчени због немачких агресија у првој половини двадесетог века, често превиђамо благотворну и корисну улогу Немачке у овим подручјима пре и после Првог светског рата, и пре него су се, током тридесетих година двадесетог века, исказале праве Хитлерове амбиције.

Немачко занимање од последње деценије деветнаестог века за Југоисточну Европу и Блиски исток чинило се у почетку само наставком или проширењем претходних економских активности Аустрије. Израз Drang nach Osten сковали су други не само да опишу немачку заинтересованост за Русију, већ и планове немачких банкарских кругова у некадашњој Турској империји, приписане уз то некаквој завери немачког Генералштаба против Велике Британије. Суштина је, међутим, да су немачке банке најпре британским инвестиционим интересима предложиле заједнички наступ на Блиском истоку, но та понуда у Лондону није изазвала ни интересовање ни стрепњу. И сâм послујући на Блиском истоку одмах после Првог светског рата, лично сам се уверио у поштовање и домаћих и странаца према не само делотворности већ и етичности немачке пословне заједнице, и њеној заинтересованости за побољшање локалне технологије и услова привређивања на свим нивоима. У земљама Југоисточне Европе, где су техничка знања и достигнућа у то доба била знатно развијенија но на Блиском истоку, поштовање немачких постигнућа, и појединачних и државних, било је једнако као на Блиском истоку. Немилосрдност којом су Немци током Првог светског рата наступали нарочито против Срба, временом је падала у заборав због дивљења и поштовања не само према Немцима као појединцима, већ и као друштву. Те чиниоце од великог значаја Хитлер је срачунато користио при свом методичном настојању да стекне контролу над Југоисточном Европом и Блиским истоком без рата, или бар пре него што општи рат избије.

Традиционалан британски и руски став и политика према Југоисточној Европи били су јасно обзнањени и добро познати, али и суштински негативни, осим с кратким прекидима: ни Британија ни Русија нису хтеле да доминирају овим подручјем уз потпуно искључивање утицаја других великих сила. Њихов традиционалан став, пре свега једне према другој, био је само да се осигура да ниједна велика сила не угрози извесне стратешке правце. За Британију, осим слободе за њену трговину са Југоистоком и кроз њега, основна брига била је безбедност морских путева преко Средоземља до Блиског и Средњег истока. За Русију пак, од животног значаја било је да ниједна велика сила не преузме контролу над мореузом између Средоземног и Црног мора, или ушћем Дунава у Црно море, пошто се са обе тачке могла предузети офанзива против неког од руских центара за производњу стратешких материјала на југу Русије и Кавказу, или потпирити неки локални покрет отпора против хегемоније Москве. Осим тога и под царевима и под бољшевицима постојала је, мада никад примењена, војна доктрина да се у рату немачко десно крило ка Русији долином Дунава потисне ка индустријском срцу немачких земаља и тиме избегну погибељни фронтални напади кроз Пољску.

Добродошлица америчкој мисији коју предводи OSS пуковник Роберт Макдауел (Фото: Википедија)

Као допуну тој совјетској војној доктрини навешћу део из своје студије написане на Универзитету Мичиген мало пре Хитлеровог напада на совјетску Русију 1941:

“Основна стратегија совјетске Русије постала је јасна: уколико је то могуће, избећи рат док друге велике силе не исцрпу своје ресурсе у рату или током ратне опасности, и тако олакшају комуникацију капиталистичке Европе изнутра. Совјетска влада може закључити да им на дуги рок већа опасност прети од великих капиталистичких држава Британије и САД него од Хитлерове Немачке. Совјетским вођама, међутим, такође мора бити јасно да демократске државе највероватније неће никада заратити са Русијом. С друге стране, совјетски војни врх свакако зна да Европа западно од Русије не производи довољно хране нити располаже довољним количинама војно-стратешких сировина каквих Русија има у изобиљу. Ако ове године (1941) Хитлер не успе да победи Британију и тако себи отвори морски пролаз којим ће увозити што му треба, совјетским вођама неизбежно ће постати очито да он у очајању мора напасти свог савезника, Русију, не би ли задовољио своје стратешке потребе. С тим у вези, треба имати на уму да разни уговори на основу којих је совјетска Русија требало да снабдева нацистичку Немачку сировинама нису испуњени пошто Хитлер није могао или није хтео да заузврат испоручи количине или врсте машина и других индустријских производа потребних Русији“.

У ретроспективи постало је јасно да Хитлер, у неколико година које су претходиле нападу на совјетску Русију, није успео да испуни своје обавезе из трговинских уговора и да се отворено трудио да од Југоисточне Европе створи алтернативно извориште виталних сировина. Али Стаљин је био толико свестан сопствених унутрашњих политичких слабости да није учинио ништа да заштити руске стратешке интересе на том подручју и у Пољској.

Совјетска политика “мира по сваку цену“ непосредно пред избијање Другог светског рата била је веома слична тадашњој британској спољној политици у питању Југоисточне Европе. А за Британију има мање оправдања него за Русију. Иако је руска војна доктрина признавала значај Југоистока за одбрану Русије, она никад није била примењена, док су Британци, насупрот томе, два пута током Првог светског рата ту интервенисали због немачке претње британској безбедности на Источном Медитерану и Блиском и Средњем истоку. Услед општег америчког непознавања ове значајне чињенице, и њене повезаности с контроверзном Черчиловом стратегијом спрам Југоисточне Европе у Другом светском рату, овде ћу описати те британске интервенције.

Наиме, у Првом светском рату операције на француском фронту су доста рано запале у пат позицију и претвориле се у “рат изнуривањем“. Од мора па до Алпа одвијали су се углавном двобоји тешком артиљеријом, повремено комбиновани крвавим и јаловим фронталним нападима на системе ровова велике стратешке дубине. У таквој врсти рата немачке снаге су тада имале су приличну предност пошто су поседовале средњу и тешку артиљерију какву Савезници нису имали. Но, Французи су својим тада новим пољским топом од 75 мм – неупотребљивим у постојећим приликама на француском фронту – стекли одлучујућу предност за маневарски рат. Стога су млађи британски и француски генералштапски официри предложили да Савезници у Француској само држе своје положаје, а да се у општу офанзиву крене са Источног Медитерана, преко Југоисточне Европе, те да се долином Дунава стигне до Беча и индустријског средишта Немачке.

Уз то, захваљујући заиста херојском отпору Срба, уз мању британску и француску помоћ, немачка и аустријска војска нису успеле да успоставе потпуну контролу над Југоистоком, а постојала је и могућност да се Грчка и Бугарска, па чак и Италија, придруже западним Савезницима. Премијер Лојд Џорџ лично се заинтересовао за те предлоге, али је попустио пред негативним ставом виших официра. Кланица у Француској наставила се тако до јесени 1918. када су операције на Солунском фронту у Југоисточној Европи допринеле савезничкој победи.

Друго дејство Британаца у Југоисточној Европи у Првом светском рату било је резултат плодне маште Винстона Черчила, тада Првог лорда Адмиралитета. То је био британски покушај да се 1915. нападну турска утврђења на Дарданелима и тиме отвори пролаз у Црно море. Циљ је био двојак: пре свега да се пресеку немачке саобраћајне везе преко Југоисточне Европе са Турском и она тако искључи из рата, те тиме и отклони непосредна немачка претња Британији на Средњем истоку, а други да се повећа неопходна британска и очекивана америчка помоћ Русији – не више преко Арктика и Пацифика већ преко Средоземног и Црног мора.

И мада се то тада у пуној мери није можда уочавало, отварање Црног мора за британске и француске поморске снаге 1915. онемогућило би да Немци, преко њега и Југоисточне Европе, црпу стратешке сировине јужне Русије и Кавказа, што им је 1918. умало омогућило да губитке на Западу надокнаде победама на Истоку. Година 1920. и 1921. имао сам срећу да ми операцију на Дарданелима објашњава лично генерал Мустафа Кемал Паша (потом познатији као Ататурк и председник Турске), заповедник турских снага које су 1915. успешно одбраниле Дарданеле. Кемал Паша се с презиром осврнуо на подсмех с којим је Черчилова замисао била дочекана у неким круговима у Британији и Сједињеним Државама. На основу личног увида уверавао ме је да би, да су Британци напад продужили још само двадесетак сати, Дарданели и читав мореуз пали у руке Савезницима, пошто би Турци остали без муниције. По његовоj процени, отварање Црног мора за савезничко бродовље и већу помоћ Русији би не само убрзало немачки пораз у Првом рату, већ би вероватно спречило и руску бољшевичку револуцију. Такође је сматрао да би успех Фебруарске револуције а неуспех бољшевичког противудара вероватно спречио и раст екстремне деснице у Западној Европи, а нарочито појаву фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Због таквих правовремених увида се Ататурк, тада већ председник Турске, тридесетих година 20. века придружио југословенском краљу Александру у покушају успостављања центра моћи у Југоисточној Европи, кадрог да обузда и Хитлерове и Стаљинове амбиције.

У том контексту укратко ћу предочити немачку процену значаја Југоисточне Европе и став према њој у оба светска рата. Оба пута немачка Висока команда схватила је пресудну важност овог подручја и у одбрамбеном и у офанзивном смислу, и тако се понашала и тактички и стратешки. Током последње три године (по свему судећи, рукопис ове студије завршен је 1969; прим. уред.) поново сам проучио сав материјал који ми је о овој теми био на располагању – оно што су објавили други и моје сопствене радове и белешке засноване на обавештајним подацима из оба рата, као и студије са Универзитета Мичиген.

Сва та документација, наиме, јасно показује да су Хитлер и његови савезници у том смислу делали директно и свесно, користећи немачко искуство из 1918. У тој касној фази Првог светског рата, суочена са неминовним поразом, Немачка је паметном стратегијом и тактиком употребе Подунавља, Црног мора и Кавказа готово принудила Британију да се повуче из рата, и њој препусти ресурсе Русије и Средњег истока. Но, морам нагласити да се Хитлер на Истоку суочио са невољама каквих у Првом рату није било. Тада је Турска, наиме, била активни савезник Немаца, главнина турских снага везујући стотине хиљада британских и руских војника који би иначе били послати непосредно на Немачку. Хитлер је рачунао да ће Турска поново одиграти ту улогу, и велике немачке и италијанске офанзиве 1941. и 1942. на Источном Медитерану и у Африци биле су усмерене не само на Суецки канал и Средњи исток, већ су за циљ имале и да наведу Турке да одступе од неутралности и приђу Хитлеру. Нажалост, амерички коментатори често су пропуштали да наведу да је, поред величанственог отпора Срба, могућа улога Турске у рату била разлог да Хитлер 1941. и 1942. с кључног, руског фронта у Југоисточну Европу пребаци трупе и опрему којима би иначе потпуно сломио совјетски отпор током тог почетног раздобља велике совјетске унутрашњо-политичке и војне слабости.

Немачка стратегија у оба светска рата била је заправо суштински и неизбежно заснована на спознаји економских недостатака које ни вредни немачки радници ни способни немачки научници нису могли отклонити. Што се тиче потрошње – хране на пример – ни најстроже рационисање није могло омогућити Немачкој да задовољи потребе свога становништва на дужи рок, а камоли да издржава и стотине хиљада ратних заробљеника и увезене радне снаге. Немачка је стајала још слабије када је реч о производњи нафте, специјалних мазива, и стратешких метала. У целој Европи западно од Русије једино је Југоисточна Европа могла дати највећи део тих добара, но чак ни власт над тим подручјем, процењеним као стратешки неопходно, није могла до да одложи потпуно пражњење немачких складишта. У миру, Немачка се ослањала на увоз морем, али су у рату ти путеви били под потпуном британском блокадом. Тако је у оба светска рата Немачкој остајало једино да што пре освоји те богате залихе суштински важних добара у јужној Русији, на руском Кавказу и на Средњем истоку. Но, освајање и искоришћавање тих пространих подручја Истока зависило је од претходне контроле над Југоисточном Европом, и њених саобраћајних праваца Дунавом и железницом.

У Првом светском рату немачко стратешко интересовање за Русију везивало се пре свега за идеје и личност генерала Макса Хофмана (Max Hoffmann), познатог и изузетно способног штапског официра и стручњака за Русију. По избијању рата, њега је фелдмаршал Фон Хинденбург именовао за фактичког шефа Генералштаба свих немачких армија на руском фронту. Не успевши да потпуно победе Француску пре но су руске армије ступиле у сукоб на Источном фронту, неки од најбољих умова у немачкој војсци, укључујући Хофмана, сматрали су да Немачка треба само да одржи постојеће стање на француском фронту а сву пажњу усмери на операције на Истоку. Генерал Хофман је сматрао да ће контролом над јужном Русијом и Кавказом не само сузбити сваку могућност за руски контранапад и својој земљи обезбедити одговарајуће залихе стратешких сировина, већ и да ће угрозити британску контролу над средњоисточном нафтом и индијским ресурсима у тој мери да ће Британија бити принуђена да затражи нагодбу са Немачком. Иако га је Кајзер испочетка одбацио, 1918. Хофманов концепт је оживљен и делимично примењен под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена (August von Mackensen), тада команданта немачких снага у југоисточној Европи. (Податке о генералу Хофману и његовим идејама добио сам из његових поратних публикација, из немачких војних дневника, од некадашњих немачких и турских официра, учесника у операцијама предвиђеним Хофмановим концептом, и на основу сопственог рада у Британској војнообавештајној служби на Кавказу, 1917. и 1918.)

Савремени британски поглед на ову немачку стратегију на Источном фронту у Првом светском рату може се наћи и у студији истакнутог британског стручњака, професора Џ. А. Р. Мариота (J.A.R. Marriott), из које ћу навести неке детаље:

“(Од 1916) Кључ за напад који је у августу 1914. отпочео Кајзер (…) мора се потражити на Балканском полуострву (то јест у Југоисточној Европи), где ће и бити нађен (…) Да су Централне силе ударајући на Србију заправо доводиле у питање позицију Велике Британије на Блиском и Далеком истоку (то јест у Индији) није било довољно добро схваћено (…) Напад на сељачку Србију није био само почетак светског рата већ и обелодањивање основног разлога за њега (…) Велика Србија не само да је Хабсбурзима пречила пут према Солуну већ и Хоенцолернима према Цариграду. Југословени су се нашли сами између Централних сила и њихових снова о Средњој Европи (Mittel Europa) која би се протезала од Хамбурга до Цариграда (…) Од Цариграда се градила пруга којом је немачки трговци и немачки војници требало да путују ка Персијском заливу (…) Када би се они успоставили у Персијском заливу (…) бок Велике Британије био би пробијен, и више не би било битне препреке између Немачке и њене власти над Истоком. Немци су (1914) без сумње очекивали да експлоатишу Месопотамију и продру у Персију (…) и тиме угрозе превласт Велике Британије у Индији (…) (Од 1918) Уништењем Србије био је отворен пут од Берлина до Босфора и Дарданела (…) Црно море је безмало и буквално постало немачко језеро. Немачки вазали и савезници владали су сваким делићем његове обале (…) Снаге отпора у Русији и Румунији биле су сломљене (…) Немачка је држала Украјину (…) Очигледно је да та Mittel Europa сада влада алтернативним путевима за Далеки и Средњи исток“. (The Eastern Question, Oxford, Clarendon Press, 1940, стр. 485–491.)

Професор Мариот даље истиче не само пресудну улогу Срба, већ и важност Румуније, њених лука на Црном мору и Дунаву, и саобраћајних праваца кроз Југоисточну Европу, као и ресурса тог подручја: “Направивши тако коридор ка Одеси и Констанци (…) Немачка би управљала двема најважнијим лукама на Црном мору, тиме обезбедивши алтернативни пут за Средњи исток“. Он затим цитира једну изјаву у Рајхстагу с почетка 1918: “Румунија је од великог значаја за нас Немце као пролаз према Црном мору и Истоку у целини“. Том изјавом наведене су и подробности немачког занимања за Југоисточну Европу, као што су побољшање пловидбе Дунавом и железничког и осталих саобраћајних система, уз пуно искоришћење локалних ресурса. Професор Мариот се само делимично осврће на значајне немачке операције на Кавказу 1918, помињући тамошњу мисију извесног немачког генерала “Фон Крисеа“ (Kriesse), о чему ћу рећи нешто више у даљем тексту. Успут, он поново истиче нову немачку алтернативу “правцу Берлин-Багдад“, који представља као “правац Берлин-Бухара“ – преко Црног мора, Кавказа, ка централној Азији. Наводи да тај правац пролази кроз области “пребогате житом, нафтом и рудама, и има везе и са самом Индијом. (Наведено дело, стр. 519) Укратко, Мариот сматра да је основни немачки стратешки циљ у Првом светском рату била Србија и обезбеђивање пролаза кроз Југоисточну Европу, преко Црног мора и Кавказа, до руске централне Азије и британске Индије.

Ову анализу потврђују и употпуњавају и моја лична истраживања из тог времена: извештаји које сам поднео бригадном генералу В.Х. Бичу (W. H. Beach), шефу обавештајне службе Месопотамских експедиционих снага у Багдаду, крајем новембра 1918, засновани на мом војнообавештајном праћењу делатности немачких и руских бољшевичких снага, и догађања од почетка фебруара до краја октобра у руској Јерменији и Грузији – дуж црноморске обале од Батумија до Новоросијска и одатле ка југу, дуж обале Каспијског мора – те мојих поратних контаката на Блиском истоку са бившим турским и немачким официрима који су 1918. непосредно учествовали у планирању турских и немачких операција у области Кавказа, као и мојих потоњих истраживања на Универзитету Мичиген на основу с тим повезаних немачких послератних публикација, укључујући и мемоаре генерала Хофмана и новине Asiens Kämpfers (Азијски ратници, прим. прев.), чији су оснивачи били немачки официри активни током рата у Турској и на Кавказу. Од још већег значаја је материјал који сам проследио генералу Бичу у Багдад, преко мене послат од једног предратног британског тајног агента из Тбилисија. Још почетком рата тај изванредни човек беше продро у тајну немачку предратну организацију на Кавказу, 1918. будући на важном положају у оперативном штабу у Тбилисију, под командом немачког официра њему познатог као генерал Крес фон Крисенштајн (Kress von Kriessenstein) – “фон Крисе“ професора Мариота.

Најважнији задатак немачког штаба у Тбилисију 1918. био је да стекне контролу над великим кавкаским богатством у нафти и стратешким рудама и обезбеди њихово пребацивање у Немачку. Од потенцијално једнаке – или чак веће, али мање примењене – стратешке важности био је нешто измењен Хофманов план, који је 1918. укључивао следеће пројекте:

(1) успостављање комбинованог експедиционог корпуса на Кавказу, од Немаца, Турака и домаћих сарадника, који би били снабдевани и добијали подршку преко Црног мора;

(2) окупација руске централне Азије копном из северне Персије (Ирана) или преко Каспијског мора, и организација максималне пољопривредне производње и вађења рудног богатства са Кавказа и из централне Азије, и њихов транспорт у Немачку;

(3) окупација подручја Персијског залива и уништавање тамошњих британских нафтних постројења;

(4) реорганизација и наоружавање око тридесет хиљада немачких и аустријских заробљеника у руској централној Азији, и

(5) немачко-турски напад из централне Азије на британске положаје у Индији.

Немачки план је наиме подразумевао да ће немачке трупе у Француској бити у стању да одрже линију одбране током зиме 1918–19, и да ће пролећна немачка офанзива са Кавказа на Средњи исток принудити Британце на склапање мира са Немачком. Очекивало се да ће током зиме 1918–19, неколико елитних немачких јединица велике покретљивости моћи да буде пребачено са Западног фронта на Кавказ. Но, независно од самога плана, британска обавештајна служба је већ знала да се најмодернија ратна механизација доставља неким центрима за обуку у Немачкој, зарад употребе на Истоку.

Британски агент из Тбилисија је такође непобитно установио да руски бољшевици – у јужној Русији, на Кавказу и у централној Азији – регрутују домаће сараднике за немачки штаб у Тбилисију. Био сам у прилици да то и сâм независно потврдим, преневши неколико извештаја у том смислу, заснованих на подацима добијеним од добро позиционираних “белих“ официра на северном Кавказу. Сарадници су плаћани турским златом или, како изгледа, предратним руским новчаницама. Било је чак и непотврђених извештаја да су Немци добили оригиналне пресе за штампање ових новчаница од бољшевичких власти. Ваља напоменути и да су током лета и јесени 1918. бољшевичке радио станице које смо могли слушати на Кавказу, укључујући и Радио Москву, стало емитовале лажне немачке извештаје о пропасти Савезника у Француској, то јест да су се америчке трупе лоше показале на ратишту, те да су Немци заузели Париз, а потом и луке на Ламаншу.

Ваља, међутим, имати на уму да се у Другом светском рату Хитлер суочио са тактичким проблемима на Источном фронту сасвим друкчијим од оних из 1918, а да су евентуалне подударности стратешке природе. Наиме, током целог Првог светског рата, као делатни немачки савезници Турци су на Истоку везивали стотине хиљада британских и руских војника који би иначе били упућени непосредно против Немачке. Осим тога Хитлеру је, као и Кајзеру, требао турски утицај на муслимане Блиског и Средњег истока и Русије. Јасно је да је Хитлер на Турску рачунао као на активног савезника те је ефекат великих немачких офанзива из 1941. и 1942. на Источном Медитерану био усмерен више на неутралну Турску него на остатак муслиманског света. У стратешком смислу, међутим, Хитлер је, попут немачког Генералштаба у Првом рату, открио да сâм тактички успех не обезбеђује и стратешки. У вези с тим, навешћу део из моје студије са Универзитета Мичиген, завршене крајем 1941:

“Какве паралеле можемо уочити између два рата? Знајући да Немачка никада није могла водити дуг рат искључиво властитим ресурсима, Хитлер је немачком народу обећао кратак рат и, бар у једној прилици, само на једном фронту у исто време (…) Али, као 1914. и 1915, Британија је избегла завршни немачки ударац, обезбедивши се против директног напада. И опет је, као 1917, Немачка добила већину битака само да би се нашла усред рата за производњу и превоз – не само наспрам сировинских и производних моћи Британске и Совјетске империје, већ све више и Сједињених Држава. И опет су, као 1918, Немци из Југоисточне Европе продрли дубоко у јужну Русију, и сада су на Криму и Дону, окренути ка Кавказу. Хоће ли та паралела важити и у будућности? То нико не зна, али сам дубоко уверен да ће немачке трупе, ако Немачка још једном искористи своју контролу над Југоисточном Европом и Црним морем, и поново окупира Кавказ, убрзо потом тријумфално ући у северни Иран. У том случају Хитлер ће бити у положају да постигне оно што је за длаку измакло Кајзеру 1918. С друге стране, ако немачке снаге буду заустављене северно од Кавказа, и ако Сједињене Државе прихвате своју одговорност у пуној мери, верујем да ће Хитлер не само бити поражен, већ да ће и крај доћи много брже но што се сада очекује“.

У једној другој студији на Универзитету Мичиген написао сам:

“Није претерано поново истаћи да је ово, у основи, рат за производњу и превоз, за прераду сировина у муницију, транспортовану безбедно, правовремено и у што већој количини на фронтове. Укупна бројност војске постала је мање важна од способности да се непријатељ надмаши у концентрацији добро снабдевених снага на одабраним положајима, значајним не само стратешки већ и тактички, и у временском распону који захтевају тактичке прилике. Хитлер је напао Русију прошлог лета пошто је схватио да непосустајући британски отпор, и пораст решености владе Сједињених Држава да макар наше индустријске могућности употреби против Немачке, значе дуготрајан рат. Хитлер је напао Русију да би Немачкој прибавио неопходне сировине, и обезбедио и побољшао виталне немачке саобраћајне линије кроз Југоисточну Европу – ка Русији и Блиском и Средњем истоку, те Суецком каналу и нафтним пољима Персијског залива“.

Пошто сам размотрио почетне тактичке циљеве борби за Лењинград, Москву и Стаљинград, наставио сам:

“Али ти непосредни и тактички циљеви нису одлучујући. Иако је реч о биткама које ће бити забележене као најкрвавије у историји, оне суштински спадају у припремне подухвате и Хитлеру неће донети победу ако после њих не уследе нове операције. Европа, искључујући Русију, не може произвести довољно хране за потребе свог становништва, ни довољно нафте и мазива за ратне напоре, те потребе индустрије и пољопривреде које ће бити подршка војним операцијама (…) Европа, искључујући Русију, нема довољно неких метала неопходних за производњу муниције. Упркос резервама прикупљеним пре рата, рат је за Немачку постао очајничка трка с временом. У јужној и централној Русији западно од Урала и северно од Кавказа налазе се богата поља која могу исхранити целу Европу. Али пошто нема довољно стоке за вучу, она се могу у потпуности искористити једино ако има довољно нафте и мазива за тракторе. Али Русија северно од Кавказа и западно од централне Азије има само два мала нафтоносна поља која задовољавају 13 одсто њених потреба. Западна и централна Русија између Балтичког и Црног мора могу се одговарајуће снабдевати само из великих нафтоносних поља Каспијског басена. Немци могу ускоро заузети половину руских погона за производњу угља и гвожђа – чега, иначе, и сами имају довољно. Највећи и најмодернији руски центри за производњу од суштинског значаја за рат – фабрике тешких машина, ваљаног челика и слично – леже источно од Урала.

Но, ако Немачка успе да окупира Кавказ јужно од главног планинског ланца, она ће освојити три четвртине руске производње нафте, две трећине њене производње мангана, и целокупну производњу бакра, азбеста и ретких метала. Уколико стекне контролу над Црним морем и долином Дунава у Југоисточној Европи, уз пољопривредно богатство јужне Русије, и рудно благо Кавказа, те централну Азију и Урал широм отворене немачкој окупацији, она ће заиста имати средстава да неограничено задовољава своје основне војне и цивилне потребе (…) Ако Немачка утврди своје трупе на Кавказу, северни Иран пашће под њену контролу готово аутоматски (…) Ако се Немци утврде у северном Ирану, стећи ће контролу над руском централном Азијом и над целокупном висоравни до нафтоносних поља Персијског залива и граница Индије. Осим овог циља који треба да осигура немачко коришћење руских ресурса, други главни циљ Хитлерове стратегије на руском фронту је да свој директни продор из Југоисточне Европе и са Источног Медитерана у правцу Либије, Египта и Суецког канала замени ударом преко Кавказа и Ирана на Индију – како је и предвиђао Хофманов план из Првога рата“.

Ову процену с краја 1941. потврдили су каснији налази Британске команде за Блиски исток. На основу тога и мојих контаката са британским официрима у Штабу у Каиру, од почетка 1942. постало је јасно да су се чак и на врхунцу продора немачког фелдмаршала Ромела ка Каиру и Суецком каналу тог лета, надлежни британски заповедници освртали “преко рамена“, не би ли проценили како се одвија истовремено немачко напредовање кроз јужну Русију, у правцу Кавказа, Ирана, централне Азије и Индије. Виши британски и амерички команданти на терену па и сам Хитлер су, осим истрајном одолевању совјетских и британских трупа, неуспех немачких офанзива на Источном фронту и 1941. и 1942. приписивали најпре антинацистичком српском удару од 27. марта 1941, којем је уследила инвазија сила Осовине на Југославију, а потом отвореном отпору и саботажама 1941–42 српских националних снага под непосредном командом генерала Драже Михаиловића.

У светлу свих мени познатих доказа верујем да је непобитно установљено да је у оба светска рата Југоисточну Европу – са Југославијом, и Србима као кључним фактором – немачка Висока команда сматрала одсудном за успех својих напора на целокупном Источном фронту, то јест и на руском и источно-медитеранском сектору. Једним делом, Југоисток је сматран виталним због својих природних богатстава неопходних за немачки ратни напор и производњу у самој матици. Југоисток је такође био од пресудног значаја за одбрану саме Немачке од руске и британске контраофанзиве копном кроз долину Дунава или, у Другом рату, и ваздухом и копном из савезничких база у северној Југославији. Најбитније при том било је питање како ће Југоисточна Европа и Срби реаговати на офанзивну стратегију Хитлера према Русији и Британији на Истоку, којом је требало обезбедити хиљадугодишњу превласт нациста.

Но, оправдано огорчени спрам дивљаштва Хитлеровог одговора на покрете отпора Грка и Срба током рата, Британци и Американци пречесто превиђају да је Хитлер пре избијања рата годинама радио на остварењу својих наума без превеликог насиља, свестан да би оно отежало привредно искоришћавање подручја припојених његовој империји. Бар донекле, овакав став био је плод утицаја његовог главног економског саветника, др Хјалмара Шахта (Hjalmar Schacht). Хитлер је тражио од Срба, Грка и Турака исту меру сарадње коју је добио од Мађара, Румуна и Бугара. (Оне које занима ненасилна тактика какву је изгледа Шахт препоручивао, и каква је примењена на многим местима током тридесетих година двадесетог века, упућујем на моју студију Немачки продор на Балкан /German Penetration of the Balkans, Michigan Alumnus Quarterly Review, лето 1940/).

Зарад, међутим, истинитог односа према тим другим народима Југоистока који нису пружили организовани отпор, истичем оно о чему ће касније овде бити више речи: раније поменуте саботаже српских националних снага под командом генерала Михаиловића, признате од већине совјетских и британских официра од заната и нашег генерала “Дивљег Била“ Донована, шефа Уреда за стратешке задатке – дошле су до пуног изражаја управо захваљујући сарадњи бројних појединаца и група у тим земљама. А када је Хитлер решио да одбаци Шахтов концепт зарад бруталне репресије – иако је она била усмерена пре свега на Србе и Грке – и ти други народи нашли су се на удару, сразмерно снази и значају свога отпора.

По мом мишљењу, почетна настојања нациста да у Југоисточној Европи не владају искључиво терором биле су делом последица Хитлеровог познавања дуготрајног и снажног отпора Срба немачкој окупацији у Првом светском рату – такође делом изазваним тада испољеном немачком суровошћу. На основу својих сазнања, склон сам и да верујем да је Хитлер себе сматрао мање војником а више готово надљудским манипулатором људским осећањима. У чланку који сам управо навео, кажем и следеће:

“Од избијања рата (на главним фронтовима), упркос симпатијама према Савезницима, упркос властитој војној снази и снази савезничких армија на Медитерану и у Русији, не само да су балканске државе одбиле да зарате, већ су снабдевале Немачку знатним количинама веома важних стратешких сировина – и то на кредит у који немају поверења, на рачун властитог животног стандарда, а да Немачка то није издејствовала силом ни, у неким случајевима, ни присуством својих трупа (…) Јасно је да Немачка у последњих пет година потпуно покорила балканске државе а да свет и ти народи тек сада тога почињу бивати свесни (…) То је значај немачког продора у Југоисточну Европу: при нападу нациста војна сила је секундарна – употребљава се, по потреби, само за завршни ударац. Све почиње економским продором, да би се њиме постигао и идеолошки (…) Продор у неку земљу се врши да би јој се привреда подредила нацистичким интересима, на уштрб њених сопствених. Размере тог продора и превласти нациста може сузбити једино домаћи идеолошки отпор. Свим фазама нацистичког завојевања – војном, идеолошком, економском – управља Хитлерова филозофија, по којој је могуће бескрајно тлачити друге, и стећи неограничену добит, под условом да се не напредује пребрзо (…) Склони смо да памтимо само страховите Хитлерове ударе а да заборављамо постепено, психолошко и привредно подривање противника које је, увек, претходило отвореном нападу“.

У једној другој студији такође написаној на Универзитету Мичиген изнео сам да су тада скорашњи, неспретни покушај Мусолинија и његове безвољне војске да заузму Грчку, те тиме изазвано искрцавање Британаца у Грчкој, навели Хитлера да пошаље између тридесет и четрдесет најбољих немачких дивизија – иначе спремних за очекивани руски фронт – не би ли покорио Србе и Грке. Да није било италијанског напада и британског одговора, можда не би било ни удара у Београду против кнеза Павла, и можда би Хитлер наставио да искоришћава Југославију ограничено, као Мађарску, Румунију и Бугарску – где већина становништва такође није марила за њега. Све то мора бити узето у обзир при процени стратешког значаја Југославије и Југоисточне Европе за Хитлерову стратегију у Другом светском рату.

Када се размотри суштина и основни чиниоци, Хитлеров пораз у Другом светском рату по свему судећи последица је два повезана иако различита момента. Први је сасвим очито то да ни Британија ни совјетска Русија нису поклекле под почетном немачком навалом како је Хитлер очекивао. Али одмах за њом по важности је углавном прећутана чињеница да 1941. и 1942. немачке армије нису постигле два главна Хитлерова стратешка циља: да запоседну сировинску базу јужне Русије, Кавказа и централне Азије, и да са Кавказа и Источног Медитерана заузму Блиски и Средњи исток и крену ка Индији – те да захваљујући тим војним победама принуде Русију и Британију на мир. Пре него је почела 1943, ни наде ни прилике за то више није било. За неуспех огромног немачког напора да 1941. и 1942. обаве те задатке у највећој мери заслугу ваља приписати изванредној одбрани руских и британских трупа, упркос огромних и разноврсних тешкоћа. Али, како је већ истакнуто – а о чему ће бити више речи касније – припадници руске и британске војске и сâм Хитлер кључну улогу за Хитлеров пораз приписују отвореним и тајним војним подухватима против виталних немачких линија снабдевања у Југоисточној Европи – делом генерала Драже Михаиловића и његових претежно српских националних снага. Морам такође нагласити да је 1941. и 1942, на врхунцу немачких офанзива на Истоку, улога покрета отпора у Југославији и на Југоистоку уопште попримила заиста стратешки и тактички значај, док је 1943. и 1944 – када је отпор у Југославији добио велики али искривљени публицитет – његова улога била сведена на скроман тактички допринос немачком слому. То је, укратко, стварни значај Југославије и Југоисточне Европе у Другом светском рату.

Но, пре него што размотримо ратне операције српских националних снага и југословенских партизана предвођених комунистима, ваља их сместити у контекст тактичке мисије, распореда и јачине немачке војске – не само у Југославији већ у целој Југоисточној Европи. Поновним прегледом на ту тему написаног или изреченог од рата наовамо, приметио сам да је много аутора, можда несвесно, покрете отпора широм окупиране Европе и немачку реакцију на њих видело као игру жмурке – по планинама, шумама или већим градовима – у којој нико није побеђивао, већ само на кратко сузбијао противника. У неким крајевима и неким периодима то углавном одговара збивањима. Британски, амерички и немачки званични документи, као и они квалификованих совјетских стручњака, заједно пружају тачну процену покрета отпора у Европи током Другог светског рата и њиховог истинског значаја. Управо на тај материјал сам се ослањао у овој студији о улози Југоисточне Европе у рату.

На основу обавештајних података јасно је, наиме, да су у Источној Европи, а нарочито Југоисточној – са њеном дугом и поштовања достојном традицијом отпора – од 1941 до 1944, и отворено и тајно националне снаге са умећем и одлучношћу против немачке окупације водиле оно што совјетска доктрина назива “партизанским ратом“ а ми “герилским“. У Југославији те снаге биле су под непосредном и званичном командом генерала Драже Михаиловића. И у Мађарској, Румунији и Бугарској током већег дела рата вршене су саботаже великог стратешког и тактичког значаја, како против немачке експлоатације домаћих ресурса тако и против виталног војног саобраћаја железницом и Дунавом, неопходног за снабдевање главних немачких офанзивних војних сектора у Русији, на Источном Медитерану и у Северној Африци. Те саботаже, уз оне у Југославији, организовао је српски генерал Михаиловић, под чијом су контролом и биле – мада су организационо и из безбедносних разлога биле одвојене од деловања националних снага у самој Југославији.

Што је још важније, те тајне операције чиниле су незаменљив део генераловог стратешког концепта да се Хитлер порази на руском фронту, а да Југославија томе допринесе саботажама на немачким комуникацијама Дунавом и железницом кроз Југоисток. Тиме је генерал Михаиловић следио војну доктрину разумљивију Европи него Сједињеним Државама, и више цењену у Источној него у Западној Европи. Како сам и навео раније: “ Тако је у оба светска рата Немачкој преостајало једино да што брже освоји богате резерве свих суштински важних добара у јужној Русији, на руском Кавказу и Средњем истоку. Кључни фактор био је да је заузимање и искоришћавање тих великих подручја Истока зависило од претходне немачке контроле и коришћења Југоисточне Европе и њених комуникација Дунавом и железницом“. И: “ Хитлер је напао Русију да би Немачкој обезбедио насушне сировине, осигурао и унапредио виталне немачке линије саобраћаја кроз Југоисточну Европу и ка Русији, Блиском и Средњем истоку, те Суецком каналу и нафтоносним пољима Персијског залива“. Затим: “Али од највеће важности било је како ће Југоисточна Европа и Срби реаговати на офанзивну стратегију Хитлера према Русији и Британији на Истоку, чији је циљ био да осигура хиљадугодишњу власт нациста“. По мом уверењу велика већина војника од заната из Западне и Источне Европе, упозната са Хитлеровом стратегијом и тактиком на Истоку, сматрала је те кампање изузетно добро планираним и изведеним, упркос извесног мешања и неспособности представника нацистичке партије.

За немачки Главни штаб за Југоисток смештен у Београду, западна Југославија – заправо, западно или јадранско подручје целе Југоисточне Европе – имала је изгледа малог стратешког и тактичког значаја током рата, изузев накратко, у јесен 1943, када га је могуће англо-америчко искрцавање из Италије донекле узнемирило. Та незаинтересованост произлазила је углавном из чињенице да су се ресурси од великог значаја за немачко становништво и ратну индустрију готово искључиво налазили у источном делу Југоисточне Европе. Но, како се рат захуктавао, немачка Висока команда и Главни штаб у Београду схватили су да се успешан отпор немачкој окупацији и експлоатацији Југоистока, с изузетком Грчке, дешава поглавито на истоку Балкана. Под тим пре свега подразумевам отворен отпор у српским крајевима Србије и Босне, и “подземни“, у суседним областима Мађарске, Румуније и Бугарске, који је такође организовао и њиме фактички руководио генерал Дража Михаиловић.

С тим у вези ратни и поратни обавештајни подаци – насупрот маси оног што се дало наћи у медијима током и после рата – потврђују да нису народи Мађарске, Румуније и Бугарске, с малим изузецима, били савезници Хитлера већ само њихови режими, и да је у сваком од њих било врло различитог расположења. Упркос дуготрајном и веома раширеном поштовању за раније немачке врлине и постигнућа, да Русија није била под комунистима питање је да ли би Хитлер имао такву подршку на Југоистоку какву јесте. Растућа претња ширења руског комунизма на запад, уз традиционално поштовање према немачким достигнућима, пружила је Хитлеру прилику да ове три земље искоришћава у миру, и усредсреди се само на оружани отпор у Грчкој, Југославији и Албанији. У нашим обавештајним архивама нисам нашао никакву потврду тврдње, раширене непосредно после рата, да је прокомунистичко и просовјетско расположење у Југоисточној Европи ојачало још пре совјетске окупације тих подручја 1944. Напротив: наша послератна обавештајна сазнања недвосмислено потврђују дуготрајно и снажно предратно неповерење како према совјетском тако и према домаћем комунизму, ни по чему везано за реакцију на совјетску послератну политику. Наши обавештајни подаци такође показују да тајне операције које је током рата осмислио, и у Мађарској, Румунији и Бугарској изводио генерал Михаиловић не би имале успеха да тамошње организације преко којих је радио нису уживале ширу подршку. У Југоисточној Европи као и у Западној, чак су и нацистичке квислиншке организације биле пуне домаћих родољуба. Сви ти чиниоци утицали су на утврђивање немачке политике према Југоистоку.

Распоред немачких снага у Југоисточној Европи умногоме је зависио од значаја који је Висока команда приписивала домаћој производњи стратешких сировина. Притом, чини се да је највећи значај придаван румунским нафтоносним пољима и малој, али врло значајној производњи стратешких метала у српским крајевима Југославије. Не одвише важна налазишта тих метала при Јадранској обали су изгледа била препуштена Италијанима, а транспорт је обављан морем. Главни пољопривредни производ за Немце представљало је жито, допремано у Немачку углавном из Мађарске, источне и јужне Румуније, и делова северне Бугарске и Југославије. Не нарочито велика производња меса у Мађарској, Србији, Румунији и Бугарској значила је много Немцима, као и узгој воћа у Грчкој, Бугарској и јужној Србији. Занимљиво је и то да се у западној Југославији – и по званичним партизанским подацима и по изјавама страних симпатизера комуниста од 1941. до 1944. локацији главнине партизанских снага – није производило ништа, или готово ништа Немцима стратешки битно.

Наравно, немачки војни распоред у Југоисточној Европи зависио је још више од безусловне немачке потребе да заштити своје комуникације не само између Југоистока и Немачке, већ и Југоистока и два главна немачка фронта на Истоку – у јужној Русији и Црноморском забрежју и у Источном Средоземљу и на Средњем истоку, Хитлеровим кључним полугама за присиљавање Руса и Британаца на мировне преговоре. Дунав и пруге Југоисточне Европе носили су главни терет подршке овим немачким војним захватима и чинили главне саобраћајнице за превоз сировина са Југоистока у супротном смеру. По немачким плановима, туда је ваљало превозити и још битније прехрамбене производе и рудно богатство јужне Русије, Кавказа и Блиског истока, основних предуслова за немачку победу.

Послератни процењивачи ратних збивања у Југославији и Југоисточној Европи губили су се у настојањима да реконструишу операције покрета отпора и њихов војни значај, не узимајући у обзир ове основне чиниоце. Ако је отпор требало да буде нешто више од игре жмурке, онда су снаге отпора и њихова дејства морали бити усредсређени тамо где су немачке потребе биле од суштинског значаја за шире немачке стратешке циљеве, где су немачке логистичке операције биле најрањивије и где је, у складу са тим, била и највећа концентрација немачких трупа.

Стога сам овој студији покрета отпора на Југоистоку и њиховог доприноса ратним напорима приступио земљописно: лоцирањем, на основу наших обавештајних досијеа, главних концентрација немачких трупа да бих утврдио где се немачка Висока команда осећала најизложенијом, а потом утврђивањем, за сваки период рата, места на коме су две супарничке организације отпора, националисти и комунисти, имали најјаче снаге. Послератни истраживачи пропустили су да уоче основну чињеницу да се Дунавом с његовим притокама и системом канала између Немачке и Црног мора одвијао много већи војни саобраћај у оба правца но железницом у том истом подручју. Такође су пропустили да уоче да водени и железнички путеви нису једнаки ни у смислу терета који се њима превози ни по начину извођења саботажа. Тако су, на пример, они претпостављали да је главни железнички правац много важнија мета саботаже од неког наводно мање важног, пренебрегавајући чињеницу да свака окупациона сила у непријатељски расположеној земљи може важан терет и заштитне трупе упутити мање изложеним правцима.

Поратни коментатори су преувеличавали и немачке снаге намењене сузбијању отпора. Један од разлога томе био је и прихватање пропаганде југословенског комунистичког Врховног штаба. Други се делом може објаснити сметањем с ума да су неке немачке трупе могле бити привремено смештене у Југославији без икакве оперативне намене. Оне су могле бити на путу ка главним фронтовима, или се враћати с њих, а могле су се и одмарати у очекивању даљих задатака. С друге стране, иако су наши ратни обавештајни подаци и званични војни извештаји то потврђивали, поратни коментатори често су пропуштали да примете да су у критичним тренуцима на највећим фронтовима Немци морали да повлачи јединице из Русије и са Источног Средоземља у српске делове Југославије не само због саботажа него и офанзива националистичких снага генерала Михаиловића. За разлику од тога, процене о распореду и јачини немачких снага у овој студији засноване су на овим суштинским чиниоцима, утврђеним на основу ратних и поратних, како савезничких тако и немачких обавештајних података.

Пре немачког напада на Југославију и Совјетски Савез 1941, највећа концентрација немачких трупа у Југоисточној Европи била је у Бугарској, а нешто мања у Румунији и Мађарској. У тој фази главна немачка тактика била је не само да се осигура сарадња са тим земљама и искоришћење њихових ресурса, већ и да се Турска увуче у рат као немачки савезник. С друге стране, немачки стратешки циљ је по свему судећи био да Совјетски Савез остане пријатељски неутралан, а да се у тадашњем британском руководству ојача политика “мира безмало по сваку цену“.

У време највећих немачких офанзива на Источном фронту 1941. и 1942, услед масовног устанка Срба у источној и западној Југославији, велика концентрација немачких јединица у Југоисточној Европи – осим оних ангажованих у Грчкој и у пролазу ка главним фронтовима – била је ограничена на Југославију. Тада су немачке трупе биле подједнако размештене по свим српским областима, и на истоку и на западу. У 1943. и првој половини 1944. јаке немачке снаге постојале су у Србији, нарочито на северу и у средишном делу, нешто мање у централној и северозападној Југославији и Бугарској, још слабије у Мађарској и Румунији. У очекивању могућег англо-америчког напада из Италије, у западној, централној и северозападној Југославији, после италијанске капитулације 1943, уочено је извесно и привремено појачање концентрације најбољих немачких трупа зарад снажења борбене воље домаћих квислинга.

Имајући све ово на уму, изложићу како видим тачан и прилично разумљив сажетак мисије, распореда и јачине немачких снага намењених сузбијању југословенских снага отпора – заснован, како рекох, на ратним и поратним обавештајним документима о главним фазама рата. За свој оружани напад на Југославију, априла 1941, Хитлер је употребио 33 најбоље немачке дивизије, са приличним снагама за подршку. Ратни документи показују да су, изузев трупа на путу ка руском и британском источно-медитеранском фронту и у повратку с њих, немачке окупационе снаге стациониране у Југославији за време великих Хитлерових офанзива 1941. и 1942. на тим секторима, и током контраофанзиве националиста на немачку позадину, биле много јаче него 1943. и 1944. Током друге половине 1944. поново су повећане немачке снаге у Југославији, по свему судећи као непосредна последица немачког повлачења из Грчке и Албаније. У периоду релативно малих отворених напада националних снага на немачке трупе у Југославији 1943. и у првој половини 1944 (за разлику од саботажа), наши ратни документи показују да су Немци у Југославији имали највише 15 дивизија слабијег састава са укупно 140.000 људи (немачке дивизије из Другог светског рата бројале су око 10.000 војника; прим. уред.), уз три СС дивизије састављене углавном од домаћих мањинских група, укупне јачине око 40.000 људи, и око 30.000 локалних квислинга – Хрвата, Словенаца, муслимана и Срба.

(При том, ваља имати на уму да су мањински елемент у СС дивизијама по бројности чиниле следеће групе: муслимани, руски белогардејци избегли у Југославију и југословенски грађани немачког порекла. Једна од дивизија била је састављена искључиво од југословенских муслимана. Међу њима одлучујући фактори били су идеолошки и политички, а мање најамнички. Противно неким извештајима, три поменуте СС дивизије и шест планинских бригада хрватских квислинга – сви распоређени у западној Југославији и коришћени пре свега против помесних националних снага а, по потреби, и против партизанских јединица – мада слабо наоружане показале су се, према свим изворима, добро, чак и одлично у борбама.)

У време релативно малих сукоба националиста с Немцима у лето 1944, пре опште мобилизације коју је прогласио генерал Михаиловић, Војнообавештајни одсек у Вашингтону, ослањајући се претежно на британске процене, овако је известио о приликама у западној Југославији, где се налазила главнина Титових снага: “Није остало много квалитетних немачких трупа. Већина је пребачена на исток (то јест у Србију). Па ипак, оне (на западу земље) владају преко хрватских трупа. Но, и те ослабљене снаге под немачком командом могу да заузму било коју њима битну тачку. Оне контролишу све луке (на Јадранском мору), готово све градове, и већину путева и железничких праваца“. Октобра 1944, британска војнообавештајна служба известила је да осим трупа које се повлаче из Грчке и Албаније, немачку регуларну окупациону војску за Југославију чини 13 дивизија, укључујући и три СС дивизије, као и снаге локалних марионетских режима, то јест укупно око 155.000 људи. По истим изворима, међутим, у децембру немачке снаге у Југославији, с квислиншким јединицама, бројале су око 350.000 војника. Британски војни аналитичари оценили су то као реакцију на приспеће јаких совјетских снага на југословенско-румунску границу, и на упорне националистичке саботаже немачких комуникација.

На основу званичних података који су ми стајали на располагању током и после рата – не узимајући у обзир масовни српски устанак 1941, од најисточнијих крајева до Јадранског мора, и општу мобилизацију коју је за 1. септембар 1944. прогласио генерал Михаиловић – распоред и концентрација немачке војске у Југославији се углавном нису мењали упркос променама у јачини снага. Тај модел јасно предочава географске и временске оквире делотворног отпора Југословена Немцима у Другом светском рату. Он истовремено открива да је осамдесет до осамдесет пет одсто немачких борбених јединица послатих да окупира Југославију било стално стационирано у Србији. Мањи делови тих ефектива из Србије су повремено, и на кратко, коришћени за превентивне и рутинске немачке кампање “чишћења“ у средишној и западној Југославији. На основу наших “посебних извора“ установио сам и да су мање немачке снаге из Србије повремено морале да залазе у југоисточну Мађарску, југозападну Румунију и западну Бугарску зарад подршке тамошњим немачким снагама безбедности не би ли се спречиле саботаже које је у тим подручјима организовао генерал Михаиловић. Преосталих петнаест до двадесет одсто немачких борбених трупа одређених за окупацију Југославије било је стално стационирано у северозападним областима земље, као подршка домаћим марионетским снагама у борби против локалних националиста – од Лике на северу до Црне Горе на југу – као и против главнине партизанских јединица, углавном концентрисаних у војно неважним планинским областима западне Босне и Херцеговине, подаље од главних немачких јединица.

Допринос југословенских националистичких снага и оних предвођених комунистима савезничким ратним напорима мора се процењивати у светлу таквог распореда и концентрације немачке окупационе силе. Следећи основни географски чиниоци у вези са концентрацијом Немаца у Југоисточној Европи и искоришћењем њених ресурса морају се такође узети у разматрање:

–у погледу железничког и речног саобраћаја Дунавом, Будимпешта је била разводна тачка којом су пролазиле немачке трупе и опрема ка фронтовима јужне Русије, црноморским лукама, Грчкој и Источном Средоземљу, те фронту против главних снага отпора у Југославији. Ваља знати да је главна железничка пруга која директно повезује Београд и Трст током рата била од невеликог значаја, њен крак од горњег Јадрана ка Немачкој будући резервисан поглавито за снабдевање немачких трупа у Италији и за централни сектор у Северној Африци.

Ваља такође имати на уму да се највећи део сировина из Југоисточне Европе, јужне Русије и са Блиског истока потребних немачкој ратној индустрији кретао углавном Дунавом и с њим повезаним пругама кроз Будимпешту. Ако се повуче црта од центра транспорта у Будимпешти ка југу – кроз Београд у правцу главне источномедитеранске луке у Солуну – цело југоисточно европско полуострво бива подељено у два безмало једнака дела.

И ту долазимо до битног: дуж те црте и источно од ње налазила се највећа концентрација важних природних ресурса и комуникација од стратешког и тактичког значаја за Немце. Те чињенице су, наиме, незаменљиве при процени доприноса општем ратном напору, што партизана предвођених комунистима, у одлучним периодима рата концентрисаним понајвише у западној Југославији, што националиста, активних углавном у Србији. Но, од још већег свеукупног значаја су докази савезничких служби да су, стратешки и тактички, Немци били изложени ометању или прекиду подршке својим фронтовима у јужној Русији и Источном Медитерану не западно од линије Будимпешта-Београд-Солун, већ дуж ње, а нарочито источно од ње – у југоисточној Мађарској, источној Србији, Румунији и Бугарској. Окупиран од Немаца, Београд се показао оптималним административним и географским центром за тајна дејства националиста на Југоистоку.

При разматрању и процени ратних операција претежно српских југословенских националних снага под командом генерала Михаиловића, те партизанских снага предвођених Титом, све те елементе би ваљало имати на уму.