Прочитај ми чланак

Рио Тинто доноси мање новца него пољопривредна производња у Јадру

0

Рударство треба да задовољи јавни интерес а не профит

Рударење литијума у Србији – да или не била је тема Округлог стола који је организовао Српски спољнополитички круг у просторијама београдског огранка Здраве Србије. Уводно предавање одржао је проректор Београдског универзитета проф. Ристић, један од највећих стручњака у региону за питања заштите животне средине који је детаљно анализирао чињенице које указују на озбиљне екосистемске поремећаје и деградацију животне средине уколико би дошло до реализације пројекта Јадар и сличних рударских пројеката у Србији.

Foto: REUTERS/Agustin Marcarian/File Photo, N1

Главне проблемске тачке пројекта Јадар

Када је САНУ организовала научну конференцију 2021. под називом Пројекат Јадар – шта је познато?, компанија Рио Тинто је имала прилику да изнесе своју визију пројекта, као и они који су сматрали да то не доноси ниакву суштинску корист али да наноси штету јавном здрављу. Проф. Ристић је истакао: „Ја сам био један од оних који су били против тог пројекта на основу материјала који је званично представила компанија Рио Тинто.“ Према Физибилити студији (Студију оправданости) било је предвиђено коришћење 1100 тона концентроване сумпорне киселине на дневном нивоу. У почетку би било обухваћено 540 хектара земљишта, да би у каснијим проширивањима рудника и експлоатационих поља, обухват био неколико хиљада хектара земљишта и перспективно расељавање неколико хиљада људи.

У Просторном плану Србије тај крај је означен као прворазредна туристичка дестинација Подриње – Јадар на којој, према студији Биолошког факултета у Београду, егзистира око 450 врста биљака и животиња, од чега 140 заштићених и строгозаштићених врста, те би реализацијом тог пројекта, како је и наведено у студији, била угрожена мрежа живота. „Најбаналнија логика говори да, ако нема места за бубе и пацове сигурно нема ни за човека“, наглашава проф. Ристић.

Студијом оправданости је предвиђено да дође до слегања 850 хектара терена јер би се користио експлозив због дубинске експлоатације, а важно је подсетити да се у непосредној близини налази предео изузетних одлика, заштићено подручје Тршић – Троноша. Осим тога, предвиђено је и формирање депонија – једна од њих би била у приобаљу Јадра и Корените (дужине 900 метара, ширине 250 метара и висине 60 метара) у којој би било ускладиштено око 10 милиона кубних метара отпадног материјала, а од тога неколико хиљада тона веома токсичног арсена. Та депонија би се налазила на приобалном подручју где је, према Закону о водама забрањено било шта друго радити сем за водопривредне намене. Управо ту се налазе најквалитетније резерве подземних вода врхунског квалитета за водоснабдевање становништва, како је истакнуто у професоровом предавању, након чега је додао:

„Морам да нагласим да је Србија најсиромашнија земља Балкана када је реч о аутохтоним површинским водама, дакле оно што настаје на нашој територији од киша и снега који се слије, што се изражава модулом отицаја који код нас износи 5,7л/сек по квадратном километру, у Македонији је 8,2, у БиХ око 20, а у Црној Гори 44. Поставља се питање да ли ико има право да размишља о пројектима који могу угрозити резерве пијаћих вода јер је то предуслов било каквог живота и која то економска рачуница може оправдати угрожавање резерви квалитетних пијаћих вода.“

Истом студијом оправданости било је предвиђено да се запосли око 600 људи, али је потребно указати на успостављање перманентног ризика по становништво јер тренутно град Лозница има неколико врло опасних загађивача који су узели данак локалном становништву претходних деценија – Фабрику целулозе Вискоза као један од највећих комбината у Европи где је и даље ускладиштено неколико хиљада кубних метара токсичних материја, у близини је рудник Столице где је током поплава 2014. дошло до пробоја земљане бране и изливања неколико хиљада тона токсичног антимонског муља, а ту је и рудник Зајача где се експлоатишу олово и антимон. Према извештају Завода за јавно здравље, тамошња деца, како каже проф. Ристић, имају вишеструко увећане садржаје олова у крви, те би ово био четврти потенцијални загађивач.

Компанија би нашој земљи исплаћивала 7 – 15 милиона евра годишње тзв. рудне ренте, а према прелиминарној процени коју је проф. Ристић урадио са колегама са Пољопривредног факултета у Новом Саду, једна организованија пољопривредна производња у долини Јадра би могла дати 80 милиона евра за исти период од годину дана.

Говорећи о директном утицају сличних пројеката на туризам, проф. Ристић је подсетио на некадашњу намеру компаније Јуропијен никл да започне са експлоатацијом никла на подручју Мокре горе која је спречена захваљујући реаговању стручне јавности, мокролушких домаћина, пионира у заштити човекове средине. „Да је тада дошло до експлоатације никла, читав појас око Мокре горе би био загађен. А данас је Златибор самодовољна туристичка регија у којој борави свакодневно око 20 хиљада људи, људи су стимулисани да се баве пољопривредом и туризмом.“

О самозапаљивости литијум-јонске батерије

С обзиром на то да се најчешћа повезаност литијума односи на његову важност у употреби електричних аутомобила који користе литијум-јонске батерије, Ристић је објаснио да Скандинавци забрањују аутомобилима са литијум-јонским батеријама да улазе на фериботе из безбедносних разлога. Наиме, литијум-јонски спој и такве батерије су веома нестабилне што доводи до честих самозапаљења које је веома тешко угасити. Такође, у Норвешкој инсистирају да се у авионском пртљагу не оставља ништа што има литијум-јонску батерију да не би дошло до самозапаљења.

„Разговарао сам са људима који раде на санацији локалитета где је дошло до самозапаљења литијум-јонске батерије, при чему радници долазе опремљени као АБХО јединице у војсци – у белим скафандерима и маскама и специјалним утоварним кашикама. Када се запали та батерија, једно пуњење за Тесла аутомобил развије око 800 000 кубних метара флуор водоника – човек би вероватно умро ако би то удисао пола сата.“

Највећа кинеска компанија Кетл има уговор са Теслом да пређу на натријум –јонске батерије – натријума има неупоредиво више у природи, а Јапанци и Кинези већ дуго раде на водоничним горивним ћелијама , тако да постоји возило тзв. hydrogen utility vehicle које може да има аутономију 900км са око шест патрона (један тонер је 150км) налик тонерима за штампаче.

Развијена је и технологија графенских батерија које су дериват угљеника, а пример је Тојотин аутомобил који има аутономију 800км са пуњењем које траје 30мин.

Јавни интерес изнад свега

Свака држава мора да буде мудра и допусти експанзију рударства само у ономе у чему се огледа јавни интерес, а то значи интересу већине људи у тој земљи. Ово што ми имамо са литијумом, бором, сребром, златом, то је искључиво профитни интерес приватних рударских компанија. Према публикацији коју је објавио Joint Reseаrch Centre, недвосмислено се наводи да је рударење, као и процес прераде руда, главни фактор загађења земљишта на Балкану. Професор Ристић подсећа на оно што је Тијери Бретон, европски комесар за унутрашњу трговину, рекао како Европа мора да се ослободи или бар да смањи зависност од Кине у стратешким минералима и елементима на територији кандидата који би да уђу у ЕУ без обзира на животну средину. Навео је и разлоге зашто мисли да је Србија идеалан кандидат.

„Ја се искрено плашим да је нама дата улога јефтине ресурсне базе, близу смо ЕУ, не цени се баш много наша отпорност на корупцију, слаби су нам стандарди заштите животне средине, транспортни трошкови из Србије до земаља ЕУ су јако мали, и стога смо идеални.“

Није у питању само литијум, последњих месец-два често се говори и о злату. Проф. Ристић је анализирао документацију рудника Потај чука – Тисница на територији Жагубице, из ког би се извукло 19 тона злата, што вреди око 950 милиона долара на берзи, а да би се дошло до злата, потребно је ископати 70 милиона кубних метара земље. У једном изузетно здравом крају треба обавити процес лужења, односно издвајања на отвореном на скоро четрдесет хектара, употребом натријум цијанида. Процењено је да Србија има пет стотина тона злата које се може извући из земљине утробе у наредних тридесет година, чија би вредност била 30 милијарди долара, ми би добили у најбољој варијанти десет процената, дакле 3 милијарде долара. За наредних тридесет година колико је потребно да се злато извуче, то је највише сто милиона долара годишње.

Нагласио је да је активизам против тог некритичког рударења, беспоговорног копања литијума, изазвао велику пажњу у свету, те су они који су били укључени дали велики број интервјуа бројним новинарима из Јапана, Швајцарске, Француске, Италије, Немачке, Хрватске, Русије. Јапански новинар угледног јапанског часописа (The Mainichi Shimbun) дошао je у Ректорат Београдског универзитета само због интервјуа: „Ми знамо шта је Рио Тинто и заиста је невероватно да једна земља од које се то не очекује (иста је констатовала и новинарка швајцарске државне телевизије), направи такву вертикалу од Академије наука, преко Универзитета, медија, активиста до људи који су директно угрожени на терену. Веома ценимо ваш напор.“

Дакле, рударење има смисла али само уколико задовољава јавни интерес. Један ресурд који се експлоатише у јавном интересу јесте лигнит који користимо за покретање наших термоелектрана и производњу електричне енергије. Још увек око 65 процената енергије добијамо из тих термоелектрана. Лигнит јете најгора форма угља, али немамо друго решење и тако ће бити наредних двадесет година. Дакле, то је својеврсни социјални консензус јер користимо нешто што није најбоље али користи свима нама.

Српски капацитети су неискоришћени

Критика која се односи на противнике рударења литијума јер спречавају потенцијални развој, али то је могуће постићи на неколико одрживијих начина. Недовољно користимо наш пољопривредни потенцијал јер су чињенице да Србија има четири ипо милиона хектара обрадивог земљишта, а годишњи извоз је 3 – 4 млијарде евра, за разлику од Холандије која има 1,5 милиона хектара обрадивог земљишта, а вредност извоза пољопривредних производа је 80 милијарди евра. Наш потенцијал је потпуно неискоришћен а претварамо се у увозника тих производа.

Ристић је истакао да Србија не користи капацитет својих бања и подземних вода, нити информационо комуникационе технологије, научно-технолошки паркови као што је научно-технолошки парк Београд који има шездеет компаније из целог света, више од 800 инжењера, имамо могућност да, на финим, светски конкурентним технологијама, обезбедимо далеко већи раст бруто националног дохотка. Имамо потентну машинску индустрију, тако да ово брзопотезно и лакомислено инсистирање на разним врстама рударења са очигледним ризицима по јавно здравље свакако треба гледати кроз велики знак питања.

„Иначе, тај Рио Тинто има „црни запис“ у међународној историји рударства. Светски синдикат радника у рударству издао је публикацију о свим локацијама где је Рио Тинто нешто радио – изазивао грађанске немире, расељавао становништво и остављао далекосежне последице по животну средину. Рио Тинто има највећи рудник бакра на свету (у држави Јута), те сваке године депонује 300 хиљада тона токсичног материјала – после удара ветра јављају се аеросоли које распршивањем разносе токсични материјал. Упркос приговорима и жалбама Врховном суду, амерички систем не може да обузда Рио Тинто. Па како бисмо се ми носили са њима, кад уређен систем Америке не може?“, поставља питање Ристић и додаје.

“Када причамо о животној средини, нисам ја неки езотерични еколог који воли ту животну средину зато што се тиме бави, ја говорим о простору у коме сви живимо јер је реч о води, ваздуху, земљишту, о живом свету. Подсећам вас да је наша земља изложена епидемијској појави свих врста канцера, Србија има највећу стопу смртности од рака плућа, а све је мањи удео младе популације (од последњег пописа становништва, мање нас је за 600.000), док је просечна старост становника Србије 43,5 година. Дакле, бавити се заштитом животне средине значи бавити се стварањем услова за колико-толико здрав живот и, што је важније, обнову живота, а имамо и дуг према онима који остају после нас да им, на неки начин, предамо простор у коме је могуће живети.“